Фудбал: Жељезничар - прича о фудбалској љубави, Сарајеву и рату

Четири жене седе на старим и избледелим столицама потпуно празне северне трибине Грбавице, дома сарајевског фудбалског клуба Жељезничар.

„Узми који ћевап", каже ми једна, показујући на отворену кесу испред ње.

„Нека, хвала".

„Ма, ајде, узми, немој ме зезати", додала је прекорно и прстима умочила један ћевап у кајмак.

Откуд њих четири на празном стадиону?

Петак је, тако да су у току припреме за меч са Вележом, када ће Жељезничар обележити велики јубилеј - век постојања.

„Ринтамо, ето шта радимо", каже једна уз осмех.

„Перемо столице, па смо сада на паузи", појашњава друга.

Осим њих, на стадиону је још само неколико мушкараца који сређују главни терен, због чега звук косилице одјекује празним трибинама.

„Мени деца навијају за Жељу, па и ја", каже жена по имену Раза.

„Сви ме зезају 'јао ти си старија жена'. Па шта, кад волим, што да не навијам".

И Раза није једина, много је оних који су луди за плаво-белима са Грбавице.

„Жељо ти је, ба, институција", каже кратко Адмир Хоџић из Сарајева, дугогодишњи навијач.

Међутим, некадашњи шампион Југославије и полуфиналиста Купа Уефа преживео је много тога у протеклим деценијама.

Стадион Грбавица, познат као Долина ћупова, током деведесетих био je на првој линији фронта и цела западна трибина потпуно је уништена.

После рата уследили су велики финансијски проблеми, а клуб је последњу титулу првака освојио 2013, тако да навијачима Жеље ни сада није лако.

„Ова јубиларна година је пре свега година стабилизације", каже за ББЦ на српском Назиф Хасанбеговић, председник Управног одбора Жељезничара.

Ипак, сви љубитељи плаво-белих верују да ће се Жељо вратити на старе стазе славе.

Заправо, њихова љубав не јењава и сваког дана се поред реке Миљацке рађају деца са локомотивом у срцу.

Или као што кажу из рок групе Забрањено пушење: „Није то болест ретка, нису последице рата - ја сам прво рек'о Жељо, па сам после рек'о тата".

Зашто је Жељо - Жељо

„Наносиш ми бол, наносиш ми бол, наносиш ми бол, лоше ти је то", одјекује са једног од сарајевских кровова.

Електричне гитаре завијају, бубњеви се тресу, а шест младића у тих три и кусур минута скаче, ђуска и пева.

Певају једној, не знамо којој, али је много воле и све би урадили за њу.

Због ње је, тврди момак у плаво-белом дресу, оставио посао са фармеркама и „трзн'о ханџар на јарана".

И не само то.

„Због тебе се почех бријати у недељу, због тебе сам прест'о ићи гледат Жељу", набраја ултимативне чинове љубави.

А она ништа - наноси му бол, наноси му бол, лоше јој је то.

Великој популарности Жељезничара на подручју бивше Југославије допринео је Нови примитивизам, културни покрет настао у Сарајеву осамдесетих година.

Чувени надреалисти су се, на пример, често бавили односима Жељезничара и Сарајева, а Жељу помињу и најпознатији сарајевски бендови тог доба.

„Жељо то је мој тим", пева Бомбај штампа, а Забрањено пушење шта би све урадили због љубави - па чак и престали гледат Жељу.

„Жељо је мој тим", пише Неле Карајлић - који је те 1985. на крову носио плаво-бели дрес - у аутобиографији „Фајронт у Сарајеву".

„Мали клуб велике историје, пркосан и ведар, са навијачима који га воле, не само због насушне потребе да се буде део неког тела, гомиле, него због чисте љубави, без потребе да се та љубав показује другом", пише Карајлић.

„Жељо је прапочетак свега што се не предаје, бунт, крик, матица свих индивидуалаца, караван-сарај на дугом и узалудном путовању ка праведном", додаје.

Међутим, није то једини разлог велике популарности Жељезничара у Сарајеву.

Мишо Смајловић, трећи стрелац у историји Жељезничара и некадашњи репрезентативац СФРЈ, каже да Жељу посебним чини сам начин на који је основан.

Како наводи, пре 100 година клубови у БиХ често су имали етнички предзнак - у једном су играли Хрвати, у једном Срби, у једном Бошњаци, у једном Јевреји.

