Један референдум, две независне државе: Србија и Црна Гора, 20 година касније

Једна светла мајска зора осванула је 2006. сасвим другачије у Београду и Подгорици.

Црна Гора је 21. маја те године обновила независност одлуком на референдуму на којем је пола процента гласова било пресудно за доношење одлуке о изласку из државне заједнице са Србијом.

Овом одлуком је, чињенично, и Србија постала независна држава, иако се њени грађани нису изјашњавали на референдуму.

Данас ове две суседне државе стреме ка истом циљу - Европској унији (ЕУ), али различитим трасама и брзином.

Црна Гора, чланица НАТО од 2017, у завршној је фази европских интеграција, док преговори Србије годинама тапкају у месту.

Такозвано раздруживање помогло је обема чланицама некадашње заједнице да се ослободе хипотека прошлости и 'трасирају пут ка европској будућности', али је ту шансу искористила само Црна Гора, каже Франтишек Липка, словачки дипломата, који је био укључен у организацију гласања 2006.

„Највећи значај референдума је била обнова независности која је отворила ново раздобље у црногорској историји и земљи омогућила да сама уређује будућност.

„Црна Гора се потом окренула себи и почела реформе које су постепено мењале слику и карактер државе", наводи Липка у писаном одговору за ББЦ на српском.

Изградња мултиетничког друштва, успостављање добрих односа са суседима и нови државни програм чији је главни стратешки циљ улазак Црне Горе у друштво западних демократских држава путем евроатлантских интеграција, „не би било могуће остварити у заједничкој држави са Србијом", оцењује Липка.

Некадашње југословенске републике, обе са већинским православним становништвом, и даље повезују заједничка историја, култура, веома сличан језик и блиски односи два народа.

Деле и сличне проблеме - недостатак владавине права, корупцију и организовани криминал.

Док би Црна Гора, земља са нешто више од 600.000 становника, могла да постане чланица ЕУ већ 2028, Србија, са око шест милиона људи, из Брисела често добија критике, а истовремено одржава блиске везе са Русијом и Кином и инсистира на војној неутралности.

О референдуму и узаврелој атмосфери

У априлу 1992. године, на ратним развалинама социјалистичке Југославије коју су редом и готово свуда уз проливање крви напуштале Словенија, Хрватска, Македонија и Босна и Херцеговина, Србија и Црна Гора су створиле Савезну Републику Југославију.

Ова „мала Југославија" потрајала је тек нешто више од једне деценије.

Под притиском унутрашњег незадовољства у Црној Гори, најпре је 2003. трансформисана у лабаву Државну заједницу Србије и Црне Горе, са јасном перспективном да се о њеној коначној судбини може гласати три године касније.

Као председник црногорске Републичке референдумске комисије 2006, Липка је био задужен да у складу са посебним законом и европским стандардима припреми техничке услове за организацију референдума.

Гласању је претходила „емотивно комплексна“ атмосфера у читавом друштву, па чак и унутар неких породица, присећа се.

„Осим напетости, бојазни од неизвесне будућности и нервозе, осећало се и олакшање да постоји нада да се будући државно-правни однос Црне Горе и Србије реши на миран демократски начин путем референдума, и да се избегну трагични догађаји који су пратили проглашење независности других југословенских република.

„Лидери оба блока (у Црној Гори) одржавали су високу температуру у редовима присталица, али веома су пазили да та температура не прође границу кад се губи контрола над процесом", описује.

Блок за независност био је мултиетничка коалиција предвођена Демократском партијом социјалиста (ДПС) Мила Ђукановића, док је унионистички блок предводила Социјалистичка народна партија Црне Горе и савезнице некадашњег режима Слободана Милошевића.

Мисија Липке је у организацији била техничка, али је захтевала дипломатску вештину.

О сваком детаљу - какве ће бити гласачке кутије, на каквом папиру ће бити штампан гласачки листић, на који начин ће се заокруживати судбоносно „ДА“ или „НЕ“, и како ће изгледати записници - требало је постићи заједничко решење.

„У супротном би постојао ризик да један од блокова незадовољан неким решењем, напусти процес.

