Ливерпул коначно освојио титулу, земље бивше Југославије славе: „Стигла наплата дугова"

Тачно тридесет година су навијачи клуба са Енфилда чекали да њихови миљеници поново буду прваци Енглеске. Сада су коначно то успели, па се слави широм света, а нарочито на Балкану.

„Осећај је да је дошла наплата дугова за све ово чекање и патњу", говори за ББЦ на српском Драгана Вучковић, вишедеценијска навијачица Ливерпула.

Како каже, прва реакција је била врисак, како од среће, тако и од „накупљених фрустрација и осећаја неправде" због титула које су раније измицале.

Навијачи Ливерпула су после убедљиве победе њиховог тима над Кристал Паласом у среду увече, с нестрпљењем чекали резултат утакмице између Челсија и другопласираног Манчестер Ситија.

Победа Челсија у Лондону, Ливерпулу је математички обезбедила титулу, седам кола пре званичног завршетка Премијер лиге.

Црвени део града на реци Мерси поново слави, а на Балкану, клубови навијача Ливерпула у свим земљама некадашње Југославије, славе као да су тамо.

„Искрено да ти кажем, са Ливерпулом колико смо видели неких лоших ствари, ја још не могу да поверујем у све ово", каже за ББЦ на српском Бранко Вукославовић, председник црногорског клуба навијача.

„Као што је Клоп рекао, нико не може да нам одузме ово весеље, славићемо у сваком случају, овако или онако", наводи Томаж Рачич из словеначког огранка.

„Јесте да није нормално и уобичајно, али кад је па Ливерпул направио нешто уобичајно", додаје уз осмех.

Београдска прича

Драгана је имала непуних 10 година када је Ливерпул последњи пут освојио првенство Енглеске, у сезони 1989/1990.

„Срећна сам, али осећам и неко олакшање јер је све готово", каже Драгана, иначе координаторка у Центру за интеграцију младих.

Сад ћемо имати да причамо о новом најсрећнијем моменту у нашим животима и то више није Истанбул 2005, није Барселона од прошле године", додаје Драгана.

Београдски огранак Ливерпулових навијача основан је јула 2017. године, али су се они годинама раније окупљали и у Београду и широм Србије.

Регистрованих чланова има око 300, док је број навијача у Србији далеко већи.

Утакмице гледају на различитим локацијама у Београду и широм Србије, а једно време је место окупљања био и кафић Коп бар, који је Драгана Вучковић држала са супругом.

И она је послушала Клопов савет, те је титулу дочекала са „црвеном породицом" код куће.

За Ливерпул је навија већ двадесет година.

У посебном сећању јој је остала 2001. година и немила ситуација када је тадашњи тренер Жерар Улије током утакмице са Лидсом одведен у болницу на операцију срца.

„Сећам се тог тренутка како су навијачи Ливерпула то толико емотивно доживели. Све ми је то личило на породичну атмосферу, не на навијачку", описује Драгана.

Не крије да је увек имала миљенике међу играчима.

На почетку је био Емил Хески, касније Мартин Шкртел, а данас је то Сенегалац Садио Мане, како због „пргавости и дрскости на терену", тако и због тога што је „човек великог срца, скроман и јако хуман".

Ипак, нико није као чувени капитен Стивен Џерард, по којем је њен син добио име - Стеван.

Драганино навијачко срце „купиле" су и вредности које Ливерпул негује, као и већинска левичарска идеологија навијача и клуба која се, каже, „колико-толико задржала и дан данас".

Због тога се, наводи, никада није осећала дискриминисано као жена међу већинским мушким навијачима, али додаје да би ситуација можда била другачија да је одабрала други клуб.

Црногорски Скаузер

Бранко Вукославовић, председник црногорског клуба, иза себе има близу 30 одгледаних утакмица, велики број фотографија са фудбалерима и тренерима Ливерпула, а његов поклон Стивену Џерарду завршио је и на његовој опроштајној утакмици.

Титулу је дочекао у родној Подгорици.

Посебно га радује чињеница да ће многобројним критичарима Ливерпула у протеклих 30 година, сада коначно моћи да „запуши уста", јер сматра да је ово тек почетак „вишегодишње доминације".

Често је, каже, последњих година одлазио у тромесечне посете Енглеској.

