Референдум о независности, Босна и Херцеговина: Празник и(ли) камен спотицања - 30 година касније

Половина будилника у Босни и Херцеговини сваког 1. марта добије мали одмор, славећи Дан независности, а део звони као и сваког другог дана, будећи власнике за посао.

На посао, на пример, јутрос није морала Ивана Марић, политичка аналитичарка из Сарајева.

„Са радошћу сам тог 1. марта 1992. године ишла на референдум и гласала за независност БиХ", наводи Марић за ББЦ на српском.

У истој држави, на само 180 километара даље, у Мркоњић Граду, живи Здравко Милић, електроинжењер.

„Код нас је радни дан... Људи се код нас нерадо сећају референдума, не памте га и то нама није празник", додаје.

Пре тачно 30 година у Босни и Херцеговини је одржан референдум о издвајању из Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), на који се различито гледа у два ентитета који чине данашњу БиХ.

У Федерацији се обележава као државни празник, али не и у Републици Српској, па је питање референдума само једно у низу око којих у БиХ и данас постоје спорења и сукоби.

„Тај камен спотицања постоји због два различита погледа", каже за ББЦ на српском Борислав Ђурић, мировни активиста из Мркоњић Града, који живи у Бања Луци и годинама се бави сукобом у Југославији и питањем помирења.

„За Србе, то никада неће бити празник зато што су прегласани приликом расписивања, чиме им је укинуто уставно право, а Бошњаци га пре свега славе због стицања независности и легитимитета који му је дала међународна заједница", додаје.

Бошњачки и хрватски представници те 1992. позивали су људе на гласање, док су Срби референдум бојкотовали, а на крају је на биралишта изашло нешто више од 63 одсто људи.

„Јесте ли за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ - Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе", гласило је референдумско питање.

Потврдно је одговорило 99,7 одсто људи и убрзо је проглашена независна Босна и Херцеговина.

Међутим, рат је већ почео.

Погледајте видео - породице погинулих у страху од поновног сукоба

Увод у референдум

У данима непосредно пред гласање, шавови на плаво-бело-црвеној застави са петокраком одавно су попуцали и фалила су јој два велика дела.

Словенија и Хрватска током лета 1991. године прогласиле су независност - рат у Словенији завршен је после десетак дана, али је зато буктао у Хрватској.

Многи су страховали да ће сукоб бити пренет и на мултиетничку Босну, где су годину дана раније одржани први први парламентарни избори и где је тензија све више расла.

Највише гласова на изборима 1990. освајају три странке са националним предзнаком - Странка демократске акције (СДА) Алије Изетбеговића, Српска демократска странка (СДС) Радована Караџића и Хрватска демократска заједница (ХДЗ) Стјепана Кљуића.

Ивана Марић, аналитичарка из Сарајева, наводи да је то био период „када су сви говорили да ће гласати за реформисте, били позитивни, умерени и нико није био за националне опције".

„Лепо доба, али период заваравања, када смо мислили да сви желе да наставимо да живимо заједно, а заправо су очигледно скривали праве ставове", каже.

Анте Марковић, последњи премијер СФРЈ, био је оснивач и први председник реформиста - Савеза реформских снага Југославије, који се борио за очување и покушај демократске транзиције Југославије.

Међутим, на републичким изборима они нису постигли значајан учинак, а најбоље резултате остварили су управо у Босни и Херцеговини и Македонији.

Крајем 1991. и у Босни се компликује ситуација.

У октобру су представници хрватске и бошњачке заједнице у БиХ донели „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине".

Тако је одлучено да се представници БиХ повуку из рада савезних органа Југославије, док се не постигне договор између република које сачињавају умањену СФРЈ - без Хрватске и Словеније - на шта представници Срба нису пристали.

Уместо тога, СДС у новембру успоставља српске аутономне области (САО), независне од централне власти у Сарајеву, а потом организује и сопствени референдум.

На њему је изгласано да Срби у БиХ успоставе републику, али је Влада у Сарајеву тај референдум сматрала неуставним и неважећим.

Ипак, Срби из Босне 9. јануара 1992. проглашавају Републику Српску, да би 25. јануара Скупштина БиХ, на дугој и бурној седници, расписала референдум о независности.

Изјашњавање су подржали СДА и ХДЗ, али не и представници СДС, који су напустили седницу.