„И то би био крај референдума, јер референдум је могао да се организује само уз учешће оба блока", каже.

Кад је Комисија завршила са радом, чланове је позвао на заједнички ручак и сви су прихватили.

„Атмосфера на том дугом ручку је била веома релаксирана и пријатељска.

„Било је то највеће признање за мој рад на челу Комисије", препричава.

Јединственом формулом је било прописано да је за успех референдума потребна подршка најмање 55 одсто изашлих бирача и резултатом од 55,5 одсто „за" Црна Гора је добила жељену, а Србија независност коју није тражила.

Званични Београд је одлуку признао, тадашњи председник Борис Тадић је већ 27. маја 2006. био у званичној посети Подгорици.

Погледајте: Дан када је Црна Гора постала независна

'Црна Гора према споља изгледа много боље него изнутра'

Кад је процес распада Југославије био на самом крају, Црногорцима и Србима је то била жељена заједница, чак и онима који ће касније бити за независност, каже хрватски историчар Хрвоје Класић.

„Ту пре свега мислим на Мила Ђукановића који је и ушао у политику захваљујући Слободану Милошевићу, али ће се онда у једном тренутку отргнути од његових скута.

„Сигурно је било људи који су желели независност и пре, али и данас део становника и Србије, али и Црне Горе сматра да је заједница природнија, него независност", каже Класић.

Према последњем попису из 2023. Црногораца је више од 41 одсто и то је најбројнија етничка група у земљи, а на другом месту су Срби који чине 33 одсто становништва.

Пропсрпске странке данас су део владајуће коалиције која би могла да уведе Црну Гору и у ЕУ.

Без обзира на прозападну оријентацију, од стицања независности Црну Гору муче и корупција која буја и непотизам, што изједа земљу изнутра, подсећа он.

„Црна Гора према споља, изгледа много боље него изнутра“, каже Класић.

За разлику од црногорских сложених односа, ствари у Србији су му прилично јасне.

„На власти је 15 година један човек, не странка, него човек, и цела држава и медији су под његовом контролом.

„Било је мање или више успешних покушаја да дође до промена, док се у Црној Гори показало да су сасвим могуће“, напомиње Класић.

У Црној Гори је после серије протеста предвођених политичарима и црквеним великодостојницима - такозваних литија, са власти је на изборима смењен деценијама неприкосновени ДПС Мила Ђукановића.

Где је застала Србија?

Србију већ деценију повремно потресају велики антивладини протести, али ипак, владајућа Српска напредна странка председника Александра Вучића редовно односи победе на биралиштима.

Земља тоне све ниже по питању перцепције корупције, а током 2025. први пут је пала на дно табеле међу бившим југословенским републикама, оцењује организација Транспарентност Србија.

И слобода медија је паду, па је Србија на 104. месту од 180 држава у свету, иза свих осталих земаља у региону, док је Црна Гора на високој 41. позицији, показује индекс Репортера без граница.

У погледу демократизације, Црна Гора је отишла даље од Србије, иако је тај „пут трновит“, оцењује Класић.

„Не значи да ће на власт одмах доћи најбољи, али бар се ствари крећу, није све забетонирано у једној особи или странци."

Протекле две деценије, Србија је остала заробљена у старим идејама које су пресудно утицале на њену унутрашњу, регионалну и инострану политику, као и геополитичко лутање, оцењује Липка.

„Србија није успела да изгради нови национални програм који би је ослободио терета историјских заблуда и рефлектовао велике промене у региону Западног Балкана, Европи и свету, омогућивши јој да крене напред."

Дугорочно стагнирање у процесу европских интеграција претвара се у назадовање, о чему сведочи много показатеља, попут сталног пада подршке чланству у ЕУ у анкетама, напомиње Липка.

Док у Србији 36 одсто људи верује институцијама ЕУ, а 59 одсто у њих нема поверења, у Црној Гори је обрнуто - две трећине (65 одсто) испитаника има поверење, а 31 одсто нема, показује анкета Еуробарометра пролећа 2026.

