Како је оснивање Европске уније Уговором из Мастрихта променило животе људи

Када је 12 европских земаља одлучило да крене путем потпуне интеграције у новоосновану Европску унију, њихове становнике чекао је пут у непознато.

Уговор је потписан у холандском граду Мастрихту 7. фебруара 1992, а убрзо после тога промене ће наступити широм Европе.

Локалне валуте ће заменити евро, слобода кретања постаће неограничена, а многе одлуке се више неће доносити у Мадриду, Атини, Копенхагену или Паризу, већ у Бриселу.

Елисавет Далампира, тада студенткиња права из Солуна, потписивање уговора није сматрала нарочито важним, али ће ускоро спознати тешкоће привикавања на нове околности, као и предности чињенице да је постала грађанка Европске уније.

„У почетку је било тешко израчунати колико шта кошта када смо прешли са грчке драхме на евро, а и све цене су одмах скочиле", препричава ова 50-годишња адвокатица за ББЦ на српском.

Упркос почетним проблемима, евро ће се убрзо показати као боље решење од грчке драхме, а слободан прелазак граница, либерализација грчког друштва и средства из европских фондова помоћи ће њеној држави да постане боље место за живот током претходне три деценије, објашњава Далампира.

Уговором из Мастрихта увећан је значај Европског парламента и Европске комисије, а блок је, поред економске, кренуо путем политичке интеграције, наводи Слободан Самарџић, професор политичког система Европске уније на Факултету политичких наука у Београду.

„Често је мишљење, и ја га делим - ово је најзначајнији акт у историји европских интеграција и њиме је направљен епохални продор на том пољу," објашњава Самарџић за ББЦ на српском.

Прича прва - Грчка и Шпанија

Када су Уговором из Мастрихта ударени темељи монетарне уније и усвајања евра као заједничке валуте, предвиђено је да будуће чланице те уније морају ускладити фискалне и економске политике како не би било великих разлика унутар блока.

Шпанска влада на челу са премијером Фелипеом Гонзалесом инсистирала је на обезбеђивању средстава из европских фондова за земље са најмањим бруто домаћим производом, међу којима су биле Шпанија, Португал, Грчка и Ирска, наводи се у тексту на сајту Универзитета у Луксембургу.

Шпанија је била и једна од најгласнијих заговорница укидања граница, додаје се.

Хозе Марија Сабате Висенте из Барселоне имао је 13 година када је уговор потписан.

Иако се јасно сећа 7. фебруара 1992. године, памти и да му је било „непознато" у шта се његова земља упушта, прича овај техничар за одржавање банкомата за ББЦ на српском.

Када се осврне на ову одлуку после 30 година, примећује да је она била „добра ствар", не и идеална.

„Отварање граница је било добро за живот и посао, али је на први поглед деловало да економија губи.

„Међутим, делује да је добро што је Шпанија у овој заједници земаља сада, када су дошла времена кризе", додаје овај Шпанац.

Сабате Висенте данас нема негативан став према евру, али је тада веровао да монетарна унија доноси лоше ствари за њега и његове сународнике - промена је довела до „потпуног хаоса" пошто су трошкови живота тада веома брзо порасли, истиче он.

У истој ситуацији нашли су се и на другом крају европског југа - Грчка је увела евро истовремено, а са напуштањем драхме, дотадашње грчке валуте, становништво се суочило са проблемима.

Адвокатица Елисавет Далампира сећа се да су трошкови живота порасли са променом валуте, али и да се евро касније показао стабилнијим од драхме.

„Предност је била и што људи нису морали да размењују новац када путују у друге земље монетарне уније". додаје ова правница.

Када се после 30 година подвуче црта, Далампира сматра да је ситуација у Грчкој данас „много боља" него 1992. године, махом и због неких промена које су тада уведене.

„Добили смо средства из европских фондова за екологију, путеве, нове технологије, подстицање запошљавања.

„Мислим да је слобода кретања једна од кључних предности, а као балканско друштво доста смо напредовали захваљујући политикама ЕУ и Грчка је данас много либералнија земља", сматра ова адвокатица.

Прича друга - Данска као изузетак

Крајем осамдесетих година, Весна Бјелица Ћурчић се доселила у Данску из Југославије са супругом и ћерком.

Почетак 1992. године дочекала је у Копенхагену, где је јавност била подељена око потенцијалног пристанка Данске на услове уговора о формирању Европске уније.

У тој земљи је одлука о даљој интеграцији донесена референдумом - први је организован у јуну 1992. године, четири месеца после потписивања уговора, а други у мају 1993.

Весна и њена породица су у то време више били заокупљени ратом у бившој Југославији, потписивање у Мастрихту било је у другом плану, али памти реакције Данаца на приступање ЕУ.

