Рат у Босни и Херцеговини: Тузланска колона, 30 година касније - ратни злочин или симбол одбране

Густ црни дим из неколико војних возила у пламену злокобно се надвија над Тузлом, ширећи мирис барута и бензина, док рафали одјекују међу солитерима.

Неколико минута раније раскрсницoм Брчанска малта, на истоку града, пролазила је колона возила 92. Моторизоване бригаде Југословенске народне армије (ЈНА), повлачећи се из града.

„Били смо у другој трећини колоне у видно обележеном возилу хитне помоћи", каже за ББЦ на српском Миодраг Вукмирица из Београда, један од војника ЈНА који је био у Тузланској колони.

„Унутра нас је било петоро, од чега троје позади и нико није преживео осим мене... И даље нисам био пред Владиним родитељима, погинуо је поред мене, а био је син јединац."

Шта се тачно 15. маја 1992. догодило предмет је спорења и 30 година касније, иако је све снимљено телевизијским камерама.

Срби сматрају да је колона ЈНА тог дана нападнута и поред договора са бошњачком страном о мирном напуштању касарне „Хусинска буна" и града, што називају ратним злочином.

„То је велика мрља на образу Тузле", сматра Вукмирица.

Међутим, Бошњаци раскрсницу Брчанска малта називају синонимом одбране Тузле, славећи га као Дан победе, уз истицање да су први запуцали војници из колоне, а да су се они само бранили.

„Тај датум је била прекретница за нас - дан када смо показали да смо спремни да се бранимо", наводи за ББЦ на српском Селим Бешлагић, ратни градоначелник Тузле.

„Јасно је да шачица полицајаца не жели напасти на тенкове и друга оклопна возила, а у напад се не иде тако што стојиш на тротоару и гледаш у до зуба наоружану и бројнију војску са упереним цевима у тебе", додаје за ББЦ Јасмин Имамовић, актуелни градоначелник Тузле.

Иако је и број жртава предмет спорења, у јавности се најчешће помиње да је током сукоба погинуло 49 војника ЈНА, као и три убијена припадника тузланске полиције.

Три деценије касније, нико за то није одговарао.

Башлагић је због Тузланске колоне, на захтев Србије, дуго био на Интерполовој потерници, али је она према његовим речима укинута 2019. године.

И Тужилаштво БиХ је 2009. обуставило истрагу против њега, а о том предмету интересовао се и тадашњи Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) у Хагу, где такође није било пресуда.

„Имам све судске материјале који кажу да није био ратни злочин, правно смо то доказали, али ми је заиста жао сваког погинулог, верујте ми", каже Бешлагић.

Илија Јуришић, припадник полиције БиХ, оптужен да је наредио напад на колону, два пута је у Србији осуђен на 12 година затвора због Тузланске колоне.

Међутим, Апелациони суд је обе пресуде оборио због недостатка доказа.

„Кад вратим филм на тај 15. мај прво ми на памет падне погинуло друштво, а онда и да сам имао баш луду срећу да останем жив", каже Вукмирица.

„Имао сам 20 година и буквално сам из средње школе отишао да одслужим војску, а не да идем у рат."

Шта се догодило?

Пролеће 1992. године донело је у Босну топло време, зеленило, али и све јаче добовање ратних бубњева.

Вукмирица каже да је 15. мај био веома леп пролећни дан: „Кола су пролазила, чуле се птице, људи се шетали..."

Конвој возила ЈНА је предвече био спреман за покрет и напуштање града.

„Када смо кренули око пола седам, пре почетка пуцњаве била је таква тишина... Није било ни возила, ни људи, ма ниједна птица се није ни видела, ни чула", наводи.

Део возила је изашао из касарне и несметано прошао улицама.

Међутим, одједном се зачула пуцњава.

„Настрадао је средњи и други део колоне", каже Вукмирица кратко.