„Онда је направљен Жељезничар као клуб радничке класе, ван националних оквира и због тога је широм Југославије имао много симпатизера", каже 82-годишњи Смајловић, док у кафићу испред Грбавице решава укрштене речи у новинама.

„Поред тога, Жељо никада није тражио неке бенефиције, имао је проблеме, испадао из лиге и враћао се и због тога вероватно има пуно публике", додаје.

Међутим, није све увек била борба за опстанак.

Жељезничар 1972. године, у лиги којом је доминирала Велика четворка - Црвена звезда, Партизан, Динамо, Хајдук - осваја титулу, а 1985. игра полуфинале Купа Уефа.

„Током седамдесетих и осамдесетих играли смо допадљив фудбал у којем је уживала цела Југославија", каже Владо Чапљић, Сарајлија, бивши фудбалер Жеље и Партизана.

„Ко је волео фудбал, волео је и Жељу", додаје.

Љубав која не зна за границе

Аутомобилске сирене целе суботе одјекују сарајевским улицама.

До утакмице је остало још два сата, навијачи у све већем броју пристижу на Грбавицу и већина је свечано обучена - кошуље, сакои, чак и кравате.

„Нисам носио кравату на свадби најбољег друга, а сада сам је ставио - због Жеље", каже један момак.

Испред улаза на северну трибину диже се бели дим, али не због нереда или пиротехничких средстава, већ због ћевапа.

„Има доста раје", каже плавокоса жена док ужурбано окреће месо на врелом ћумуру.

Одмах поред је штанд са 50 нијанси плаве - дресови, шалови, мајице и све друго што треба.

„Не иде нешто продаја за сада", каже Самир Сијеш, власник.

„Ма он ти навија за Сарајево", добацује његов пријатељ уз осмех.

Време је да се полако уђе на стадион, што чека и Анер Катрић са сином Анидом.

„Жељо је прирастао за срце", каже Анер.

„Можда се неком чини да је то мали клуб, али није, веома је велики - волимо га и подржавамо", додаје.

Сат времена пред меч улазим на стадион, а тамо одјекује „На лепом плавом Дунаву" Јохана Штрауса, наравно све у част Штрауса са Грбавице - Ивице Осима, највеће легенде клуба.

Навијачи су се одавно спремили за јубилеј.

„И још стољеће је мало да ти покажемо колико нам је стало", пише белим словима на плавом транспаренту раширеном по јужној трибини.

На супротној страни, истом комбинацијом боја: „100 година породичног окупљања".

Међутим, на оградама Грбавице нема заставе која је годинама била ту, причавши причу о љубави која не зна за границе: „Жељо, волим те - Столе из Бора".

„Чувам га и даље", каже Столе Анђелић, деценијама један од најпознатијих навијача Жељезничара на Балкану.

„Почео је мало да се љушти, ипак је прошло више од 40 година".

Како каже, Жељу воли још од средине шездесетих, а транспарент је направио двадесетак година касније.

„Увек сам био на југу... Окачим транспарент и тако сви навијачи на Грабавици знају да сам стигао", присећа се 66-годишњи Анђелић.

„Увек су поштовали моје залагање и путовање", додаје.

На путу од Бора до Сарајева, удаљеног око 450 километара, често је стопирао.

„Преко Крушевца, Краљева, Вишеграда, Романије… Све по 50, 60 километара са неким ко ме прими у аутомобил - то ми је била најкраћа рута", каже.

„Једном кад сам прешао Дрину стаде аутомобил на десетак метара од мене.

„'Ајде, бата Столе, идеш на утакмицу, ће да те повеземо', рече ми један момак - препознали ме навијачи Жеље", каже Анђелић са поносом у гласу.

Како је уопште дошло до те љубави?

За то су заслужни један чувени спортски магазин и један велики фудбалер, касније тренер и селектор репрезентације Југославије.

„У основној школи, током шездесетих, стално сам куповао Темпо, а Жељо је тада често био други, иако је више пута заслужио титулу", присећа се Анђелић.

„Сећам се као јуче да је било - писало је 'атомска навала са Грбавице' коју су чинили Бранимир Јелушић, Јосип Букал, Душко Бајић, Фикрет Мујкић Пике и велики, легендарни, непоновљиви господин Ивица Осим".

На помен Осима, који је са плаво-белима велике успехе остваривао и као играч и као тренер, Анђелићу заигра глас.

„Господин Осим није само професор фудбала, већ и математике, велики психолог, педагог, шахиста, а у исто време невероватно искрен, поштен, честит и скроман човек.

