Рат у Босни и Херцеговини и фудбал: Како је свиран крај за мостарски Вележ на Стадиону под Бијелим бријегом

Панорамски поглед на котлину омеђену осунчаним брдима на чијим се врховима назиру ветрогенератори и верски симболи, пружа се са благог узвишења тик изнад западне трибине Стадиона под Бијелим бријегом у Мостару.

Тишину ремети покоји узвик тренера који допире са помоћног игралишта где је у току тренинг омладинаца.

„На овај рефлектор лево се једном попео мој старији брат Адем, по коме носим надимак, и нису га никако могли натерати да сиђе док му нису запретили мамом - како је то чуо одмах се спустио", осмехујући се прича 53-годишњи Суад Чехић, звани Моца.

Недалеко од рефлектора налази се и зграда где је до рата живео.

„Видиш ону застакљену терасу на осмом спрату? Одатле сам могао лагано гледати утакмице да није било ових високих јабланова.

„А тамо прекопута смо ти ми навијали - на источној трибини и популарном стајању", истиче некадашњи вођа навијачке групе Red Army (Црвена армија) с краја 1980-их и почетка 1990-их.

Јабланови, па и зграда и стајање су још ту, али његов вољени клуб - Вележ, баш као и он, морао је по избијању оружаних сукоба у граду да се сели из овог комшилука.

Пре тачно тридесет година - 15. марта 1992. Вележ је одиграо последњу утакмицу као домаћин на Стадиону под Бијелим бријегом са Земуном.

Убрзо су бомбе замениле лопте, спортски фер-плеј крвави злочини, а звиждук судије фијук гранате и рафална паљба.

Свиран је крај.

За многе симбол града, уз Стари мост, фудбалски клуб Вележ данас игра на неколико километара од града, у суседном месту Врапчићи, на стадиону „Рођени".

Одлуком општинских власти, претходни стадион је, по обнављању 1994. године, додељен на коришћење Хрватском шпортском клубу (ХШК) Зрињском.

Новинар ББЦ-ја се обратио управи овог мостарског фудбалског клуба, али су они одбили да о овој теми говоре, уз напомену да „за евентуалне будуће приче стоје на располагању".

„ХШK Зрињски увек је спреман разговарати о свим темама које се односе на клупски фудбал у БиХ, а још више о темама које се односе на његов бољитак.

„ХШK Зрињски такође жели нагласити како увек максимално уважава новинарске слободе и избор медијских тема, али желимо Вас љубазно обавестити како ХШK Зрињски не жели учествовати у наведеној репортажи", одговорио је у имејлу Марио Панџа, водитељ маркетинга и комуникација.

Вележова селиба на бошњачку, источну страну реке Неретве, директна је последица ратних збивања у мултиетничком Мостару од априла 1992. до марта 1994.

У овим сукобима, град је претрпео огромне материјалне штете, док је, према неким подацима, погинуло више од 1.000 Бошњака, Хрвата и Срба.

Земун под притиском, Раднички у страху

Југославија се лета 1991. увелико распадала, оружани сукоби били су реалност, али фудбал ипак није стао.

Нова, а испоставиће се и последња сезона Прве савезне лиге Југославије, без словеначких и хрватских тимова, несметано је почела, а у највишем рангу био је и мостарски Вележ.

После неколико одиграних кола другог дела сезоне, у госте је стигао Земун.

За многе навијаче Рођених, како гласи клупски надимак, била је то једна сасвим обична првенствена утакмица и готово да нико није слутио да ће имати историјску вредност.

Наиме, Вележ се против Земуна те недеље - 15. марта 1992. године, последњи пут нашао у улози домаћина на стадиону под Бијелим бријегом.

На голу је тог дана био Велибор Пудар који је успео да сачува мрежу у победи Мостараца резултатом 2:0.

„Мирис рата се осећао и већ је било проблематично у самом граду, као и у целој бившој држави, али је атмосфера на самој утакмици била нормална, уобичајена", говори за ББЦ на српском бивши голман Вележа.