„Оно што ме највише боли јесте да смо то дозволили десетак дана после напада на колону ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву."

Конвој возила ЈНА, који је 3. маја напустио касарну у Сарајеву, нападнут је повлачећи се из града, када је убијено седам војника, а више од 20 рањено.

И тај случај је предмет спорења у Босни и Херцеговини.

„Да им друга колона у року од десетак дана настрада и то пет пута горе... Брука и срамота за нашу војску и ове што су нас водили", наводи Вукмирица.

А ко је први запуцао?

„То се никада неће сазнати, како да се сазна", каже Вукмирица.

„Једини човек који зна где је опаљен први метак је тај који га је испалио, нико други."

Душко Питман, један од војника који су такође били у колони, током суђења Јуришићу рекао је да је наређење било да „оружје не сме да буде репетирано и да се не узвраћа на провокације."

Бивши и садашњи градоначелници Тузле кажу супротно.

„Ми смо се договорили да мирно изађу из града, они су направили колону из које се почело пуцати и онда смо ми на ватру одговорили ватром", каже Бешлагић.

„Војници почели пуцати, гађати ничим заштићене полицајце, као глинене голубове", додаје Имамовић.

Бешлагић додаје да је све рађено у „великој пресији да Тузла не прође као Бијељина и Зворник".

Почетком рата у Босни, српске паравојне снаге у Зворнику и Бијељини починиле су вишеструке злочине над домаћим становништвом.

„Због тога нисмо могли неорганизовано да дочекамо 15. мај, па смо почетком априла донели одлуку о подизању резервне полиције, која је била легална и посао је одрадила са поносом", каже Бешлагић.

Он истиче да су се на тај позив одазвали грађани Тузле свих националности.

Српска страна за то време наводи да су у нападу учествовале и паравојне снаге, попут Зелених беретки - формације која је касније постала део Армије БиХ.

Један од сведока изјавио је пред судом да их је видео.

„Одговорност за све што се десило и неорганизовање колоне је пре свега на потпуковнику Милету Дубајићу, команданту касарне", наводи Бешлагић.

„Он је многе камионе из колоне натоварио сандуцима муниције свих могућих калибара, чак и бурадима горива, а затим је на њих поређао војнике - то је изазивање опште опасности", додаје Имамовић.

Због тога је, истиче, за сваки камион „био довољан и један метак, да би дошло до великих и ланчаних експлозија и пожара".

Усред свега тога, нашао се Вукмирица.

Током пуцњаве, део возила заустављених на раскрсници почео је да гори, а Вукмирица каже је преживео само због „лудачке среће".

Прво је рањен у ногу, а онда је пламен захватио и његово возило.

Успео је, каже, некако из њега да излети, али право у нови пламен који се ширио улицом.

Ватру на одећи потом је угасио у парку, а онда и улетео у хаустор једне зграде.

Ту је заробљен.

О људскости у рату

„Спасао ме је командант цивилне, полицајац који ме је заробио", каже Вукмирица.

„Био је довољно свестан да види да сам клинац, нашао ми у кошуљи новчаник, извадио документа у којима пише да сам редован војник и склонио ме у страну."

Памти и како су се према њему понашали у болници у Тузли, на дечјем одељењу за опекотине.

Посебно две особе - медицинске сестре Аида и Мелиха.

„Баш су биле супер, фине, културне, нормалне, имао сам добру негу и много ми је значила њихова подршка.

„Скидам им капу, свака им част на професионалности, јер гледале су на мене као... Па као на брата."

Људскост, каже, увек постоји, а „само зависи ко је какав човек, како је одгојен и васпитан".

Како онда она код неких нестане?

„Па због рата", каже Вукмирица.

„Изгубите најмилије и најближе на најгори начин, због чега и ви постајете животиња. Једноставно.

„Онда се све своди на пуко преживљавање тог великог бола, а питање је како се ко носи са тим.