„Сећам се да су у Данској једва изгурали референдум - многи су овде били против прихватања уговора.

„Јесу били за заједништво и Европску унију, али против мењања валуте, прихватања заједничког пасоша, утицаја ЕУ на унутрашњу политику и против спровођења политике миграција," препричава 67-годишња туристичка менаџерка.

Једна од новина донесена Уговором из Мастрихта било је увођење европског држављанства - сваки држављанин земље чланице добио је право да се креће, настани или гласа на локалним и изборима за Европски парламент у било којој другој чланици блока.

Први покушај ратификације у Данској је пропао, да би после ревизије, којом је тој земљи омогућено да остане ван монетарне уније, ова скандинавска земља на другом референдуму гласала за прикључивање Европској унији.

Грађани нису одмах осетили неке од ефеката нове стварности у ЕУ пошто је прошло и неколико година до њиховог ступања на снагу.

Тако је и Весна Бјелица Ћурчић, као предузетница у области туризма, постепено увидела добре стране промена које је донео Уговор из Мастрихта.

Слободна размена добара, радне снаге и укидање граница „прилично су јој олакшали живот" - и као грађанки и као предузетници, сматра она.

„Нисте више морали да пролазите кроз малтретирање на граници, а за посао у туризму је ова врста повезивања, као и пад Берлинског зида, доста позитивног донела", наводи Весна.

Због веће културне и образовне интеграције, њена ћерка је део студија провела на размени у Шпанији и за то није морала да издваја новац, што раније не би било изводљиво, додаје.

Али је спознала, како каже, и другу страну медаље.

Заједничко тржиште је довело до „једнообразне понуде" и нарушавања аутентичности различитих држава и друштава, што отежава опстанак малим предузетницима на локалу.

„Не постоји више ништа што је оригинално - сада имате готово исту понуду производа свуда у Европи и мали предузетници имају све мању прођу.

„Због тога данас у Копенхагену видим несагледив број празних канцеларија и пословног простора, више него икад раније", прича Весна.

Када се поброје све позитивне и негативне стране, сматра да је за Данску и њене грађане одлука да потпишу Уговор из Мастрихта била добра.

„Мислим да је позиција за коју се Данска изборила доста добра - прилично је слободна у политичком смислу и задржала је своју валуту", закључује 67-годишња менаџерка у туризму.

Прича трећа - Немачка и растанак са маркама

Идеја о стварању јединствене валуте у Европској унији формализована је Уговором из Мастрихта, али монетарна унија је у пракси званично заживела 1999. године, док је евро почео да се користи тек три године касније.

Државе чланице су постепено прелазиле са сопствених валута на заједничку, а Немачка је то учинила у првом таласу 2002. године.

Транзиције се јасно сећа и Василије Петрић, 70-годишњи пензионер који од 1969. године са породицом живи у Бад Мергентајму, месту у централној Немачкој.

„Више сам волео марку него евро", започиње Петрић причу за ББЦ на српском.

„Напуштање марке и даље смета многима у Немачкој и не зна се колико још милијарди марака стоји код људи у земљи и ван ње - евро је одједном био два пута вреднији од марке, али су се и цене удвостручиле", додаје он.

Према Петрићевом мишљењу, на тај начин су „извозали немачки народ", јер су се људима преполовиле уштеђевине и многи су због тога били незадовољни.

Петрић је деценијама био антиквар, држао је неколико радњи у месту у којем живи, па је као предузетник имао и корист од раста цена који помиње.

„Што се посла тиче, нама није било лоше - за нешто што си раније наплаћивао 1.000 марака, сада си могао да тражиш 1.000 евра", додаје овај пензионер који у Немачкој живи 53 године.

Замерки је тих година било, али не и великог скептицизма по питању одлуке Немачке да приступи новој унији - већина људи у његовом окружењу га је подржавала, каже он.

Присећа се да су се „сви веселили" што ће границе бити уклоњене, али и да је због веће отворености „живот постао бржи".

„Кад смо дошли овде, радило се осам сати, било је посла, а после укидања граница почело је да долази више радне снаге и постало је теже у том смислу", истиче Петрић.

Иако сматра да се Немачка као држава имала највише користи од уласка у Европску унију и да се њена реч поштује у овој групи земаља, приметио је да људи у његовом окружењу немају новца као пре 30 година.

„Некада је чистачица код мене у антикварници пазарила за неколико десетина хиљада марака у року од неколико година и обични људи у Немачкој су себи могли да приуште антиквитете - сада то више није тако", тврди овај пензионер.

„Без обзира на то, кад све сагледам, Европска унија је добро радила у ових 30 година - моја породица и ја смо срећни што смо овде", додаје.