У разговору са играчима Земуна који су били на тој утакмици, касније је сазнао да су у Мостар „дошли под притиском".

„Сви са којима сам причао, рекли су ми да је у почетку био неки страх, али како је утакмица одмицала, тако је он нестајао и одиграла се нормална утакмица", истиче Пудар који је и сам кратко тренирао са Земунцима септембра 1992. године.

Сећа се и да на утакмици „није било националистичких набоја", већ се само бодрио клуб.

У наредном колу, Рођени су гостовали Војводини у Новом Саду, а потом је, две недеље касније, заказана још једна утакмица на домаћем терену против Радничког из Ниша.

Међутим, гости се нису појавили, па је Вележ победио службеним резултатом 3:0.

Како спортска представа не би у потпуности пропала, домаћи фудбалери су се поделили у две екипе и одиграли тренинг утакмицу пред публиком.

„Ја сам се искрено зачудио што нису дошли, али ето нису - као неки наговештај свега тога, то је требало бити упозорење", говори за ББЦ на српском Анел Карабег, тадашњи фудбалер, данас шеф омладинског погона Вележа.

Ни он, као ни његове колеге из клуба и многи Мостарци, нису ни слутили да Вележ више неће играти као домаћин на том стадиону.

„Ја сам или одбијао, или стварно нисам видео то, не знам више ни ја шта је.

„И у самом животу и граду није било исто - одједном су се појавили неки резервисти Југословенске народне армије (ЈНА) који су ходали градом, те неке националне странке, трзавице, сваку ноћ је нешто ишло у зрак", додаје фудбалер, нервозно мешајући тек пристигли еспресо.

Против Земуна са трибине, а нишког Радничког са клупе за резервне играче, обе утакмице испратио је и тада 19-годишњи голман Аднан Диздаревић.

О рату, каже, није размишљао јер је са суграђанима „читав живот живео у миру, слози, пријатељству и братимљењу".

„Поготово ми млађи, који смо одгајани у нормалном духу, ту није било никаквих подела, а ни квартова једне нације.

„У мојој згради са девет станова било је три Бошњака, три католика Хрвата и троје православаца - Срба", објашњава тренер голмана женске фудбалске репрезентације БиХ.

Као разлог зашто је сумњао да ће доћи до рата наводи и број мешовитих бракова - заједнице између партнера различите националне припадности, по чему је Мостар предњачио у Југославији.

Године 1991. у Босни и Херцеговини склопљено их је скоро 3.000, што је око 10 одсто од укупног броја, а највише управо у граду на Неретви и сарајевској општини Центар (30 одсто).

Пут безнађа

Последњу утакмицу у југословенском првенству Вележ је одиграо 5. априла 1992. године са Спартаком у Суботици.

Два дана пре ове утакмице, у Мостару је експлодирала цистерна поред касарне Сјеверни логор где су се налазили припадници ЈНА и резервисти, што је означило почетак рата у Мостару.

Упркос томе, Вележ је са изузетно младим саставом отпутовао на север Србије, али без Хрвата у тиму, осим тренера Фрање Џидића.

После 0:0 у регуларном току меча, Мостарци су победили на пенале.

„Вратили смо се у Београд, али одатле нисмо могли авионом за Сарајево јер се већ закувало, па смо остали три дана у хотелу Палас", присећа се Аднан Диздаревић, који је као резервни голман отпутовао у Суботицу.

Анел Карабег, који је играо на овој утакмици, памти да су на радију чули како је дошло до прекида меча између Жељезничара и београдског Рада у Сарајеву јер се запуцало у близини стадиона на Грбавици.

„Речено је да су играчи Рада евакуисани и да се руководство захваљује Јосипу Каталинском који их је одвео према аеродрому, те да су већ на путу ка Београду", наводи бивши играч Вележа.

Раније су на даље дестинације у земљи ишли чартер летовима, односно војним авионима преко Сарајева, што овог пута није било могуће.

Напослетку су, прича Карабег, обезбеђене авионске карте до Титограда, данашње Подгорице, где су, захваљујући директору клуба и легенди ФК Будућност - Драгану Вујовићу, добили аутобус који ће их одвести кући.

Међутим, возач аутобуса се уплашио за сопствену безбедност и најавио да „најдаље може да их довезе до Невесиња", градића удаљеног четрдесетак километара од Мостара.

Није им било друге.

Враћање са будућим ратним злочинцем

Са играчима Вележа у авиону из Београда, а потом и аутобусу до Невесиња, био је и Јадранко Прлић, тада вршилац дужности председника Извршног већа Социјалистичке Републике БиХ, а касније премијер Хрватске Републике (претходно заједнице) Херцег-Босне са седиштем у Мостару.

Хрватска Република Херцег-Босна била је самопроглашена и међународно непризната парадржава коју је основао хрватски политички и војни врх у Босни и Херцеговини - Хрватска демократска заједница (ХДЗ) БиХ и Хрватско веће обране (ХВО), њено оружано крило које је срушило Стари мост.

Прлић је у поступку пред Хашким трибуналом 2017. осуђен на 25 година затвора због ратних злочина почињених над Бошњацима у БиХ.

Тада су на дугогодишње казне затвора осуђена још петорица високих званичника ХР ХБ и ХВО, међу њима и генерал Слободан Праљак, који је током изрицања пресуде попио отров и преминуо истог дана.

На путу кроз Херцеговину су их, каже Аднан Диздаревић, дочекале „ратне сцене, без пуцања".

„Видели смо аутобусе пуне специјалаца, резервиста са војном опремом, шлемовима, сви иду за Мостар", присећа се 49-годишњи тренер голмана.

По доласку у Невесиње, аутобус се зауставио у центру града, где је увелико трајао политички митинг.

„Тада сам се препао - то је био скуп где су били четници са кокардама, а ја сам одгојен у заједничком, југословенском духу, па ме та сцена подсетила на битку на Неретви", додаје Диздаревић.

Пошто нису могли даље, на иницијативу тадашњег директора и бившег играча Вележа - Драгана Окуке, четири аутомобила упутило се ка Невесињу.

Властитим колима, по играче је кренуо и Енес Вукотић, тадашњи шеф рачуноводства и хроничар Вележа.

На путу су, каже, прошли поред неколико војних пунктова, да би му се на последњем придружили и „нежељени гости".

„Ја сам био последњи, три возила испред одоше, и док су ме прегледали, приђоше тројица црногорских резервиста - браде, запуштени и питају да ли можемо са вама... а ко ће одбити", присећа се Вукотић за ББЦ на српском, коме ни сада није свеједно док о томе говори.

Ипак, страх је био неоправдан.

„Говорили су 'шта ово би, ко нас ово завади, па живели смо као људи', што је истина у ствари, и тако у причи спустисмо се у Невесиње."

Назад су се махом вратили само Бошњаци, јер је већина српских фудбалера остала како у Невесињу, тако и у Београду.

Вележ, баш као и остали тимови из Босне и Херцеговине, осим Борца из Бања Луке, нису завршили последње фудбалско првенство СФРЈ.

Рат у Мостару

Убрзо по повратку, у Мостару је избио сукоб ХВО и Армије БиХ са једне и ЈНА са друге стране, под командом Момчила Перишића.

Генерал Перишић је касније ослобођен одговорности у Хагу, али је у Србији осуђен на четири године затвора због одавања државних тајни Сједињеним Америчким Државама (САД).

Повлачење српских снага наступило је после операције „Чагаљ" којом је руководио хрватски генерал Јанко Бобетко, у јуну 1992.

Велики број Срба је тада избегао, а током акције је минирана Саборна црква Свете Тројице у Мостару.

Мир је у граду на Неретви потрајао нешто краће од годину дана, да би маја 1993. између себе заратили ХВО и Армија БиХ.

Тако је Мостар подељен на западни - хрватски, и источни - бошњачки.

Линија раздвајања ишла је Булеваром дуж кога се и данас, скоро три деценије касније, виде остаци рата, пре свега руиниране зграде.

Сукоб између Бошњака и Хрвата окончан је марта 1994. године потписивањем Вашингтонског споразума, којим је уједно и настала Федерација БиХ.

Рат у Босни и Херцеговини дефинитивно је окончан Дејтонским споразумом 1995. године којим је земља подељена на два ентитета - Републику Српску и, управо, Федерацију БиХ и дистрикт Брчко.

Сабирни центар

По повратку из Суботице, Вележ су напустили и остали играчи - неки су отишли у Хрватску, док је било и оних који су спас потражили у иностранству.

Енес Вукотић, тада део управе клуба, истиче да је тиме Вележ „званично престао да функционише".

„Убрзо смо добили налог да се селимо и напустимо просторије јер је 'стадион потребан за одбрану града Мостара'", истиче он, пребирајући по гомили исечака из новина.

Добили су, додаје, неусловне просторије у приземљу зграде Мостарка, без инвентара.

Недуго затим стигао је нови налог ратних власти за исељење, поново због „потреба одбране града".

Тадашња управа клуба се после тога још неко време састајала у стану Ненада Ћеће Бједића, бившег играча Рођених, да би на крају део отишао у иностранство, а остатак „на леву обалу Неретве" где ће неки од њих касније формирати послератни Вележ.

Такозвани „други рат", у коме су се сукобили мостарски Хрвати и Бошњаци, почео је 9. маја 1993. година.

Стадиону под Бијелим бријегом ХВО је одмах пронашао нову намену.

Уместо да буде окупљалиште спортиста, постао је „сабирни центар" за Бошњаке различите доби који су живели западно од Неретве, одакле су потом одвођени у логор Хелиодром или протеривани у источни део града.

„Стадион је као код Пиночеа (чилеански диктатор) злоупотребљен за тај фашисоидни поступак, као место окупљања и дистрибуције", говори Златко Сердаревић, новинар у пензији и хроничар Вележа, за ББЦ на српском.

У логор Хелиодром одвели су и Суада Чехића, као и његову мајку, баку и сестру.

По њих су дошли у стан који су касније продали, док су Моцу привели док је шетао градом.

„Мени је друг из војне полиције пришао на улици и замолио ме да не ходам градом, да се негде склоним, јер је видео моје име на списку.

„Он није, али је убрзо наишао неко ме не воли и привео ме", присећа се Моца који је тада имао 24 године.

Из логора је изашао на лечење, после чега је избегао у Италију, одакле се у родни град вратио 2000. године.

Чији су бачени пехари?

Целокупна опрема, инвентар и друга имовина Вележа остала је на Стадиону под Бијелим бријегом.

„Нико није ни штуцну (фудбалерске чарапе) добио", истиче Енес Вукотић.

Каже да је приликом напуштања стадиона понео радничке књижице и спортске легитимације, углавном српских играча, које још чува у подруму.

Вележ је два пута освајао Куп маршала Тита, а оба пехара које је као победник добио нашла су се на сметлишту.

„Један је неко пребацио илегално и ено га у просторијама Вележа, а други је касније исто пребачен, али је нестао", истиче Вукотић.

Златко Сердаревић тврди да су Актом о општој мобилизацији људства и материјалних средстава на подручју општине Мостар од 11. јула 1992. и чланом 7. Уредбе о оружаним снагама Хрватске заједнице Херцег Босне од 30. марта 1993, „пренели право располагања свих средстава и опреме Вележа на ХВО општине Мостар".

Тако су се, додаје, и „правно покрили".

На стадиону је остала и опрема голмана Велибора Пудара.

„Пошто сам ишао за Грчку преко Београда, Звонко Милојевић (голман Црвене Звезде) ми је помогао.

„Драган Џајић (некадашњи председник Звезде) ми је преко њега одобрио копачке, а он ми је дао рукавице", присећа се Пудар, који тренутно ради као тренер голмана у Саудијској Арабији.

Вукотић наглашава да стадион заправо никада није био у власништву Вележа, већ да је одувек био градски.