„Неко тако што исте ствари које су урађене његовој породици ради другима... Тако је то у рату."

Вукмирица је у болници провео 25 дана, а потом и месец дана у затвору.

Тамо се, додаје, према њему нису опходили као Аида и Мелиха.

Размењен је средином јула 1992, када је прво прешао у Републику Српску, па у Србију.

Како је дошло до Тузланске колоне?

Вукмирица је у Тузлу стигао у децембру 1991. године.

„Био је то југословенски град и имао сам тамо леп живот - излазили смо у цивилу, сви су знали да сам редован војник и никаквих проблема није било.

„Баш је било лепо све до почетка маја", присећа се.

Како наводи, Тузла је у то време имала сопствену Територијалну одбрану, која је била одвојена од Територијалне одбране Босне и Херцеговине (ТО БиХ)

Реч је о војној формацији која ће нешто касније прерасти у Армију Босне и Херцеговине.

„Почетком маја такозвани 'љиљани' (што је био симбол То БиХ) виђени су по Тузли и тада је ситуација у граду почела да се мења", каже Вукмирица.

„Окружење је све мање било југословенско, а све више национално."

О рату се, каже, до тада уопште није причало.

„После је већ кренуло све то по Сарајеву, а чим је избило негде, знало се да ће ићи на целу Босну... То нико није могао да заустави", додаје Вукмирица.

Словенија и Хрватска током лета 1991. године прве су прогласиле независност - Југославија је увелико била у крвавом процесу распадања.

Рат у Словенији завршен је после десетак дана, али је зато буктао у Хрватској, а потом се пренео и на мултиетничку Босну и Херцеговину.

Опсада Сарајева почела је 5. априла 1992. године, због чега ће више од 250.000 људи три и по године године живети уз свакодневно бомбардовање и гранатирање са положаја под контролом војске Срба из БиХ.

За то време погинуло је више од 10.000 људи, међу којима и 1.601 дете.

Братислав Ђурић, мировни активиста из Мркоњић Града, који се бави питањем рата у Југославији и помирења, сматра да се код многих питања сукоба у Босни, све своди на „легалност и легитимитет".

„ЈНА је била легално у Босни и Југославији, јер је била Југословенска народна армија - штитила је безбедност државе и Устав БиХ, без обзира на референдум", изјавио је Ђурић раније за ББЦ.

У марту 1992. одржан је референдуму о независности Босне и Херцеговине од Југославије, што је тема око које такође и даље постоје сукоби.

Расписивање референдума подржали су Странка демократске акције (СДА) Алије Изетбеговића и Хрватска демократска заједница (ХДЗ) Стјепана Кљуића.

Представници Српске демократске странке Радована Караџића напустили су седницу, због чега Срби и даље негирају легитимитет реферндума.

„Они сматрају да је референдум противан Уставу БиХ из периода Југославије, јер је расписан мимо воље српског народа", наводи Ђурић.

„Устав БиХ, као и постулати ЗАВНОБиХ-а, кажу да се ниједна одлука не може донети без сва три ентитета и да нема прегласавања."

Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Босне и Херцеговине, ЗАВНОБиХ, био је највиши представнички и законодавни орган БиХ у Југославији.

Током првог заседања ЗАВНОБиХ-а, новембра 1943. у Мркоњић Граду, донета је резолуција у којој се наводи да БиХ „није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска и муслиманска и хрватска" и у њој ће бити осигурана „пуна равноправност и једнакост свих Срба, Муслимана и Хрвата".

„Међутим, међународна заједница је исто тако признала самосталну Босну, па су постојала два легитимитета - да је и даље саставни део Југославије и да је независна држава", каже Ђурић.

Ипак, Јасмин Имамовић сматра да тог 15. маја 1992. у Тузли уопште није била ЈНА.

Како наводи, крајем априла 1992. донет је Устав Југославије, којим је ЈНА укинута и основана Војска Југославије.

„Од тог дана она је легална војна сила само у Србији и Црној Гори, а на тлу БиХ она је страна војна сила", наводи.

„Нека је рат!"

Два дана пре Тузланске колоне, 13. маја, мајор ЈНА Томислав Прачер, разговарао је са Бешлагићем.

Убеђивао га је да Тузла прогласи аутономију и остане у Југославији.

Бешлагић је одговорио да неће, рекавши и да припаднике ЈНА до 18. маја „нико неће да дира".

Овако је изгледао део разговора:

Прачер: Имам један предлог. За живе људе који још нису попаљени и побијени. И оне општине што си говорио. Прогласите бре неку аутономију и изјавите да желите да живите у Југославији.

Бешлагић: Нећу ба, не долази то у обзир Прачер.

Прачер: Али да тражите извијесну аутономију.

Бешлагић: Ма не долази у обзир болан. Не долази у обзир. Коју Југославију?

Прачер: Ј**и га онда је рат.

Бешлагић: Нека је рат! Нека је рат Прачер ј**и га, нека је рат. Ја немам другу државу осим Босне и Херцеговине.

Шта је било после Тузланске колоне?

Кренуле су пре свега спекулације о броју жртава.

„Причало се о 300, 400 погинулих, ко зна колико, читава хајка", наводи Бешлагић.

„А ми смо од почетка рекла да се ради око 50 људи - чак је и Слободан Милошевић у Хагу рекао да је реч о 49 убијених".

Слободан Милошевић био је током 1990-их председник Србије и СР Југославије.

Оптужен је 1999. године пред МКСЈ за ратне злочине у Босни, Хрватској и на Косову, али је преминуо 2006. године, пре изрицања пресуде.

Бешлагић истиче и да су сви погинули одмах враћени породицама.

Истражиоци Хашког суда су 2003. предмет Тузланска колона уступили Тужилаштву БиХ.

Тужилаштво БиХ је 2009. обуставило истрагу против Бешлагића, а касније је закључило да нема елемената ратног злочина.

Међутим, у мају 2007. у Србији је ухапшен Илија Јуришић, који је у време напада био дежурни Оперативног штаба Јавне безбедности Тузла.

Јуришић је био оптужен да је наредио напад на колону и првостепеном пресудом осуђен је на 12 година затвора.

Апелациони суд је 2010. ту пресуду укинуо, Јуришић је потом поново осуђен на 12 година, а пресуда је онда опет укинута.

Иако је више од три године провео у затвору у Србији, Јуришић је на крају због недостатка доказа ослобођен свих оптужби.

„Србија је ту преузела улогу правног лица, иако се ништа није десило у Србији, већ у Босни", каже Бешлагић, који је такође био на потерници Србије.

„Можда сам још, не знам да ли су ме скинули", додаје кратко.

Како наводи, на крају за све што се догодило 15. маја „нажалост нико није одговарао, али су све правне институције дале своју реч".

„Једноставно то није био ратни злочин - јесте трагедија, али није ратни злочин, јер ништа нисмо планирали да се догоди", наводи.

Три деценије касније, случај је и даље активан „само у политичке сврхе", додаје.

„Био сам спреман да седнем са свим породицама погинулих, стојим на располагању да док смо живи разговарамо као људи и све рашчистимо.

„Ја као Селим Бешлагић спреман сам за све последице које из тога могу да произађу.

„Немам никаквог разлога више да судски или било који други начин било шта доказујем, али од када се све политизовало у томе не желим да учествујем."

Како Тузла данас памти 15. мај?

Време пролази, односећи са собом године и деценије, али живот се наставља - тако је и у Тузли.

Попут Добровољачке, и Тузланска колона сваке године углавном има две годишњице - свака страна за себе.

Имамовић каже да ће и овог 15. маја бити „положени венци и свеће погинулим браниоцима Босне и Херцеговине и Тузле".

