Србија и Други светски рат: Колико је закон који је изједначио четнике и партизане допринео помирењу

Девојке које су током Другог светског рата певале „Иструли ми дуња у фиоци, драги ми је код Драже у војсци" чекале су 60 година да и држава Србија припаднике Југословенске војске у отаџбини уврсти у борце.

Тринаестог децембра 2004. законски су изједначена борачка права четника и партизана.

Иако је од тада прошло пуних 17 година, жустра расправа између њихових потомака и присталица не јењава.

У полемици учествују и историчари - док једни тврде да се припадници Југословенске војске у отаџбини, или четници, не могу убрајати у покрете отпора окупатору, други кажу да им се то не може оспорити.

Замајац за рехабилитације

Закон о изменама и допунама о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица, како му је био званични назив, усвојен је као политички уступак Српском покрету обнове Вука Драшковића, партији која је тада била део владајуће коалиције.

Историчар Срђан Цветковић каже да се у научним круговима о овој теми много писало и пре и после усвајања акта, а да је овај „невешто срочени законски пројекат" био нека врста компромиса.

„Закон је скројен, као и многе друге ствари касније, врло половично", оцењује Цветковић.

Требало је да омогући припадницима Југословенске војске у отаџбини борачке пензије, признања и споменице.

Ипак, тај правни акт био је „мртво слово на папиру", сматра историчар.

„Његов значај је у томе што је у Скупштини отворио причу, која је причана раније само у историографији и малом броју медија.

„Кроз тај закон је добијен публицитет и можда замајац да се та идеја даље развија у друштву, па да буде присутна и у Закону о рехабилитацији(...), иначе у пракси није заживела", оцењује Цветковић.

Цветковић као посебно важан истиче случај рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића који је пред београдским судом окончан 2015.

Иако је после рата осуђен због сарадње са окупатором на казну стрељањем, Михаиловић се данас правно сматра неосуђиваним.

Образлажући одлуку о укидању пресуде из 1946. године, судија је рекао да је Суд одлучивао искључиво о томе да ли је Михаиловић имао фер и правично суђење, а не о чињеници да ли је био ратни злочинац.

„Рехабилитација, макар и само судско-правна у смислу да (неко) није осуђен на легитимном и легалном процесу, допринела је више враћању историјске правде или неправде у неке друштвене оквире", додаје Цветковић.

Законом из 2004. покренута је легализација потпуне ревизије Другог светског рата кроз промену имена улица, споменике, празнике и уџбенике историје, сматра социолошкиња Маријана Стојчић.

Али још веће домете је, и по њеној оцени, имала судска рехабилитација Михаиловића.

„Тиме је и званично отворен простор за оправдавање ратова деведесетих који су вођени веома сличним идејним концептима онима из раних 1940-их.

„Тај идеолошки континуитет могуће је пратити и у његовим исходиштима: етничким чишћењима и масовним убиствима, силовањима, разарањима и терору", оцењује истраживачица Центра за примењену историју.

Смрт историје

О поступцима рехабилитације, који су започели доношењем закона, а затим „и историјског ревизионизма и релативизације", писао је за недељник Време професор Ђорђе Станковић 2011. године.

Вук Драшковић је, „одмах, као министар иностраних послова, издејствовао изједначавање четника и партизана - законом", подсетио је тадашњи шеф Катедре за историју Југославије Филозофског факултета у Београду

„Kао да се историја пише у парламентима и министарствима!", критиковао је Станковић.

Редовни судови претворили су се, пише, у „политичке судове" и отпочели систематски да рехабилитују сваког за ког је поднет захтев.

У више од 90 одсто случајева, од Архива Србије тражена су само два податка у потврди - када је субјект рехабилитације ступио у неку формацију, обично четничку, и копија пресуде „комунистичког суда", подаци су историчара од пре 10 година.

„Суд ни у једном случају није проверавао остала документа из досијеа личности за коју се тражи рехабилитација.

„Ми смо по систему узорка, од 76 рехабилитованих пронашли 14 ратних злочинаца! У свим случајевима, суђење се одвијало без сведока одбране, а у судници је атмосфера навијачка", навео је тада Станковић.

Ко је све рехабилитован?

Између осталих, рехабилитовани су чланови предратне краљевске породице Карађорђевић - краљица Марија, краљ Петар Други, кнез Павле и кнегиња Олга, кнегиња Јелисавета и кнежеви Александар и Никола.

Међу онима којима је овако „враћена част", како су то медији називали, били су председник избегличке владе у Лондону Слободан Јовановић, глумица Жанка Стокић, али и комунисткиња Олга Хебранг, чији је муж, министар Андрија Хебранг, међу првим жртавама сукоба са Информбироом.