„Назадовање на европском путу је последица политике српског руководства које не крије да чланство у ЕУ није главни стратешки приоритет и да Србија има и алтернативе, а тако се и понаша," оцењује словачки дипломата.

Љубав и замерке

„Ви нама нисте сметали, доживљавали смо вас као сестре и браћу и хтели да живимо у истој држави са вама.

„Признајем, криви смо, и извините што смо вас волели више него ви нас", пише председник Србије Александар Вучић у писму грађанима Црне Горе, уз поруку да не жели да присуствује свечаном обележавању 20. годишњице независности.

Из Подгорице одговара Министарство спољних послова поруком да „Црна Гора остаје посвећена развоју добросусједских односа са Србијом, заснованих на равноправности и узајамном поштовању."

„Али се такви односи не могу градити кроз увредљиве квалификације, историјски ревизионизам и политички патронат према Црној Гори," пише Министарство.

Власт у Београду замера Подгорици одлуку о уласку у НАТО савез и признање независности Косова, коју Србија не признаје.

Честе су и оптужбе за наводно учешће у „обојеној револуцији", како званично Београд често назива масовне протесте после пада надстрешнице железничке станице и смрти 16 људи у Новом Саду 2024.

Откако је постао председник 2017. Вучић је био само неколико пута званично у Црној Гори - на сахрани митрополита Амфилохија и инаугурацији председника Јакова Милатовића 2023.

Лоши међусобни односи држава увек су терет за сваку од њих, мада не подједнако значајан и тежак, каже Франтишек Липка.

„Суштина лоших односа крије се у мотивима и намерама држава према суседима.

„Посматрајући дугорочно односе Београда и Подгорице, стекао сам утисак, да Црна Гора нема амбицију да утиче на унутрашње политичке прилике у Србији“, закључује он.

Поглед према Русији

Као што су им се разишли колосеци ка ЕУ, односи Београда и Подгорице према Москви такође иду у различитом смеру.

После 2006. Руси су у Црној Гори били међу најзначајнијим инвеститорима, посебно у области рударства и туризма на приморју, а до 2012. били су власници 40 одсто некретнина.

Међутим, одлука о уласку у НАТО, покушај државног удара у који су били укључени руски држављани и увођење санкција Русији због агресије на Украјину потпуно су променили односе две земље.

Истовремено, Београд одржава традиционално партнерство с Москвом, пре свега због енергетске зависности, али и руског противљења независности Косова.

Србија одбија да уведе санкције Москви због инвазије на Украјину, а четири године од почетка рата, 71 одсто људи у Србији има позитиван став према Русији, подаци су Еуробарометра.

Различито према прошлости и региону

Иако је, за Србију нежељено, раздвајање прошло мирно, различити погледи на догађаје из заједничке историје нису реткост.

И у Црној Гори постоје ставови да је тамошњи четнички покрет био антифашистички у Другом светском рату, што је, наглашава Класић, тешко доказати, јер су „све време били помоћна италијанска снага“, ипак наиђу на отпор, а постављени споменици се брзо уклоне.

У Србији су успешно окончани процеси рехабилитације четничких вођа, а сам покрет законски је изједначен са партизанским.

Још су сложенији погледи на распад Југославије, и историчар Класић напомиње да је позиција Србије умногоме одређена личношћу Александра Вучића и његове некадашње Српске радикалне странке.

„Све почиње Олујом и НАТО бомбардовањем, а ни за шта се не преузима одговорност, док се у Црној Гори без рукавица критикује црногорска улога у ратовима“, каже историчар.

Ђукановић се извинио се 2000. Хрватској због учешћа Црногораца у агресији на Дубровник почетком 1990-их, називајући га „срамотом за Црну Гору".

Проблеми настали распадом Југославије, попут Превлаке, полуострва између Црне Горе и Хрватске, доскоро су оптерећивали односе две суседне приморске земље, али су на путу ка решењу.

„У хрватској јавности Црна Гора се, ипак, не перципира као проблем, а посебно не као претња.

„Са Србијом Александра Вучића то већ није случај“, каже он.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk