Случај Момчила Перишића: Три године затвора због одавања тајни америчком обавештајцу

Један мотел на Ибарској магистрали, један високи генерал у пензији, један страни обавештајац, папири, торбе и војни контраобавештајци који упадају на сумњиви састанак, а све се наставља сукобима политичара, безбедњака.

Од овог сценарија за шпијунски трилер, који је у реалности „писан" пре скоро две деценије, данас није много тога остало.

Ништа много, осим судског процеса против Момчила Перишића - некадашњег начелника Генералштаба Војске Југославије током ратних сукоба деведесетих, дисидента режима Слободана Милошевића, једног од политичких лидера Демократске опозиције Србије (ДОС), потпредседника прве демократски изабране Владе Србије под вођством премијера Зорана Ђинђића.

Виши суд у Београду осудио је у петак, 5. фебруара 2021. Момчила Перишића на три године затвора, због шпијунаже, односно одавања тајних података америчком обавештајцу.

Поред Перишића, осуђени су и пуковник Миодраг Секулић и некадашњи припадник војске Владан Влајковић, на по годину и по дана затвора.

Ово је прва првостепена пресуда у овом случају, после више од 18 година од покретања поступка, још 2002. године.

На њу и одбрана и тужилаштво имају право да уложи жалбу Апелационом суду у Београду.

После пресуде, Перишић је поручио да ће „наставити да се бори за одбрану части и достојанства".

„Као што сам бранио и одбранио своју земљу на фронту, тако сам у Хагу бранио част и углед народа, војске и државе и одбранио, сада се борим и изборићу се за одбрану части и достојанства и свог и своје породице и часних официра Војске Југославије и Војске Србије", рекао је Перишић новинарима испред Специјалног суда.

Перишижев заступник, адвокат Новак Лукић рекао је претходно за ББЦ на српском да је било потребно деветнаест година да се дође до првостепене пресуде.

„Све је кренуло пред Војним судом, док је постојало војно правосуђе - а кренуло је и као јавно суђење, што смо ми тражили и касније, јер не могу да верујем да се 19 година касније нешто крије", каже Лукић.

Шта се догодило пре две деценије

Момчило Перишић био је потпредседник Владе коју је предводио Зоран Ђинђић, а његова странка део коалиције која је срушила Слободана Милошевића.

Његова војничка каријера прекинута је 1998. године сменом са највишег места - начелника Генералштаба.

„Тешко је замислити већу аферу - генерал Перишић је био дугогодишњи начелник Генералштаба, дисидент од Милошевићевог режима у позној фази, један од лидера тадашње владајуће коалиције, потпредседник Владе Србије задужен за војску.

Где ћете више и веће", присећа се новинар недељника „Време" Филип Шварм.

У марту 2002. године, изненада је одјекнула вест да су припадници војних служби ухапсили вицепремијера Перишића у једном мотелу на Ибарској магистрали и то у току састанка са наводним америчким обавештајцем Џоном Нејбором, у чијој су торби пронађена документа која терете Перишића.

„Ми смо били згранути кад се то десило - ја не знам да је ико из Владе позван у истрази, ја нисам био део те истраге.

„Одмах је тражена дозвола да се претресе Перишићев кабинет, што је Зоран Ђинђић без проблема прихватио јер је знао да нема апсолутно никакве наше одговорности", каже још један тадашњи потпредседник Владе Србије Жарко Кораћ.

Додаје да је хапшењем Перишића отворен читав низ питања на које до данас нема одговора.

„Колико ја знам, Перишић је ухапшен у мотелу чијег власника је познавао још из Задра и он се јесте састао са службеником америчке амбасаде, али не знам шта је са њим радио, то се тицало искључиво њега.

Поставља се питање за шта Перишића оптужују, откада га прате и од када он наводно ради за америчку службу јер он није ни обичан војник, ни генерал - већ је био начелник Генералштаба док га Милошевић није сменио."

После краћег задржавања, амерички држављанин Џон Нејбор је пуштен због дипломатског имунитета, а убрзо и повучен из Србије.

„Мислим да су наше власти биле обавештене о неким његовим активностима, да су знали да је он представник америчке обавештајне заједнице.

„Америци то није нанело велику штету, нису имали великог интереса да продубљују сукоб са Србијом, док је Србија мала земља која је зависна од става и утицаја САД, па Србији није било у корист да се то пумпа", каже новинар Филип Шварм.

Политичка афера

Ипак, одмах после спектакуларних вести о хапшењима, шпијунска афера постала је - политичка.

„Свака шпијунска афера је и политичка - то је неодвојиво једно од другог.

„Када имате шпијунску аферу, имате и политичке последице које се виде у другачијој структури моћи након случаја", каже Шварм.

Владајућа коалиција у Србији, која је сменила режим Слободана Милошевића 2000. године, убрзо се поделила на два табора - премијер Србије Зоран Ђинђић предводио је републичку власт и контролисао углавном полицијске снаге, док је председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница утицај имао на савезном нивоу власти и у војним снагама.

„Мени се чини да је то био покушај да се политички дестабилизује влада, али у томе се никад није у великој мери успело.

„Немам елементе да то са сигурношћу тврдим, али могу да закључим да је у све била умешана војна безбедност - коју је водио човек близак шефици кабинета Војислава Коштунице", каже Жарко Кораћ, упућујући на улогу тадашњег начелника војних обавештајаца Ацу Томића и Љиљану Недељковић, особу од поверења југословенског председника.

