Америка, Русија и шпијунажа: Нови детаљи хапшења руских шпијуна 2010. године

Америчка телевизија Си-Би-Ес приказала је документарни филм који открива детаље операције америчке контраобавештајне службе приликом хапшења мреже руских шпијуна 2010. године.

Овај скандал се сматра једним од најкрупнијих у савременој историји тајне службе.

ББЦ открива који су нови детаљи постали познати из интервјуа са бившим и садашњим службеницима америчког Федералног истражног бироа (ФБИ), који су дуги низ година прикупљали информације о руским обавештајцима.

Операција, коју је ФБИ назвао „Приче о утварама", започета је 2000. године и у њу је било укључено десетине полицајаца из неколико одељења.

„Ово је вероватно била највећа истрага контраобавештајне службе у читавој историји ФБИ-ја", истиче заменик начелника одељења контраобавештајне службе те агенције Алан Колер.

Врхунац операције било је хапшење десет људи, од којих је осморо, према подацима ФБИ-ја, представљало посебно драгоцени кадар - то су били нелегални агенти.

Ове људе су СССР и Русија слали у друге земље са лажним документима како би спровели дугорочни аутономни рад.

Нелегални агенти се претварају да су рођени и одрасли у другој пријатељској земљи и покушавају да добију поверљиве податке, обично доступне само локалној политичкој или војној елити.

„Фантастични агенти" и Морзеова азбука

„Били су фантастични агенти. Стално сам се питала да ли све знамо, да ли нам је нешто промакло?

„Можда они знају некога ко познаје људе са приступом поверљивим информацијама? Ризици ове операције били су астрономски!", примећује специјални агент ФБИ-ја Марија Ричи.

Водила је случај против руских шпијуна који су радили на територији државе Њујорк.

Први у центру пажње ФБИ-ја 2000. године били су Хуан Лазаро (према америчкој контраобавештајној служби његово право име је Михаил Васенков) и Вики Пиларес.

По успостављању надзора над паром, тајна служба је убрзо приметила да се Лазаро викендом повремено аутомобилом возио ван града истим путем.

Нигде није свраћао и, после неког времена, вратио би се кући. ФБИ је успео да утврди да је тих дана Лазаро укључио краткоталасни радиопријемник смештен у аутомобилу и преносио поруке руској обавештајној служби.

Шифровање је ишло на старомодан начин, путем Морзеове азбуке.

Више о Лазару (Васенкову) у филму се не говори.

Сматра се да је он био најискуснији и највреднији од свих Руса који су ухапшени у САД.

Руска спољна обавештајна служба је 2020. године декласификовала Васенкова и признала, да су му за успешно извршавање задатака Москве, додељени ордени хероја Совјетског Савеза, орден Лењина, Црвене Заставе и Црвене Звезде.

„Савремени руски обавештајци више не лове војне мапе или информације које се са техничке тачке гледишта сматрају поверљивим.

„Занима их све што њиховој земљи може да да конкурентну предност", рекао је специјални агент ФБИ-ја Тајд Шелтон.

Круг се шири

Према речима службеника ФБИ-ја, у 2004. години почели су да прате још неколико брачних парова за које су сумњали да раде за руску обавештајну службу.

Нарочиту пажњу контраобавештајне службе привукли су Синтија Марфи и њен муж Ричард (према подацима САД, њихова права имена су Лидија и Владимир Гуријев).

Према службеницима ФБИ-ја, Синтија је била солиста у овом пару.

Она је добила мастер диплому престижног Универзитета Колумбија и запослила се у финансијама.

„Рад у сфери финансијских услуга пружио је Синтији прилику да добије информације вредне економистима у Русији", рекли су агенти ФБИ.

Али највише од свега, америчка контраобавештајна служба забринула се када је жена покушала да се спријатељи са људима који су се спремали да се запосле у служби ЦИА (америчка обавештајна служба специјализована за операције у иностранству).

Синтијин супруг Ричард посветио је велику пажњу одгајању две ћерке.

Али успео је и да се повремено потајно састаје са представницима руске амбасаде и другим руским нелегалиним агентима.

На пример, према подацима ФБИ-ја, на једном од ових састанака, Ричард је за своје операције добио 175.000 америчких долара, као и још 60.000 америчких долара са одвојеним упутством.

Тај свежањ новца Ричард је нешто касније пажљиво ставио у кесе и залепио, затим закопао у шуму близу Њујорка.