„Када је шездесетих година у Сарајеву полагао математику професори су рекли како би му, да постоји, дали већу оцену од десет, али не постоји", истиче.

Анђелић ове године заправо слави двоструки јубилеј - 100 година Жеље и 80. рођендан Ивице Осима који данас живи у Аустрији.

„Пресрећан сам због тога", каже кратко.

„Не мора Жељезничар увек да буде први, нек будемо пети или шести, али важно је да у клубу и даље постоји другарство", додаје.

Због свега тога Манијаци, најватренији навијачи Жељезничара, колеги заљубљенику у Жељу скандирају: „Столе ти си луд, Столе ти јак, Столе ти си Жељин Манијак".

„Да, да, то ми скандирају кад ме виде на Грбавици", каже Боранин поносно уз осмех.

„Није то" - Забрањено пушење

Хеј Амра, зашто сама сједиш ту на басамацима

Хеј Амра, немој плакат, није вакат, ни џеназа Титина

Амра плиз, само тише, нећу више, тако ми малог Нешада

Кол'ко од сутра нови лист, свијетли кист, да обојим нам дан

****

Од сутра воздра плави шал, кладиона, воздра томбола

Од сутра ја и ти, само ми - апартмани, Макарска...

Ево бришем Брацин број, Амра бит ћу само твој, бит ћу само, само твој

Твоје сузе боле више нег' дегенек против Челика

Јер сутра је прави дан, сутра је... Амра, је*и га...

Сутра је дерби у Долини ћупова

*****

Није то болест ријетка, нису посљедице рата

Ал' ја сам прво рек'о Жељо, па сам послије рек'о тата

Није то ни због нафаке, није то ни нека дрога

Али све док игра Жељо, ја знам да има Бога

Историја

„На другу одиграј, на другу", виче један од навијача Жеље са западне трибине.

Узалудно - није га послушао фудбалер.

Најватренији навијачи Жељезничара спремили су велики репертоар за прославу, тако да се на јужној трибини само смењују перформанси.

„Раја из Сарај'ва", пише на једној од симпатичнијих застава.

„Ми смо Жељини, Жељо је наш", скандира цео стадион, покушавајући да охрабри момке у белим дресовима, али опет узалудно.

На полувреме се отишло са резултатом 0:0 и док се фудбалери не врате на терен право је време за мало историје.

Фудбал се у Сарајеву играо од још од самог почетка 20. века, наводи се у публикацији „100 година ФК Жељезничар", објављеној у сарајевском листу Ослобођење.

Остало је записано да је први клуб у граду назван Осман.

Касније су оснивани и други, али већина је у мањој или већој мери повезивана са националним структурама - САШК и Славија су незванично били клубови хрватске и српске заједнице, а Ђерлез и Баркохба бошњачке и јеврејске.

Ту на сцену ступају радници железнице, који су крајем 1920. и почетком 1921. намеравали да оснују раднички клуб.

Међутим, остали клубови су то то видели као претњу, јер би раднички клуб без националног предзнака имао већу базу играча, пише „Ослобођење".

Из Савеза су убрзо саопштили да ће „Железнички шпортски клуб Сарајево" бити примљен после две одигране утакмице.

Прва је одиграна 17. септембра против САШК-а, најјачег клуба у Босни и Херцеговини, када је Жељезничар поражен са 5:1, а већ дан касније уследио је нови меч и пораз од Сарајевског ШК.

Тако је 19. септембра 1921. године Жељезничар је примљен у Савез.

Клуб је у наредним годинама напредовао, иако су финансије и недостатак игралишта биле велики проблем.

Потом долази Други светски рат и фудбал је на неко време паузиран.

Сарајево је ослобођено у априлу 1945. године и радници железничке радионице одмах су хтели да се лопта поново закотрља по прузи.

У октобру 1946. године основан је и ФК Сарајево, а три године касније у насељу Грбавица почела је изградња стадиона.

Ту је занимљива прича човека који је учествовао у изградњи, презива се Жељо, а навија за Сарајево.

„Па ви сигурно навијате за Жељу", рекао му је једном телевизијски водитељ.

„Ни случајно", одговорио je Жељо.

Како то?

Тако што је Грбавица изграђена на радним акцијама, где су неки радили милом, а неки силом.

„Када се радила Грбавица приморали су нас да подижемо ограду око стадиона - сваки дан смо радили на огромној врућини", присећа се Жељо.

„Сећам се колико смо патили, а нико се није сетио да нас понуди барем водом, ако већ није соком или сендвичем.