Породице убијених војника, додаје, такође су најавиле скуп и полиција ће све обезбедити.

„Сви у Тузли разумеју породице погинулих, али политичаре не разумемо", каже Имамовић.

У овом индустријском граду, познатом по солани и рудницима, за то време одрастају неке нове генерације које рат слабо и памте.

Један од њих је Амир Зонић, рођен 1989. године, који сматра да у Тузли постоји „посебан менталитет" у односу на целу БиХ.

„Код нас су до недавно увече сви ишли кући у 11 - навикли смо тако јер ваља устати ујутру у пет или шест за рудник.

„А када се копа, апсолутно није битно да ли си Мато, Симо, Фрањо, Амир или Емир - идеш да копаш угаљ, со или шта год да треба".

Његов град је, додаје, данас је пример „нормалног понашања".

„Нема инцидената, подела на нас, њих, пете, десете...

„Кад год нас неко пита које смо религије, вере, нације, увек смо сви само говорили - ми смо ти из Тузле", каже уз осмех.

Исто тврди и Слободан Благовчанин, који је 1994. рођен у Илијашу, недалеко од Сарајева, а последњих десет година живи у Тузли.

„Не могу да сетим да ме је неко увредио вербално, а о неким физичким нападима да не говоримо - тога овде нема", каже.

Према попису из 1991. године, у Тузли је живело 44.000 Бошњака, 16.000 Југословена, 13.000 Срба и 6.000 Хрвата.

Двадесет година касније, на попису из 2013, било је 80.000 Бошњака, 15.000 Хрвата и 3.000 Срба.

„Процентуално највећи број је морао да напусти ове крајеве, али померања је било у читавој БиХ и то је трагедија свих нас - морамо наћи начин како да се носимо са тиме", каже Благовчанин.

Када је реч о будућности, истичу, она је на младима, који треба да „окрену причу, живе нормално" и одупру се „интересним националистима".

„Попустили смо превише магарцима који су нас довели у ову ситуацију, а и даље нешто паметују", наводи Зонић.

Благовчанин за то време жели да се дистанцира од ратних тема.

Он сматра да „деведесете, злочини и све што се дешавало нису бреме младих", због чега не треба они да „решавају питања која нису започели".

„Ваздух нам је канцероген, фрижидери су празни, не путујемо, израбљују нас приватници, политичари се служе национализмом да сакрију корупцију и труо систем.

„Ово је некако наша реалност, а не живот у одбранама и нападима деведесетих."

Има ли живота после Тузланске колоне?

Вукмирица је после те 1992. у Тузли први пут био 2013. године.

Како се тада осећао?

„Па био сам срећан што сам жив - физички и психички израњаван, али жив.

„Запалио сам свећу другу Влади.... Ма шта да ти кажем", рекао је и заћутао.

Могао би без проблема да поново оде у Тузлу, каже.

„Немам ништа против народа који тамо живе, нити против било кога у бившој СФРЈ, а пропутовао сам је уздуж и попреко.

„Кукоља увек има... И у граду у ком живим и у целој Југославији бившој."

Време пролази, носећи са собом године и деценије, али неке ствари није лако избрисати из сећања.

По повратку из војске, Вукмирица је био фудбалски судија.

„Бавио сам се тиме 15 година и то ме је донекле растеретило читаве приче - оставио сам то све некако иза себе", наводи.

„Данас имам ћерку од 11 година, она ми је све у животу, разведен сам, имам стан на кредит и алиментацију, тако да радим више послова како бих то све изгурао и то је то.

„А од државе имам једно инвалиднину, коју сам добио три-четири године касније, после лекарских прегледа."

Ипак, кад се осврне иза себе, само каже „све је то живот".

„У рату увек има настрадалих, шта ћемо, тако је, како је - није до нас.

„Ја у 20 година сигурно нисам хтео да ратујем.

„Али било је и горих судбина."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]