План је био да и ове године у априлу отпутује у Ливерпул и остане до слављеничке параде, која је прошле године, током прославе титуле Лиге шампиона, окупила око 750.000 људи.

Ове године се очекивало више од милион.

„Почео сам да прикупљам карте и за тих три месеца сам могао да одем скоро на све утакмице и та парада - шлаг на торту и круна каријере навијачке.

„Онда је дошла корона и разбила све у парам парчад, али је то исто некако 'ливерпулски', кад треба да избриљирамо, нешто се вазда деси", додаје 45-годишњи Бранко.

Прослава у кругу „црвене породице"

Корона вирус је пореметио многобројне планове навијача Ливерпула, а дефиле кроз град у отвореном аутобусу по освајању титуле биће померен.

Тренер Ливерпула, Јирген Клоп је раније поручио да ће парада бити организована када окупљање навијача у већем броју буде безбедно.

„Кад год. Кога брига. Потребан нам је само један дан када ће сви бити у могућности да дођу и тада ћемо прославити", изјавио је Клоп за ББЦ.

Он је такође пред наставак Премијер лиге, после више од 100 дана паузе, замолио навијаче да остатак првенства испрате од куће.

Око 2.000 навијача Ливерпула се ипак оглушило о ове позиве, те је синоћ прославило титулу испред капија стадиона Енфилд.

Вођени саветима тренера и препорукама Светске здравствене организације, као и због ширења корона вируса у Србији, из званичног навијачког клуба Ливерпула у Србији поручују да никакве велике прославе неће бити.

„У ово доба пандемије нема званичних окупљања и организованог гледања утакмица", кажу за ББЦ на српском.

Иако је, прича Бранко, релативно касно почео да навија за Ливерпул, то га није спречило да гледа неке од најзначајнијих утакмица за клуб у последњих десетак година.

Најдража утакмица му је она из фебруара 2016. године са Сандерлендом, када је цео Коп - трибина на којој су најватреније присталице Ливерпула - у 77 минуту напустио стадион као вид протеста због поскупљења карата на 77 фунти за главну трибину.

Следећег дана су се огласили власници клуба из Фенвеј спортс групе саопштењем где су се извинили навијачима и повукли одлуку о поскупљењу карата.

Бранко има велики број слика са некадашњим и садашњим играчима и тренерима клуба, али му је омиљена са Стивеном Џерардом, са којим се срео три пута.

Последњи сусрет био је у последњој Џерардовој сезони - 2015. године, када му је Бранко поклонио заставу коју је сам дизајнирао.

„Раширио сам заставу на раскрсници где су ми рекли да ће проћи и он кад је видео зауставио се.

„Ја сам згужвао заставу и рекао му: 'Стиви, не треба ми ни слика, ни аутограм, само имам један поклон, у име свих навијача са Балкана'.

„Са сузама у очима ми је стиснуо руку, рекао како му то пуно значи и додао другу који га је возио", поносно препричава Бранко.

Стивенова супруга Алекс раширила је заставу на његовој последњој утакмици против Стоук Ситија што се видело и у телевизијском преносу.

Бранко каже да му се телефон тада усијао од позива пријатеља који су препознали заставу.

Словеначки црвени

Словеначки навијачки клуб броји око 400 чланова и највећи је на простору бивше Југославије. Уједно је и први регистрован - 2013. године.

Томаж Рачич, председник клуба, каже да је осећај поводом освајања титуле невероватан, посебно што се на њу чекало оволико дуго.

„И ја сам имао у плану да идем на последњу утакмицу, и да идем на параду али неће моћи, ове ноћи", горко се осмехујући говори 44-годишњи Томаж за ББЦ на српском.

Каже да је пуно Словенаца планирало да иде на прославу у Ливерпул, као и да су уговарали „велика дружења на локалу и у региону".

Сваку активност поводом славља су обуставили док се ситуација око короне не стабилизује.

Томаж, који за Ливерпул навија од малих ногу, тврди да су заједничка дружења и навијања у Словенији кренула већ крајем деведесетих.

„Нама је била битна идеја навијања и дружења, није нам било толико битно да се организујемо званично. Међутим, временом се јавио интерес и због карата, јер је немогуће да се добије карта за Енфилд", каже он.

Тако је преко клуба, у првом делу сезоне, гледао дуел између Ливерпула и Манчестер Ситија.

Присуствовао је и утакмици против Челсија, пре шест година, коју многи Ливерпулови навијачи сматрају најтужнијим тренутком у новијој историји клуба.

Тада се капитен Стивен Џерард оклизнуо, што је нападач Челсија Демба Ба, искористио и постигао гол.

Касније ће се испоставити да је овај Џерардов пех Ливерпула коштао титуле.

„Још ми се данас длаке накостреше кад се сетим. Говорили смо да ће то бити утакмица о којој ћемо причати унуцима.

„Средили смо карте преко веза неких, убили се да их нађемо, платили сулуде паре и онда нас је Мурињу научио да се фудбал исто игра у глави, као што се игра у ногама", присећа се Томаж.

Та утакмица је и Драгани из Београда остала у горком сећању.

„Био је то осећај космичке неправде, баш није било фер и баш није требало њему тада да се деси. Прошло је шест година и даље ми је то болно"

„Мени је то било много емотивно и лично. Ја сам тада била у поодмаклој трудноћи, у осмом месецу", каже она.

Сарајево брани Ливерпул

Међу балканским навијачима Ливерпула има и оних који се сећају титуле из 1990. године.

„Нисам гледао утакмицу, али се сећам титуле", присећа се за ББЦ на српском 52-годишњи Дарко Јевтић из Сарајева.

„Нажалост те 1990, већ је почело да се кува у бившој Југи, тако да је тада спорт почео да пада у други план, а некако се десило да је и Ливерпул пао у игри", додаје он.

Није ни слутио да ће на нову титулу чекати три деценије.

„Знаш кад нешто чекаш 30 година и увек си нешто на корак, близу. Ту су емоције, речима се не може описати", наглашава Дарко.

За Ливерпул је почео да навија 1981. године, од финала Лиге шампиона у Паризу са Реал Мадридом, када је тим из Енглеске освојио трећу титулу првака Европе, са тадашњим тренером Бобом Пејслијем.

Четири године касније догодила се трагедија у финалу Купа шампиона између Јувентуса и Ливерпула, на Хејселу у Бриселу, која за Дарка представља један од најтужнијих догађаја у Ливерпуловој историји.

Тада је на стадиону погинуло 38 италијанских навијача и један белгијски, већина после обрушавања зида стадиона, а онда и услед гажења, док су неки пребијени и избодени на смрт.

Енглески клубови су добили забрану такмичења у европским надметањима на пет година.

Дарко је један од оснивача клуба навијача из Босне и Херцеговине, који је званично признат 2016. године.

Међутим, оно чиме се БиХ црвени поносе је иницијатива коју су покренули 2013. године - регионална окупљања навијача Ливерпула са простора бивше Југославије.

Прво окупљање је било у Сарајеву, а за октобар се планира јубиларно десето у Котору у Црној Гори, када би екс-Ју црвени заједно прославили титулу.

„Наша регионална окупљања су феноменалан показатељ како једна ствар које људе спаја, коју људи воле, може да помогне да се превазиђу све остале разлике, од религија, до национализама и пуно осталих глупости које иначе раздвајају људе", говори Томаж из Љубљане.

На овим сусретима се организују и хуманитарне акције где се сакупи неколико стотина евра, а затим подели онима којима је потребно - самохраним мајкама, народним кухињама, инвалидима, дечијим селима и осталима.

Бранко из Подгорице и Дарко из Сарајева су постали нераздвојни пријатељи управо на тим дружењима. А са још два пријатеља - Шерифом из Словеније и Милошем из Србије чине „нераскидиву четворку" са балканских окупљања.

Дарко каже да је са њима требало да оде ове сезоне на Енфилд.

„То ми је био сан који нажалост не може да се испуни, али ко зна можда следеће сезоне покушамо."

Кад си сам, кад је све тужно ти се сети... Ливерпула

Председник навијачког клуба из Северне Македоније - Игор Јадровски и његови пријатељи обећали су себи да ће прва ствар коју ће урадити као шампиони, бити заједничка посета Енфилду.

„Имао сам неко службено путовање у Енглеску баш кад је требало да буде прослава титуле и нисам могао да верујем да се то поклопило и да ћу бити тамо кад Ливерпул освоји титулу.

„Али десила се пандемија и покварила ми планове", говори 34-годишњи Игор, дипломирани правник.

Сматра да је због пандемије утихнула и еуфорија са којом су навијачи Ливерпула дочекали титулу.

„Није исти осећај због прославе, али је значај титуле невероватан. После 30 година смо дошли до оног око чега смо се трудили у више наврата", радосно саопштава.

Игор је већ био пре неколико година на стадиону Ливерпула.

Одушевило га је, каже, то што нема „туристичког навијања".

„Радник обезбеђења је одузео селфи палицу неким туристима који су хтели на Копу да се сликају. Рекао им је, 'Је л' сте ви свесни на којој сте трибини, тих глупости нема овде'", каже Игор.

Кад је кренула химна навијача Ливерпула - You'll never walk alone - изгубио је глас и заплакао.

„Нисам нешто слично доживео да бих могао да упоредим, али сам био ван себе."

Била је то утакмица против највећег Ливерпуловог ривала, уз градски Евертон, Манчестер Јунајтеда, чији је навијач његов отац.

Док су живели у истом стану, договарали су се да утакмице гледају „џентлменски и спортски", али се неретко дешавало да се у првим минутима атмосфера распламса, а да до краја утакмице не разговарају.

Као и многи навијачи Ливерпула, Игор сматра да је тренер Јирген Клоп најзаслужнији за освајање овогодишње титуле.

Током сезоне су бриљирали разни играчи, али је за „хемију коју клуб има, разумевање, одсуство ега", заслуга искључиво Клопова, закључује он.

У земљи Дејана Ловрена

Да није било пандемије корона вируса, утакмици би присуствовало 14 чланова навијачког клуба из Хрватске.

Иако број заражених короне вирусом расте, из клуба навијача надају да их неће потпуно омести у организацији званичне прославе трофеја планирану за средину јула.

„План је да имамо живу музику и да направимо нешто слично као што ради кантаутор Џејми Вебстер са Ливерпуловим песмама, пошто имамо једног нашег музичара, такође навијача Ливерпула", каже Зоран Декић, 34-годишњи председник клуба и програмер.

Он је неколико пута гледао Ливерпул уживо, а био је и на последњој Џерардовој утакмици.

Ипак, најдражи тренутак му је преокрет Ливерпула против Борусије Дортмунд у четвртфиналу Лиге Европе 2016. године.

Тада је Ливерпул са два гола заостатка, преокренуо резултат на 4:3 голом Дејана Ловрена у заостатку времена.

„То нас је гледало нас стотинак у неком пабу у Загребу. Ми смо експлодирали. На крају нас је тај паб частио, жестина је ишла около", наводи Зоран.

Највећа заслугу за освојену Премијер лигу, припада америчким власницима из групе Фенвеј спорт, сматра он.

„Они су довели клуб у ред и апсолутно су све поправили - од маркетинга, медија, тренинг центара, уложили су у играче, проширују Енфилд.

„Довели су Клопа и играче који су нас раније заобилазили, као на пример Алисона и Ван Дајка.

„Има људи који кажу - они су ту само због зараде. Добро, они су бизнисмени, нису они сад велики љубитељи ФК Ливерпула, међутим они воде бизнис на исправан начин и ставили су Ливерпул на стабилне ноге", закључује Зоран.

Трофеји у најави

Балкански навијачи Ливерпула су сагласни да је ово тек почетак нове ере њихових миљеника.

„Ливерпул је као феникс који се диже из пепела. Имамо тај победнички менталитет што је вероватно највредније тренутно код њих, у њиховим главама и срцима", каже Драгана Вучковић из Београда.

Ипак, омиљени им клуб зна да „приреди срчане ударе за све навијаче".

„Оно што ће неки да добију лаганије и лакше, ми за то мора да изгинемо, много да се боримо и успут пропатимо и да се начекамо.

„Али ја сам навикла да Ливерпул то са собом носи. Са тим сам се саживела", кроз осмех говори Драгана.

Она још увек није била на утакмици Ливерпула - меч групне фазе Лиге шампиона са Црвеном звездом у Београду прошле сезоне је пропустила због приватних обавеза.

Испоставило се, каже, да је тако било најбоље јер је српски клуб славио са 2:0, головима Милана Павкова.

Но, Драгана се нада да ће већ следеће сезоне испунити дугоочекивани сан - одлазак на прву утакмицу Ливерпула на Енфилду.

„То је стварно неостварена жеља која ће бити остварена", закључује Драгана.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]