„Тада сам рекао себи 'е ја ћу навијати за Сарајево, а не за Жељу, без обзира на презиме", закључује Жељо.

О фудбалу и ногама

Неле Карајлић, „Фајронт у Сарајеву"

Стари ме је први пут повео на утакмицу.

Ставио је качкет на главу, узео новине за сједење, замахнуо штапом показујући ми правац одакле је долазила свјетлост рефлектора и рекао: „Пођимо".

Свијет је око нас журно, озбиљних лица, грабио ка капијама фудбалског храма, забринут као неко пред ким стоји тежак задатак, животни изазов, а не забава и уживање.

Коментарисало се, причало, давале су се прогнозе.

****

Отац се смије.

Гледа утакмицу са изузетним занимањем.

Нагиње се напријед, гура лопту покретима, главом, срцем, хвата ме за руку кад Ђемиђић погоди стативу.

Остаје ми траг очевог стиска.

Он забаци главу уназад. Сви забацише главу уназад.

Јединствена кореографија масовног заноса

****

Дуго послије тога сањао сам зелени терен, плаве и бордо играче.

Сјај рефлектора. Дјечаке који скупљају лопте. Како сам им завидио!

Завидио сам и инвалидима који су имали привилегију да их у колицима догурају на атлетску стазу, тик уз терен, да одатле гледају дерби.

Колико сам само пута помислио како би било дивно да поломим ноге, па да ме уведу да гледам Пижона или Папета изблиза.

Је*о ноге.

Стадион је званично отворен 1953, а успон клуба почиње шездесетих година, када се рађа генерација која ће дуго бити међу најбољима у целој Југославији.

Смајловић је за Жељезничар наступао од 1958. до 1967. године, а постигао је укупно 241 гол (97 на званичним утакмицама) по чему је трећи у историји.

У сезони 1962/1963 био је најбољи стрелац првенства са 18 постигнутих голова.

„Сваки гол је на неки начин драг", каже Смајловић.

„Посебно комшијама на Кошеву, Звезди, Партизану, Хајдуку... Не бих могао ниједан посебно да издвојим, сви су ми на неки начин драги", додао је.

У то доба остаје забележена и једна мрља у историји клуба - афера Планинић.

Фудбалски савез Југославије осудио је 1964. године Жељезничар, Хајдук и Трешњевку због намештања утакмица.

Ранко Планинић, голман Жеље, за хрватски Вечерњи лист је изјавио да је његов клуб продао мечеве против Хајдука и Трешњевке, који су се борили за опстанак.

Сва три клуба су прво избачена из лиге, али је одлука преиначена, па су им само одузети бодови.

Иначе, Жељезничар је из прве лиге СФРЈ четири пута испадао - неколико пута је то и избегао променама система - али се углавном брзо враћао.

У то доба одмах уз Грбавицу одраста мали Владо Чапљић.

„Доселио сам се 1968. године и да није било ограде зграда би ми била на стадиону", каже уз осмех.

У сезони 1970/1971 Жељо завршава други, а у четвртфиналу Купа Уефа испада на пенале од мађарског Ференцвароша.

Годину дана касније освојена је прва титула у историји клуба.

„Управо сам те 1972. почео да тренирам у Жељи као десетогодишњак", каже Чапљић.

„Ми клинци смо у тој генерацији Јосипа Каталинског, Јосипа Букала, Енвера Хаџиабдића, Слободана Јањуша и осталих тражили идоле".

Два пута је Жеља био и трећи у лиги, а финале купа играо је у сезони 1980/1981, али су изгубили од Вележа на стадиону Црвене звезде.

Потом у сезони 1984/1985 долази чувени Видеотон и полуфинале Купа Уефа.

Тим који је са клупе предводио Ивица Осим поражен је у првом мечу 3:1 и реванш се играо за седам дана у Сарајеву.

Могло је те вечери на Грбавици да буде 5:0 са Жељезничар.

Могло је много тога, али није.

Водили су плаво-бели 2:0 и ређали промашај за промашајем, што се универзуму углавном не свиђа - тако је било и овај пут.

Примили су гол у 88. минуту и испали, а слика Ивице Осима како се држи за главу једна је од најпознатијих и најболнијих призора у историји клуба.

„Осетим неку горчину када ми неко помене тај меч", каже Чапљић, који је тог дана био на терену.

„Велика утакмица, не могу да кажем да ми та трагедија моје генерације не стоји у мислима… Требало је да играмо то финале са Реалом".

Фудбал и рат

Током полувремена на Грбавици је почела да пада киша.

Фудбалери Жељезничара истрчали су на мокар терен и одмах се дали у јуриш - створили су одмах неколико шанси, али лопта није завршила у мрежи.

„Коме!? Коме, мајсторе", викао је неко на западу после неуспелог додавања једног од фудбалера Жеље.

Навијачи нису одустајали, иако је киша била све јача и јача.

„Јачи од ратова, режима и партија", пише на једном транспаренту.

А Жељезничар и његови некадашњи фудбалери видели су доста рата.

Марио Станић, бивши репрезентативац Хрватске и фудбалер славног Челсија, каријеру је такође почео у Жељи.

„Сто година је изузетно респектабилна бројка, срећан сам и поносан", каже Станић.

„То је клуб у којем сам направио прве кораке, који ме је обликовао и као играча и као особу, а знате како кажу - прва љубав заборава нема", додаје.

Станић за одрастање у Сарајеву каже да је било веома лепо, додајући уз осмех да је њему и његовим дуговима „лопта била и ајфон и ајпед".

„Добро памтим деби 1988. против Хајдука на Пољуду, изгубили смо 2:0, али видите колико можете, колико су неки бржи, квалитетнији и то вас тера напред", наводи.

Међутим, неколико година касније Станићу, као и свим Сарајлијама, живот ће значајно променити - крећу ратни сукоби на простору бивше Југославије.

Станић у априлу 1992. одлази из Сарајева.

Са собом је, каже, имао само торбу, мајицу, двоје гаћа и пасош.

„Отишао сам онако како сам успео, са најнужнијим потрепштинама", каже кратко.

Како наводи, размишљао је да ће се сигурно за неколико месеци вратити у родни град.

„Требало ми је дуго да прихватим сурову реалност и трагедију која се догађала широм Босне и Хрватске", каже.

Реалност је била таква да је само месец дана после његовог одласка почела вишегодишња опсада Сарајева.

Током наредне три и по године грађани Сарајева живели су под сталном претњом експлозија граната или снајпера, а снаге босанских Срба пуцале су на град са околних брда.

Живот је изгубило више од 10.000 људи, међу којима је и 1.601. дете.

Наравно, фудбала није било.

Утакмица између Жељезничара и Рада, заказана за 5. април 1992. на Грбавици, отказана је 35 минута пред почетак меча - пуцњи су се чули у близини стадиона.

Стадион Грбавица нашао се на првој линији фронта - цела западна трибина је уништена, као и клупске просторије.

Станић је током рата наступао за загребачки Динамо.

„Тај период сам провео онако… Под психолошким теретом и размишљањем да ли ће се све ускоро завршити", каже.

„Питање је шта би било да нисам играо фудбал и на тај начин покушао да направим нормалан живот - други то нису могли, не само у Сарајеву, већ у свим зараћеним подручјима", додаје.

Када се поново вратио у родни град?

„Ајој", уздахнуо је.

„Мислим да је била 1996. или 1997, нисам сигуран.

„Тешко је пронаћи праву реч, знамо само да је било веома емотивно - осећао сам и хаос, али и срећу што сам ту".

Како наводи, од свега тога „остале су можда трауме које се временом чисте".

Чишћења је после рата било и на Грбавици.

„Она је тада изгледала као џунгла - са средине јужне трибине избијало је огромно дрво са огромним бодљама које као да је кренуло према терену", пише у старом тексту о Грбавици сарајевског новинара Златка Шарића.

„Да га нису посекли за коју годину прекрило би стадион и заштитило га тим бодљама".

Како наводи, највећи део посла чишћења обавили су Жељини пионири, а код клупе за резервне играче пронађен је комплетан реденик са мецима.

Потом су надлежни по терену, уместо играња фудбала, тражили мине.

Жељезничар данас

Први меч који је Жељезничар играо на Грбавици после рата био је дерби против Сарајева - било је 1:1.

Потом долази чувена 1998. година, када су у финалном мечу плејофа за титулу играли Жељо и Сарајево.

У 89. минуту фудбалери Жеље секу једну лопту на левој страни терена, она који трен касније стиже до Хадиса Зубановића који постиже гол за победу и титулу.

Навијачи Жеље од тада 5. јун славе као Зубандан.

Почетком новог миленијума тренер Жеље постаје Амар Осим, син Ивице Осима, који осваја три титуле (2001, 2002. и 2010) и три купа, што га чини најтрофејнијим тренером у историји.

„Упијао је од оца знање и савете - свако ко жели од Ивице Осима може много да научи и о фудбалу и о животу", каже Столе, исказујући поново љубав према великану југословенског фудбала.

Жељезничар је после рата освојио шест титула БиХ, шест купова и три Суперкупа.

Од европских мечева остао је упамћен двомеч против Њукасла у сезони 2002/2003, када су плаво-бели испали у квалификацијама за Лигу шампиона.

Међутим, уследио је тежак период, финансијски проблеми и године далеко од саме помисли да се нападне титула.

Навијачи су захтевали промене и недавно су у клуб стигли нови људи.

„У протеклих пар месеци дошло је до потпуне трансформације унутар клуба", каже Назиф Хасанбеговић, председник Управног одбора Жељезничара.

„На последњој скупштини клуб се нашао у најтежој ситуацији од постанка".

Како наводи, на стање у каси значајно је утицао корона вирус, јер се велики број спонзора повукао, а утакмице су игране без публике.

„Иако је јубиларна година и све мисли су биле окренуте ка томе да се прослави како треба, први задатак био је да се крене у процес стабилизације", наводи Хасанбеговић.

И који је план да се клуб подигне?

„Пре свега успостављање свих структура које су потребне да би клуб функционисао, транспарентније пословање и опредељеност према млађим категоријама - то Жељезничар ставља у позицију да се врати тамо где заслужује", каже Хасанбеговић.

Жељезничар је тренутно на средини табеле - после девет утакмица има само две победе и три нерешене утакмице.

„Ове године дефинитивно нисмо у позицији иза титулу, али знамо којим ћемо путем у наредном периоду", каже председник.

За то време његови играчи се мушки боре, али и Вележ узвраћа.

У 69. минуту лопта је са десне стране убачена у шеснаестерац Вележа, Бруно Здунић покушава да се загради и пада.

Пенал за Жељу!

Шта даље?

Лопту на белу тачку поставља Лука Јуричић.

Стадион је на ногама.

Судија је дао знак, Јуричић се залеће, шутира… Преко гола!

До краја меча није било много прилика, тако да је семафор на крају показивао 0:0.

Нови меч је већ у среду - и то градски дерби против Сарајева - ујутру ће сванути нови дан, Миљацка ће наставити да тече, а Жељо да игра фудбал.

Међутим, Мишо Смајловић није оптимиста по питању будућности.

„Деца више не играју фудбал на игралиштима и ливадама, све се своди на академије у које родитељи шаљу децу, а питање је ко све то може да плати", додаје.

Ипак, драго му је да је дочекао велики јубилеј његовог Жељезничара.

„Надам се да ћу и даље бити ту", каже уз осмех 82-годишњак.

И за 150. рођендан?

„Наравно", додаје уз смешак.

Станић каже да је тешко било шта прогнозирати, али истиче да су за искорак потребни „новац, стрпљење и стручни људи".

„Ако једна компонента фали, одмах настаје проблем", каже.

Не усуђује се, додаје, да каже где види Жељу за 10, 20 или 50 година, али му жели сву срећу.

„Могу бити на крају света или у Сарајеву, уопште није битно - дистанца између мене и тог клуба се никада неће померити ни милиметра.

„Дубоко је то закопано у мени, мојим костима, мом крвотоку", истиче.

Столе за то време наставља да из Бора бодри свој клуб.

Имао је здравствених проблема последњих година, али то га не спречава да му локомотива и даље тутња по срцу.

„Срцем и душом сам на стадиону, без обзира што сам физички у Бору", наводи.

Међутим, Столе после деведесетих дуго није гледао Жељезничар уживо.

„Не бих волео да причам о том периоду", каже Анђелић суморно.

„Толико је то све лоше било, политика је све упропастила… Никоме то није требало од Ђевђелије до Триглава, од Ђердапа до Јадрана - сви су губитници".

У Сарајеву је био последњи пут 2012. и 2013, али је зато ове године Жељезничар дошао њему на ноге.

Фудбалери плаво-белих припреме су имали у Србији, када су играли и пријатељски меч против Радничког из Крагујевца.

Столе их је наравно посетио.

„Биће опет Жељо у врху", каже кратко.

„Мада, без обзира у којој лиги био, ко за њега игра, у каквој је форми и у којој је држави, ја ћу увек волети мог Жељу", закључује Столе.

Видео - небеска фудбалска шетња у Сплиту

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]