Зашто је важан Уговор из Мастрихта?

У граду на југу Холандије потписан је уговор којим је дотадашња Европска заједница преименована у Европску унију - нови блок чиниле су Белгија, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Република Ирска, Италија, Луксембург, Холандија, Португал, Шпанија и Велика Британија.

Три стуба на којима је почивао овај уговор биле су промене у области правосуђа и унутрашњих послова, увођење заједничке спољне и безбедносне политике, као и промене европских заједница, наводи се на сајту Европске уније.

Многи су ове промене видели као епохалне, а међу њима је био и Макс Констам, холандски историчар, дипломата и један од оснивача Европске заједнице за угаљ и челик, претече Европске уније.

„Судећи према спором историјском развоју Европске заједнице, оно што је договорено у Мастрихту изгледа као џиновски корак ка уједињенијој Европи.

„Ако меримо према невероватним изазовима са којима се суочавамо сада у Европи и ван ње, може изгледати и као скроман корак на далеко амбициознијем путовању," рекао је тада Констам, а пренео ББЦ.

Оснивачки акти Европске уније:

Извор: сајт Европске уније

Значај уговора препознаје и професор Самарџић, који каже да су овим „прекретним актом" измењени односи држава са институцијама Европске уније, али су и саме институције постале другачије.

„Једна од најзначајнијих промена је то што Европски парламент добија равноправан статус у односу на Савет министара у доношењу закона - систем управљања почиње да личи на политички систем, јер је успостављен баланс између институција.

„И Европска комисија је добила надлежности којима постаје у већој мери носилац извршне власти, а Европски суд правде остаје тумач и примењивач европског права," каже он.

Уговор из Мастрихта има неке особине устава - он је и даље међудржавни уговор, али се њиме иде ка конституализацији, односно успостављању уставног поретка, додаје професор.

После потписивања ударени су темељи монетарне уније и оснивања Европске централне банке (ЕЦБ), као и заједничке полиције (Еуропол) и Европске агенције за кривично право (Еуроџаст).

Предвиђено је и оснивање институције омбудсмана ЕУ, а грађани стичу право да се директно обрате Европском парламенту и да гласају на локалним и изборима за Европски парламент у било којој земљи блока.

„Слобода кретања постаје потпуна, не само економска, већ и политичка - од тада један Швеђанин, на пример, може да оде у Шпанију да шета, ради или само једноставно живи са својом личном картом, а да га нико ништа не пита", појашњава Самарџић.

Уговор из Мастрихта је веома значајан и добро написан, али је показао и слабости у сусрету са неколико изазова, сматра професор.

„Спољнополитички се показало да Европска унија може да игра само секундарну улогу када се говори о западној безбедности, унутрашња безбедност је запела на примеру мигрантске кризе и изласка Велике Британије", наводи он.

Преговори и тесна подршка променама

Преговори влада европских земаља одвијали су се 1990. и 1991. године и претходили су потписивању уговора у фебруару 1992.

„Тај период се подударао са падом Берлинског зида, распадом Југославије и Чехословачке, променама у Совјетском Савезу, па је дошло до идеје да се Европа заједнички окуша у спољној и безбедносној политици, не само економској и монетарној", истиче Самарџић.

Уговор ће на снагу ступити у новембру 1993. године након што је ратификован у свим државама потписницама.

„Незгодна ствар је била и остала у Европској унији што је за промену уговора потребно да све чланице ратификују те промене", објашњава Самарџић, професор Факултета политичких наука (ФПН).

У Данској је било потребно организовати два референдума и измене уговора како би гласање прошло, док је Француској био довољан један, на којем је тесном већином (51 одсто за, 49 одсто против) изгласана даља интеграција у ЕУ.

„То је била валидна одлука, али је било забрињавајуће за председника Франсоа Митерана, пошто се показало да се појавио евроскептицизам у Француској", напомиње Самарџић.

Ратификација уговора закомпликовала се и у Немачкој, иако је чак 543 од 568 посланика у Бундестагу гласало је за прихватање уговора, пренео је тада Њујорк тајмс.

„Савезни уставни суд у Немачкој добио је захтев да преиспита да ли је уговор у складу са уставом те државе - били су то јако стрепећи моменти, пошто је Немачка и тада била веома важан фактор после уједињења", објашњава Слободан Самарџић.

И у Великој Британији је гласањем у парламенту потврђен приступ новој заједници, али је подршка посланика била мање убедљива у поређењу са Немачком.

Тадашњи премијер, Џон Мејџор, био је принуђен да распише гласање поверења његовој влади, након чега је добио неопходну подршку за ратификацију Уговора из Мастрихта, наводи се на сајту енциклопедије Британика.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]