Конвертибилна марка и Босна и Херцеговина: Како је настала босанска валута, једина марка која и данас живи

Банкар из далеког Новог Зеланда стиже 1997. године у ратом разорену Босну и Херцеговину са наизглед немогућим задатком.

Са искуством из земље која вековима није ратовала, треба да уједини монетарни систем земље где сваки народ користи свој новац.

„Срби су користили југословенски динар, Хрвати хрватску куну, Бошњаци босански динар који су увели током рата.

„Једина валута коју су користили сви делови земље била је немачка марка", каже Питер Никол, први гувернер Централне банке Босне и Херцеговине (БиХ) за ББЦ.

Нова валута у БиХ настала је на темељима мировног споразума у Дејтону, којим је окончан рат у овој земљи, а презентована је 21. јануара 1998.

Због поверења људи у немачку марку, названа је - конвертибилна марка.

Босна након Дејтона: Паре у коферу и четири валуте

Распад социјалистичке Југославије, када су се распршили снови о заједничкој држави, догодио се 1992. године, али су ратни сукоби тада тек почињали.

Тачка на рат у БиХ коначно је стављена тек три године касније - у америчком граду Дејтону у држави Охајо.

Дејтонским споразумом 1995. године, договорен је прекид рата, али и база за постављање финансијског система у овој држави.

Према споразуму, договорено је „оснивање Централне банке БиХ, која ће једина издавати валуту" у овој земљи.

Зачетник идеје о новој валути која ће директно зависити од марке био је Стив Ханке, амерички економиста.

„Идеју сам први пут увео у Југославију још 1990. године", каже Ханке за ББЦ да је преко валуте желео да реши проблеме државе која се распадала.

Ханке је написао књигу о новој валути у БиХ, која је помогла код финансијских преговора у Дејтону.

„Током ручка у хотелу Гранд Хајат у Хонгконгу 1998. године, разговарао сам о Дејтонском споразуму са амбасадором Ричардом Холбруком (америчким дипломатом који је посредовао у мировном споразуму)", говори Ханке.

„Испричао ми је како је било лако изаћи на крај са Слободаном Милошевићем (председником Србије) у преговорима о новом монетарном систему за Босну и Херцеговину.

„Испоставило се да је Милошевић већ био упознат са мојом књигом која је била преведена на српскохрватски."

Како су Дејтонским споразумом створена два ентитета - Федерација БиХ, у којој махом живи хрватско и бошњачко становништво, и Републику Српску, у којој претежно живи српско становништво - свако је имао своју валуту.

„Нема шта се ту није дешавало када имате толико валута", каже Светлана Ценић, економисткиња из Сарајева за ББЦ.

„Свако је могао да штампа новац како је хтео, то је била катастрофа."

Иако се данас то чини невероватним, Ценић каже да се новац махом носио у кешу, чак и за вртоглаво високе износе.

„То је био систем, купиш фирму у приватизацији - донесеш паре у коферу да платиш", каже она.

Иван Вујичић сада живи у Србији, али је крајем деведесетих стварао породицу у Бањалуци.

Те 1997, када је добио прву плату, новац је добио на руке у југословенским динарима, а када је хтео да купи нешто у Сарајеву, морао би да га мења у босанско-херцеговачки динар.

„Мислим да су тада дилери на улици боље зарађивали од страних дипломата у Босни", говори Вујичић за ББЦ.

„Нисам тада имао пара да купим стан, али верујем да случајно јесам - морао бих њима да однесем целу своту да ми замене на улици."

Како је Дејтоном одлучено и да ће први гувернер Централне банке Босне бити странац, 1997. у Сарајево је дошао главни економиста Централне банке Новог Зеланда Питер Никол.

„У земљи сам затекао 76 регистрованих банака, али ниједна од њих није пословала у целој земљи", каже Никол.

„У суштини су постојала три одвојена банкарска система."

Људи у Босни, каже Никол, „нису веровали банкама и зато их нису ни користили".

Економска ситуација у Босни и Херцеговини непосредно после рата била је изузетно тешка, кажу и из Канцеларија високог представника (ОХР).

ОХР је међународна институција одговорна за надгледање имплементације споразума у Дејтону, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини.

„Чак 80 одсто становништва је бар делимично зависило од хуманитарне помоћи у храни", објашњавају из ОХР.

„Годишњи приход по глави становника пао је са 1.900 долара, колико је био 1990. године, на 500 долара.

„Индустријска производња је била само пет процената од нивоа из 1990. године."

Марка - јер су јој људи једино веровали

Амерички економиста Стив Ханке данас је професор примењене економије на Универзитету Џонс Хопкинс у Балтимору.

Током деведесетих, највише времена провео је на Балкану.

Након што је посредно саветовао Анте Марковића, последњег премијера СФР Југославије, дошао је у Сарајево у другој половини деведесетих, као специјални саветник Беле куће за успостављање валутног одбора у Босни и Херцеговини.

„Општа ситуација када смо госпођа Ханке и ја стигли у Сарајево била је врло нестабилна и опасна. Снајперисти су и даље били активни", сећа се Ханке.

Босна и Херцеговина је, каже, „управо изашла из крвавог грађанског рата, који је уништио 18 одсто и оштетио 60 одсто стамбеног фонда".

Све три те валуте, каже Ханке, биле су „веома нестабилне и за већину намена неупотребљиве".

Тада је настала идеја о новој валути, која ће бити везана за немачку марку.

„Немачке марке су биле потребне за било какве озбиљне пословне или финансијске трансакције", каже он.

Људи су у немачку марку, каже економисткиња Светлана Ценић, „једино и веровали", док Иван Вујичић објашњава да је „увек трчао да плату промени у марке да би је сачувао".

Ханке је, каже, дизајнирао „систем валутног одбора који би ослободио земљу њених ендемских проблема са инфлацијом".

Шта је валутни одбор

Валутни одбор је систем курса који је тада уведен у БиХ, а значи да је конвертибилна марка увек била везана за немачку марку, у односу - једна немачка марка вреди две конвертибилне марке.

„Аранжман валутног одбора је монетарни режим који је утемељен на правилу да домаћа валута буде 100 одсто покривена одређеном страном валутом", кажу из Централне банке за ББЦ.

„Да би аранжман валутног одбора функционисао, девизне резерве морају бити толико високе да осигурају свим власницима конвертибилне марке, да, кад год желе, изврше конверзију у страна средства плаћања".

За разлику од овог система, друге земље, попут Србије или Хрватске, имају такозвани пливајући курс.

Пливајући курс је вредност валуте земље која се одређује на основу фактора понуде и тражње, а на њега не могу да утичу Влада неке земље или било који појединац.

Питер Никол је као гувернер био, каже, „одговоран за увођење" конвертибилне марке.

„Одлука да БиХ има своју валуту била је мудра", каже Никол.

„Земља је веома подељена и сложена и било је мало симбола БиХ као нације.

„Валута је постала један од ретких таквих симбола и грађани су постепено развили поверење у валуту, користили је - и на крају постали поносни на њену стабилност."

Додатни разлог за увођење нове валуте, каже Никол, била је чињенице да више није могао самоиницијативно да се „штампа новац" у Босни.

Хронологија конвертибилне марке

Конвертибилне марке у Босни су и данас су везани за евро и валутни одбор.

„Многим извозницима не одговара што је курс фиксни и везан за евро", каже економисткиња Ценић.

„Цене се на тржишту у иностранству мењају и курс се мења, па би њима више одговарало да је курс пливајући, као на пример у Хрватској или Србији."

Ипак, Ценић каже да су ове економске одлуке, биле и остале политичке.

„У оваквој економској и политичкој структуру, валутни одбор је једини спас за Босну", мисли Ценић.

Како данас живе конвертибилне марке

Иван Вујичић више не размишља о конвертибилним маркама, јер не живи у Босни.

Ипак, каже да, када оде у Бањалуку, чудно му је, „али екстремно позитивно да има једну валуту са којом плаћа".

„Дилери одједном изгледа више не зарађују", каже Вујичић.

У БиХ данас, према последњим подацима, живи око 3,4 милиона људи.

Ипак, њих чак „800.000 до 900.000 живи на апсолутној линији сиромаштва", кажу за ББЦ из ОХР.

„Ове бројке, на жалост, покрећу тенденцију емиграције младих из земље, која се процењује да је чак 500.000 отишло од 2013. године."

Више од две деценије од када је конвертибилна марка заживела у Босни, људи ипак не зарађују више.

„Просечна плата је у Босни након рата била 500 америчких долара", кажу из Канцеларије високог представника (ОХР) за ББЦ и додају да „24 године касније, док је привредна структура знатно побољшана и стабилизована, политички лидери се не фокусирају на развој привреде".

„О томе сведочи чињеница да просечне плате остају на око 500 долара, док је просечна корпа за храну око 1.000 долара за четворочлану породицу."

Високи представник међународне заједнице у БиХ данас је Немац Кристијан Шмит, чији избор и легитимитет оспорава званична Москва.

Питер Никол данас посматра Босну са 18.000 километара удаљености.

Са породицом живи и ради на Новом Зеланду.

„Конвертибилна марка данас остаје здрава и широко коришћена валута", каже он.

„Банкарски систем је такође јак, а много је мање банака."

Већина њих је, каже Никол, „у власништву јаких страних фирми, већина послује на територији целе земље и грађани им верују и користе их".

Никол се, додаје, „држао подаље од политике током девет година рада у БиХ".

„То је био главни разлог и зашто је Председништво БиХ мојој супрузи и мени дало босанскохерцеговачко држављанство", каже он.

Сада, када више није активан, каже да је „спреман рећи да политичко функционисање БиХ данас изгледа веома слично ономе што је било када сам први пут стигао у Босну 1997".

„То је разочарање", каже први гувернер Централне банке Босне и Херцеговине.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]