Контроверзни случај рехабилитације Милана Недића, председника владе коју је поставио окупатор Србије после капитулације Краљевине Југославије, правоснажно је окончан 2019. када је Апелациони суд одбио тај предлог.

Пред судом се и даље налази захтев за рехабилитацију Николе Калабића, четничког команданта, коме пред судом у Ваљеву траје поновљени поступак.

За десет година откако је донет Закон о рехабилитацији у Србији је рехабилитовано више од 3.000 људи, а држава је исплатила више од 272 милиона динара одштете, подаци су Вечерњих новости.

Међутим, ту се нашло и 200-300 припадника озлоглашене СС дивизије „Принц Еуген", састављене од домаћих Немаца, и познате по чињењу тешких злочина.

„Да је толико њих рехабилитовано открила је Агенција за реституцију, када су им стигли захтеви за враћање имовине, које је Агенција одбила", објавиле су Новости у тексту из 2020. године.

Шта се догађало на Балкану током Другог светског рата

Убиства, силовања и масовне егзекуције биле су веома честе појаве у Југославији током Другог светског рата.

Злочине су вршили немачки војници, као и четници и партизани, пише Стивен Харт, предавач на одсеку за ратне студије британске Краљевске војне академије.

У анализи за Светски сервис ББЦ-ја, Харт и четнике и партизане убраја у покрете отпора нацистичкој окупацији.

За четнике наводи да никад нису били идеолошки хомогени, те да су бројне мање групе само декларативно уважавале Михаиловића као вођу.

„Неки су били неумољиво антинемачки док су други већу претњу видели у партизанима.

„Заједничка им је била оданост краљевој власти и жеља да се сачувају Срби као народ", пише Харт.

Наводи и да су различите групе четника „настојале да заштите Србе од онога што је деловало као геноцидне намере Хрвата и Немаца, чему треба додати и непријатељски однос муслимана (и хрватских и српских), и комуниста".

„Да би остварили овај циљ, четници су настојали да насилним 'чишћењем' ових подручја од Хрвата и муслимана изграде етнички чисту Велику Србију", наводи британски професор.

Ко замагљује чињенице?

Закон о изједначавању четника и партизана и прича о „два покрета отпора" фашизму замагљује чињеницу да је четничка тактика чекања и несукобљавања са Немцима током 1941. у наредним годинама прерасла у разноврсне облике сарадње и колаборације са јавно проглашеним непријатељем против партизана као заједничког непријатеља, наводи социолошкиња Стојчић.

„Kао илустрација може послужити извештај из децембра 1942. четничког поручника Предрага Раковића у коме он Михаиловићу пише о тактици у претходних дванаест месеци:

„Углавном, то вече сам […] договорио да останем на терену са својим одредом ради чишћења терена од комуниста, што ми је уствари и био задатак кад сам пошао на свој терен са Равне Горе […].

„Уништење комуниста било је потребно и мени и Немцима и љотићевцима, те смо се у овом послу сложили и постали 'савезници'", цитира Стојчић.

Као пример ратних злочина четника наводи да су у Прибојском срезу 1943. године побијене целе породице и уништена читава села.

У документарној серији НДХ, недавно емитованој на Хрватској радио-телевизији, указује се да су четници на подручју Независне Државе Хрватске сарађивали и са усташама.

Усташким властима они су били нека врста попомоћне војске у појединим областима, добијали су плате од њих, а рањени четници лечили су се у хрватским болницама, наводи се у серији хрватског историчара Хрвоја Класића.

Драгослав Михаиловић је од 1941. био на немачкој потерници и глава му је била уцењена на 200.000 динара, о чему сведоче и документи.

Постхумно га је 1948. одликовао амерички председник Хари Труман за заслуге у спасавању 500 савезничких војника.

Током операције Халијард по његовом наређењу је у Прањанина у Западној Србији 1944. изграђена писта одакле су полетали авијатичари.

Помирење не треба да буде циљ

Иако је у Скупштину дошао на предлог СПО-а, закон су подржале све парламентарне странке - радикали Војислава Шешеља, демократе Бориса Тадића, Демократска странка Србије Војислава Коштунице - осим Социјалистичке партије Србије бившег председника Србије Слободана Милошевића.

„У принципу, ја сам за помирење, да се отклоне све историјске неправде, које су постојале, макар и овако касно", рекао је тада потпредседник Српске радикалне странке Томислав Николић.