„Дат је на управљање предузећу Паркови, а Вележу на коришћење, али никада није био клупски, чак ни на улазницама није писало Вележов стадион", додаје.

На Стадиону под Бијелим бријегом од обнављања 1994. године игра ХШК Зрињски.

Овај клуб - формиран 1905. године, од некадашње хрватске општине Југозапад добио је на коришћење стадион на временски период дужи од века.

Сердаревић сматра да је то учињено бесправно јер „не може општина давати нешто што је градско".

„Јесте да град тада није постојао, али кад се формирао, морао је вратити своје, а то се није десило", додаје.

У једној емисији на Федералној телевизији - медијском сервису у БиХ, први председник обновљеног ХШК Зрињског и председник ХВО Мостара - Јадран Топић рекао је да је он својевремено изјавио да „стадион може остати само градски".

„Али ће га Зрињски користити на 109 година - завршена прича", додао је бивши фудбалер Вележа.

Такође је поменуо и да је „Вележ изабрао сам свој пут" и „да им нико не смета да се врате".

„Ја сам га давао Сафету Оручевићу (бивши градоначелник Мостара) и рекао сам му кад год хоћеш, ено ти стадиона, доведи играче и иди тамо.

„Па каже - 'требаш ми дати осигурање', а и то би?", казао је.

Домаћи у гостима

Вележ и Зрињски су прву пријатељску утакмицу одиграли 1. марта 2000. на завејаном Кошеву у Сарајеву - резултат је био 2:2.

Неколико месеци касније, мостарски ривали имали су и прво службено одмеравање снага.

Домаћин је био Зрињски, што је значило да се Вележ „враћа кући" после више од осам година.

Међу стативама поново је био Велибор Пудар и тако је постао једини фудбалер који је играо на последњој предратној и првој послератној утакмици Рођених на Стадиону под Бијелим бријегом.

„То се не може описати речима - долазите на стадион где сте провели младост и најлепше тренутке у каријери и играте утакмицу која је била пуна набоја јер то је уједно и први дерби у првенству који је одигран између Зрињског и Вележа", додаје голман.

Његов млађи колега Аднан Диздаревић такође је тада бранио за Вележ, али, као и прошлог пута, и ову утакмицу је, због црвеног картона, пратио са трибина.

Тамо је био и Моца коме је у сећању посебно остао дугачак полицијски кордон и двадесетак аутобуса којима су навијачи дошли да подрже своје љубимце.

„Сместили су нас на горњу трибину где ја нисам никад био, негде скроз горе - као да ниси на утакмици", осмехујући се говори Чехић.

Ипак, оно што му највише засметало било је „гостовање на домаћем терену".

„Види, гости у свом граду, на свом стадиону, тај осећај не можеш описати, плаче ти се једноставно", додаје.

Иако су га емоције тада биле обузеле, данас више није поборник повратка на Стадион под Бијелим бријегом.

„Није то више то."

Садашњи тренер омладинске школе Вележа - Анел Карабег на стадион се вратио нешто касније, 2007. године, као шеф стручног штаба Рођених.

„Био ми је стадион као и сви остали, ништа посебно - гледао сам да што боље припремим екипу и то је то, кад си тренер првог тима то је нормално", додаје Карабег који је фудбалску каријеру после Вележа наставио у Задру.

Сваком своје у миру

После обиласка старог, одлазимо до новог стадиона Вележа под именом „Рођени".

„Ево је наша лепотица", озарено изговара Моца док лагано корачамо ка улазу.

Стадион се налази на неколико километара од Мостара, у суседним Врапчићима, на месту некадашњег игралишта фабричког тима „Ђура Салаја".

Трибине - исток, запад и север су готове, док припремни радови на изградњи јужног дела увелико трају.

Раније су постојале иницијативе за повратак Вележа на Стадион под Бијелим бријегом, али се многима чини да се од те идеје одустало.

„Не треба се освртати, треба гледати напред у будућност и како изградити што бољи и јачи клуб.

„Oд прошлости и успомена се не може живети", закључује Анел Карабег.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]