С друге стране, Драган Маршићанин, који је тада био високи функционер Коштуничине Демократске странке Србије, каже да политичка страна афере није примарна.

„Неслагања у вођењу политике је било, али то не може да промени чињеницу да је члан владе био у контакту са страним службама и да је предавао тајна документа.

„Све и да има основа у спекулацијама о политичким обрачунима, они су заправо исходовали добрим резултатом", каже Маршићанин.

На размишљање о политичкој позадини, Жарка Кораћа наводи и тајност операције.

„Без икаквог знања икога у влади, њега су пратиле безбедносне службе.

„Крајње је неуобичајено да премијер то није знао, чак ни приликом његовог избора, о коме се изјашњавала читава Скупштина."

Маршићанин, с друге стране, сматра да је тајност била неопходна.

„Службе које се баве контрашпијунажом држе своје активности у тајности и то је сасвим природно.

„Ако бисте некога на кога сумњате и кога пратите обавештавали о својим активностима, онда посао не би могао да буде завршен то краја - по мени је та тајност потпуно оправдана."

За новинара Филипа Шварма, питање тајности има неколико слојева.

„Када се неко бави шпијунажом - он то ради тајно, а ако се није бавио шпијунажом - влада није имала шта да зна.

„С друге стране, контраобавештајне активности се не ударају на сва звона, а војска је притом имала лош однос према Влади Србије па није било очекивано да упозори владу."

Политичке последице биле су видљиве - Момчило Перишић поднео је оставку на место потпредседника владе, уз образложење да не жели да јој отежава функционисање.

„Последице нису биле мале.

„Био је то велики удар на структуре владе, где се показало да су војне службе откриле америчког шпијуна у Влади Србије - удар је то био и на Зорана Ђинђића", закључује Шварм.

Зоран Ђинђић тражио је од Војислава Коштунице да смени Ацу Томића, уз образложење да је члан његовог најужег кабинета неовлашћено праћен.

Каријера Момчила Перишића

Ратни сукоб на простору бивше Југославије затекао је Момчила Перишића у Задру, да би брзо напредовао преко места команданта Билећког корупса и Треће армије, до начелника Генералштаба Војске Југославије.

Био је на челу војске током ратних сукоба у Босни и Херцеговини и Хрватској, да би у новембру 1998. године, у освит ратних сукоба на Косову, одлуком Слободана Милошевића био смењен.

Годину дана касније, оснива своју странку Покрет за демократску Србију која се супротставља Милошевићевом режиму кроз чланство у ДОС-у.

„Перишић је имао своју странку, по расподели унутар ДОС-а припадао му је релативно мали проценат мандата.

„Логика је била да су везе ДОС-а биле најслабије са војним апаратом, а он није био за потцењивање - па се очекивало да ће његова познанства у структури војске можда бити од помоћи", каже тадашњи лидер Социјалдемократске уније Жарко Кораћ.

Драган Маршићанин из ДСС-а Перишићев ангажман у ДОС-у види нешто другачије.

„Можда то нећу рећи на леп начин, али тада се скупило кусо и репато - све што се изјаснило против режима Слободана Милошевића, окупило се у коалицију ДОС."

По избору владе Зорана Ђинђића, Перишић постаје један од потпредседника са посебним задужењима за војна питања - која су у то време била у надлежности савезних власти Југославије.

„Мислим да је његова амбиција била да се врати на место начелника Генералштаба, али Војислав Коштуница то није желео ни да чује.

„Генерал Ацо Томић је био Коштуничин човек од поверења", закључује Жарко Кораћ.

Суђење које траје деценијама

У време када се одиграо сусрет Перишића и Нејбора, правосудни систем Србије изгледао је потпуно другачије - понајвише зато што је, осим цивилног, у земљи тада постојало и војно правосуђе.

Процес пред војним судовима је покренут 2004. године, али је већ наредне године прекинут једним међународним процесом - генерал Перишић морао је да се појави пред Хашким трибуналом и одговара на оптужбе за ратне злочине.

„Можда се неко надао да ће генерал Перишић бити осуђен у Хагу, па да ће процес замрети сам од себе - али то се није десило.

„После његовог повратка, све се у земљи променило, актери нису више били ни близу власти, па се процес ради јавног мњења одржавао на ниском нивоу", каже новинар Филип Шварм.

Процес против Перишића настављен је 2014. године, а судија Наташа Албијанић донела је одлуку да се суђење затвори за јавност.

„Перишић је оптужен за шпијунажу, али не за ону из финансијске користи, иако се о томе спекулисало у медијима 2002. године.

„То је озбиљно кривично дело за које је запрећена казна до 15 година затвора, али ми смо тражили ослобађајућу пресуду", каже Новак Лукић, Перишићев адвокат .

„Њега је веома погодило ово суђење, прича која траје скоро две деценије", каже Лукић.

Он је пред Хагом одбио било какву нагодбу и практично ослободио кривице Војску Југославије за догађаје у Сребреници."

Перишић је пред Хашким трибуналом најпре осуђен на 27 година затвора, а потом ослобођен оптужби да је помагањем и подржавањем Војске Републике Српске у Босни и Херцеговини и Војске Српске крајине у Хрватској допринео злочинима у Сарајеву, Сребреници и у ракетном нападу на Загреб.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]