Стојчић се не слаже, сматрајући да, „када говоримо о партизанском и четничком покрету, ми заправо осим о историјским чињеницама и односу према фашизму, говоримо и о вредностима и визији света које су им у основи. Дакле, о политичким разликама и изборима."

Она објашњава да „у том смислу, иако и Другом светском рату на овим просторима треба приступати на комплексан начин, осветљавајући његову сложеност и динамику и ослањајући се на историјска истраживања, помирење не треба да буде циљ".

„Не треба се никада мирити са идеологијама које почивају на уверењима да су неки људи или групе људи мање вредни од неких других, по правилу исходиште таквих идеологија су злочини, патња и разарања", закључује Стојчић.

„Прича о помирењу политичка флоскула"

Анализа историчара Милана Радановића

Прича о наводном „националном помирењу" као крајњем резултату имплементације ревизионистичких закона које је изгласала Скупштина, обична је идеолошка флоскула.

По ставовима заговорника нормализације, рехабилитације и афирмације колаборациониста, такозвано национално помирење, подразумева усвајање ревизионистичких тумачењима о колаборационистима као о наводним антифашистима и чуварима „српског националног интереса", „браниоцима српства" односно јединим „правим репрезентима српства".

Све су то такође најобичније идеолошке флоскуле које немају много везе с историјском реалношћу.

Дакле, национално помирење је могуће једино ако се међу данашњим генерацијама Срба прихвати да су четници били тобожњи антифашисти и „браниоци српства", а то би значило затварање очију пред бројним чињеницама војне колаборације и политчки и етнички мотивисаног насиља ЈВуО и четника.

Зашто је Други светски рат главно раздобље које је чвориште интересовања и интервенција историјског ревизионизма?

Због тога што су на крају тог рата у Југославији победили комунисти.

То протагонисте историјског ревизионизма и њихове политичке и идеолошке истомишљенике у власти, попут оних који су у Скупштини гласали за скандалозне ревизионистичке законе, ставља у једну помало гротескну позицију.

Они, иако свесни опскурности и негативности четничког покрета, немају другог избора него да историјски правдају или чак бране четнике - јер су били антагонисти онима који су дошли на власт 1945, а који су изградили успешније, функционалније и правденије друштво од овог у коме живимо већ 30 година.

Одјеци деведесетих

Да су у Србији током рата постојала два антифашистичка покрета - идеја је стара четири деценије, наводи историчар Цветковић.

„Још је Бранко Петрановић крајем осамдесетих, један од најбољих историчара оног доба, говорио о два антифашистичка покрета.

„Замислите колико споро одмичемо кад данас расправљамо о томе, кад су многи документи доступни", истиче Цветковић.

Наука је о томе сагласна, додаје он, али ситуацију у друштву отежава идеолошка острашћеност и једних и других.

„Мало ко озбиљан данас не признаје антифашистички и антиокупаторски карактер ЈВУО, уз наравно изузетак и сложенију слику какав је тај покрет имао и у Босни и у Црној Гори где је деловао донекле аутономно од Драже Михаиловића у условима гериле.

„Постојали су локални четници који су били самоникла милиција за одбрану од усташтва или муслимана у неком националном рату какав је виђен деведесетих година", оцењује Цветковић.

Те четничке одреде пореди са паравојним формацијама у рату током распада Југославије1990-их које су биле ван контроле и чиниле злочине.

У контексту ратног разарања Југославије и социолошкиња Стојчић посматра савремено изједначавање четника и партизана.

„Ратовима деведесетих је у националистичком делу интелектуалних кругова у Србији претходило развијање представе о Југославији `као највећој српској заблуди`, `добитницима у рату, губитницима у миру`, издаји и `ножу у леђа` других југословенских народа.

„У том процесу, левичарски антифашизам се претварао у `фаталну интернационалистичку заблуду` и `непатриотску издајничку активност`", каже Стојчић.

Шта даље?

Расправе се настављају, само су се преселиле на друштвене мреже.

„Људи одбијају да сагледају рат у својој сложености и револуцију у својој суровости, и даље се деле на црно и бело", каже Цветковић.

„Они који су били идеолошки на страни комунистичке власти, сваки поступак рехабилитације оне друге стране која је поражена виде као удар на њихове идеолошке темеље, што не би требало да буде."

Цветковић, који се бавио и истраживањем жртава комунистичког режима после Другог светског рата, каже да су „чињени злочини на обе стране и ваљало би после скоро 100 година да се то призна."

„Доста је докумената објављено и мало ко може спорити да је изгинуло доста невиних људи", закључује он.

Можда ће вас занимати и овај видео

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]