„Срби у Босни и даље негирају његов легитимитет, наводећи да је противан некадашњем Уставу БиХ из периода Југославије", каже Ђурић.

„Расписан је мимо воље српског народа, а Устав БиХ, као и постулати АВНОЈ-а и ЗАВНОБиХ-а, кажу да се ниједна одлука не може донети без сва три ентитета и да нема прегласавања", додаје.

Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије, тј. АВНОЈ, била је политичка организација народноослободилачких одбора током Другог светског рата.

Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Босне и Херцеговине, тј. ЗАВНОБиХ, био је највиши представнички и законодавни орган Босне и Херцеговине у Југославији.

Током првог заседања ЗАВНОБиХ-а, новембра 1943. у Мркоњић Граду, донета је резолуција у којој се наводи да БиХ „није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска и муслиманска и хрватска" и у њој ће бити осигурана „пуна равноправност и једнакост свих Срба, Муслимана и Хрвата".

Ђурић то назива „цивилизацијском тековином која је нашла компромис унутар три народа, а на чијем уништењу су радиле све три стране".

„Али разумна је и позиција Бошњака и Хрвата из Босне, јер су Словенија и Хрватска у том тренутку већ прогласиле независност, па ни они нису желели да остану у СФРЈ", наводи Ђурић.

Одржавање референдума најављено је за 29. фебруар и 1. март 1992. године.

А напетости су биле све веће и веће.

Погледајте видео - како се сећамо Дејтона?

Сећање на референдум

„Уна никада није делила народе", пише на великом транспаренту у Бихаћу изнад реке, док други на једној бандери додаје: „За независну и недељиву Босну и Херцеговину".

Када је дошао дан референдума, Босна је била подељена.

„Одзив у хрватским и муслиманским насељима је максималан, док на гласачким местима са апсолутном српском већином није забележен нити један гласач", каже у телевизијском извештају из Бихаћа новинар Томислав Дретар.

Како каже, у Бихаћу је до 17 часова гласало 70 одсто гласача, што указује на то да ће референдум бити успешан.

„Не сећам се много тога са референдума, право да вам кажем желим и да заборавим, јер су то мени трауматичне ствари", каже Јасенко Карамехић из Сарајева, иначе лекар имунолог.

„Жао ми је што се распала бивша Југославија... Навијам за Партизан, никога не делим ни по овом, ни по оном, свеједно ми је", додаје.

Како наводи, на референдуму је гласао за независност, јер се „држава морала распасти".

„Памтим да је становништво Босне и Херцеговине жалило за Југославијом, ако је ико био за Југославију онда смо то били ми", сматра Карамехић, додајући да му је отац био официр ЈНА.

„Али ту су били и српски и хрватски национализам и све је после пукло преко леђа најслабијег и оних који су највише били Југословени - преко Босне."

Марић се присећа да је атмосфера у граду тада „још увек била добра".

„Сматрали смо да гласањем за независност осигуравамо бољу, сигурнију будућност и нормалан живот", наводи.

„Видели смо како је то Словенија кренула даље и надала сам се да ће тако бити и код нас - да ћемо бити слободни да у сваком погледу радимо оно што желимо", додаје.

Аиди Ферагет, такође из Сарајева, на помен референдума прво на памет падне „колико смо били наивни".

„Ја сам га схватала као гарант задржавања начина живота и вредности које су важиле у Југославији, иако су се Словенија и Хрватска већ отцепљивале", наводи 53-годишња Ферагет.

„Дакле, задржати Босну каква је била, са свим вредностима суживота и комшилука, који нема везе са нацијом и вером."

И она је гласала за независност јер „Југославија без Хрватске и Словеније није Југославија".

„Била сам апсолутно уверена у исправну одлуку и веровала да то спречава рат", наводи.

„А и када су ме почели гранатирати и пуцати по мени, била сам убеђена да ће рат трајати седам дана и да је све више од тога немогуће", додаје.

Здравку Милићу из Мркоњић Града тај 1. март није представљао ништа посебно.

„Радио сам, био на послу... Бојкотовали смо, као да није ни постојао референдум", каже 61-годишњи Милић.

Како наводи, циљ референдума је било отцепљење Босне и Херцеговине из Југославије.

„Ми смо Југославију сматрали нашом државом, нашом мајком, а они су направили референдум да би нас одвојили од мајке", сматра.

„Имали смо нашу државу и они нас из ње извлаче и праве нас мањином - није било шансе да се са тим сложимо."