ФБИ је на том месту поставио камере, и после две године, 2006, видео како је новац успешно откопао човек по имену Мајкл Зотоли (ФБИ сматра да је његово право име Михаил Куцик).

Од 2004. године, још један брачни пар, који је био „под надзором" ФБИ-ја, такође је показао повећану активност.

То су Доналд Хитфилд и Трејси Фоули (према подацима ФБИ-ја, њихова права имена су Андреи Безруков и Елена Вавилова).

Доналд је дипломирао на Харвардском универзитету и често је присуствовао састанцима бивших студената овог универзитета како би, према ФБИ-ју, „добио приступ људима који би у неком тренутку могли бити на власти".

Доналд је такође развио рачунарски програм који би могао да се користи за стратешко предвиђање.

„Ово му је омогућило приступ многим људима који су поседовали драгоцене информације за Русију.

„На пример, приступ особи која је радила у влади САД и имала је приступ информацијама у вези са нуклеарним технологијама.

„Такође смо знали да је Хитфилд прикупљао информације о томе како може да ступи у службу Државног секретаријата САД-а", каже полицајац Шелтон.

ФБИ је морао да напорно ради како би Доналда спречио да се зближи са стручњаком за нуклеарну технологију.

Према службеницима ФБИ-ја, понекад су за то морали да договоре такорећи случајна познанства Хитфилда са неким наводно занимљивим људима или смисле нешто друго како би осујетили састанке.

Напредак и важно прећуткивање

У филму се помиње да је ФБИ успео да направи прави искорак после 2006. године, извршивши успешну претрагу куће Синтије и Ричарда Марфија (Гуриеви).

Контраобавештајци су пронашли нотесе са шифрама и гомилу старих дискета.

На први поглед изгледало је да су дискете празне.

Али, убацивањем дискете у рачунар и уношењем 27-цифрене лозинке, оперативци ФБИ-ја успели су да отворе систем за размену порука између нелегалних агената и Москве.

„То је потпуно променило целу игру.

„Од тог тренутка могли смо да читамо сваку поруку коју су Ричард и Синтија Марфи послали Центру [тако се у жаргону обавештајаца назива стан који је седиште Спољне обавештајне службе у Москви - напомена ББЦ-ја] и сваку поруку коју је Центар слао Ричарду и Синтији", каже специјални агент ФБИ-ја Ричи.

У филму није говорено о томе како су контраобавештајци успели да пронађу 27-цифрену лозинку у хрпи папира и ствари породице Марфи.

Аутори такође не говоре како је ФБИ уопште успео да дође до мреже руских нелегалних агената, упркос чињеници да је одговор на ово питање одавно познат.

Неуспех таквог броја шпијуна резултат је преласка старијег официра руске спољне обавештајне службе Александра Потејева на страну Сједињених Америчких Држава.

Према руској истрази, Потејева су врбовали Американци 1999. године.

Као заменик шефа 4. одељења „Ц" дирекције , Потејев је био задужен за руске нелегалне агенте широм Северне Америке.

Штавише, као што је наведено у пресуди Војног суда Московског гарнизона,

Потејев је лично познавао сваког од обавештајаца које је издао.

Одлуком суда, бивши пуковник Спољне обавештајне службе осуђен је у одсуству на 25 година затвора, лишен војног чина и награда. 2016. године саопштено је да је Потејев, који је тада живео у Сједињеним Америчким Државама, изненада умро.

Међутим, 2018. године новинари ББЦ-ја и Базфид-а успели су да утврде да је жив.

Клопка се затвара

У 2009. години службеници ФБИ-ја сазнали су да су у САД стигле још две особе које би могле да буду руски обавештајци, Михаил Семенко и Ана Чапман.

Били су представници млађе генерације (имали су око 30 година) и нису крили руско порекло.

Према ФБИ-ју, Семенко и Чепмен представљали су претњу америчкој безбедности јер су имали нови систем комуникације са Москвом.

То је значило да контраобавештајци више нису могли да пресретну њихове поруке.

Према ономе што причају службеници ФБИ-ја, лаптоп Чапманове, препун посебне опреме и додатних програма, могао је да преноси поруке на лаптоп куратора чак и када је искључен.

ФБИ је забележио да је Чапманова само шетала по улици са рачунаром у торби на растојању од неколико десетина метара од руског дипломате, који је такође шетао са рачунаром у торби.

Контраобавештајци тврде да су током те шетње могли да региструју кратку размену порука између два угашена рачунара.