Зато, каже, не прихвата Дан државности БиХ, који њему представља „тужан, а не радостан дан".

„Ја сам практично и заборавио на то, да ме нисте подсетили не бих се ни сетио", истиче.

Погледајте видео - галерија Ива Грбића као симбол страдања Дубровника

После референдума

Европска заједница 6. априла 1992. године, на основу исхода референдума, признала је Републику Босну и Херцеговину као независну и суверену државу.

Међутим, тада је већ било првих сукоба.

Другог дана референдума - 1. марта 1992. - у Сарајеву је убијен сват на српској свадби у центру Сарајева.

Мушкарац по имену Рамиз Делалић пуцао је на свадбену поворку у Башчаршији и убио младожењиног оца, што Срби сматрају почетком рата у БиХ.

Убрзо су у Сарајеву подигнуте барикаде, код којих је такође било жртава.

Барикаде су привремено уклоњене 5. марта и наредни период у Сарајеву ће обележити бројни антиратни протести.

Југословенска народна армија у то време је већ блокирала град, који ће бити под опсадом све до 1995. године - до тада ће у Сарајеву погинути више од 10.000 људи.

На једном од протеста убијене су Суада Дилберовић и Олга Сучић, које Бошњаци сматрају за прве жртве рата.

Да ли је онда референдум допринео почетку рата?

„Допринео је агресији исто као што мини сукња доприноси силовању - никако", каже Марић.

„Ни на који начин се није могло утицати на оне који су желели да насилно остваре планове, тако да би рата вероватно било без обзира на исход референдума", истиче.

У то да је референдум о независности узроковао почетак рата не верује ни Здравко Милић.

„И да није било референдума ти који су све испланирали би нашли начин да ратују", наводи.

Сукоб у Босни и Херцеговини окончан је Дејтонским споразумом 1995. године, којим је земља подељена на два ентитета - Федерацију и Републику Српску.

Процене су да је током рата у Босни убијено око 100.000 људи, а да је расељено више од 2,2 милиона, што га чини најкрвавијим сукобом у Европи од краја Другог светског рата.

Ђурић сматра да је тужно што и поред свега „није било консензуса међу људима да се каже не рату".

„Па ако треба и стотину година да се преговара о будућности Босне, али да не дођемо у позицију да ратујемо", наводи.

„И тај рат никоме ништа добро није донео осим мртве, расељене... Босна никада више није зацелила те ране."

Погледајте видео: Обућа убијених у Сребреници кроз објектив сарајевског фотографа

Босна и Херцеговина данас

Три деценије касније, ситуација у Босни и даље је прилично компликована.

Ивана Марић сматра да је ситуација „политички и национално" знатно лошија него 1992. године.

„Тада су људи били много отворенији, а БиХ је данас насилно подељена на три дела - постоје три јавности и различито гледање на све", наводи.

„Људи на власти су унели ту пропаганду и затровали јавност, иако је много више оних који размишљају позитивно у односу на ову земљу.

„Не постоји толика мржња међу обичним народом колико би власт волела", додаје.

Међутим, Милић из Мркоњић Града наводи да ће се ситуација у Босни тешко поправити.

„Нема ту помирења, ране су дубоке, остало је то у срцима и преноси се даље, без обзира што нова генерација није учесник тих времена", сматра Милић.

„Нешто страшно се догодило и за десет покољења се неће заборавити", додаје.

За то време, поједини се труде да живе потпуно нормално.

„А то што политички лидери закувавају... То је друга ствар", каже Карамехић.

Аида Ферагет истиче да је њеном хаустору у Сарајеву састав људи исти као и 1991. године - има и Срба и Хрвата и Бошњака.

„Мој улаз и тих 15 станова су остали нетакнути, али комплетна земља... Зајахали су неки зли дедаци, као што Балашевић каже и они земљу јашу већ 30 година", наводи.

„Управо они референдум користе за поткусуривање, а не могу да се договоре да ли је нешто нерадан дан или не.

„Успели су да око празника направе политичко питање, што је сулудо."

Шта је потребно да би се то променило?

Ђурић кратко каже да „не постоји консензус неопходан да би Босна кренула даље".

„Бојим се да смо у зачараном кругу и не видим излаз из ове ситуације", наводи.

Погледајте видео: Порођаји на Балкану - Амирина борба

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]