Решено је да се „Приче о утварама" заврше хапшењима и суђењем 2010. године.

У филму се то објашњава чињеницом да су шпијуни пришли сувише близу америчким државним тајнама.

Међутим, постоји и друга верзија према којој је пуковник Потејев, који је сарађивао са Американцима, осетио да ће га ускоро открити и затражио да га евакуишу из Русије.

„Последњих неколико дана пре него што су осумљичени ухапшени владало је лудило.

„Сви службеници штаба, који су учествовали у операцији радили су даноноћно, седам дана у недељи.

„Летели су авиони по небу како би пратили осумљичене", истиче Алан Колер заменик начелника контраобавештајне службе ФБИ-ја.

„За ову опрерацију смо користили практично све наше запослене за спољни надзор", додаје Ед Фоули, који је био задужени за вођење екипе за надзор у држави Њујорк.

Ситуацију је закомпликовао то што нису имали довољно материјала за хапшење четири брачна пара.

А што се тиче Чапманове и Семенко, који су скоро допутовали, није било практично ничега на основу чега би могли да их кривично гоне.

Тада је ФБИ решио да у најкраћем року спроведе операцију „Под туђом заставом".

У филму није прецизирано како су контраобавештајци успели да ступе у контакт са недавно пристиглим Русима.

Највероватније им је пуковник Потејев саопштио лозинку и опозив који су потребни у таквим случајевима за сусрет са јако конспиративним агентима.

Представљајући се као људи које је послала Руска спољна обавештајна служба, службеници ФБИ-ја су се наизменично састали са Чапнамовом и Семенковим и дали им задатке.

Од Ане је затражено да некоме да лажни пасош, а од Михаила да сакрије гомилу новца у парку испод моста, наводно за другог обавештајца.

Према агентима ФБИ-ја, обоје Руса сложили су се да изврше додељене задатке.

Комшије ухапшених парова нису могли да верују да су поред њих живели и радили шпијуни.

„Да сте ми рекли да су они марсовци, пре бих у то поверовао", са неповерењем је приметио један од комшија ухапшених.

„Јединствена прилика да попричате са непријатељем"

Одмах после хапшења, Вашингтон и Москва су почели преговоре.

„Позвао сам свог руског колегу Фредакова [2010. године Михаил Фредаков је био на челу Спољне обавештајне службе РФ]. И рекао сам му: 'Ухапсили смо десет људи, то су ваши људи'.

„И он је одговорио: 'Да, то су наши људи'.

„Тада се на лицима свих који су седели са мном у кабинету видео израз - вау, они признају да су то агенти. Тако су и започели преговори", прича бивши директор ЦИА Леон Панета.

Ускоро је одлучено о замени десеторо ухапшених у САД за четворо који се налазе у руским затворима под оптужбом за шпијунажу у корист западних обавештајних служби.

Међу њима је био бивши официр Главне обавештајне управе Русије Сергеј Скрипал, који је отрован 2018. године у Великој Британији.

Занимљиво је то да су шпијуни који су ухапшени у САД на размену летели заједно са агентима ФБИ-ја који су их пратили годинама.

„Умногоме ми се чини да сам те људе познавала боље од неких чланова моје породице!", прича официрка Ричи.

Неки од Руса су током лета били веома тмурни, док су други имали филозофски однос према свему, причају чиновници ФБИ-ја који су били у пратњи Руса.

„Када истражујете неког агента, гледате га само кроз призму посла и у њему видите само негативца.

„Али кад га лично упознате, све је другачије", сећа се контраобавештајац Кохлер.

Службеници ФБИ-ја сећају се како им је тешко било да гледају, како су се сви ти догађаји одразили на децу ухапшених шпијуна.

Током десет година контраобавештајци су посматрали како су дечица, од којих су се многа родила у САД-у, одрастала пред њиховим очима.

Убрзо после размене три породице, од четири, успеле су да се споје.

Само је син Михаила Весенкова, Хуан Лазаро млађи решио да остане у САД.

Сада он тамо наставља каријеру пијанисте.

Официр Шелдон је испричао о упечатљивом разговору са Мајклом Золотијем (који је у то време већ признао да је Рус):

„Ми смо га питали колико дуго би остао у САД-у? И он је одговорио да би остао заувек, да му се у САД јако допало, и да му је живот био одличан.

„Контраобавештајцу се ретко указује прилика да разговара директно са својим опонентом. А ово је било надреално искуство."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]