Балкан, религија и ислам: Како живе дервиши у Босни и Херцеговини и зашто су одабрали тај пут

Стрме сарајевске уске улице воде до Сарач Исмаилове џамије, којој се изнад високе камено-дрвене капије виде само купола и минарет.

Недеља је и пролазника на Мејташу нема.

Први пут одлазим у текију - место где се окупљају дервиши - и не знам шта ме тамо чека, иако су одмах прихватили да нас угосте.

Новембарско вече рано спусти мрак, па уз неизбежну маглу све изгледа још неизвесније.

Kапију нам љубазно отвара Мирза Абаз, колега новинар, али овог пута са фесом на глави, у зеленом прслуку и гуменим папучама - другачије него кад смо се последњи пут видели у кафићу.

Кроз уређено двориште пуно цвећа, после неколико корака, долазимо до улаза у џамију, али идемо даље, до текије.

У њој се говори тихо.

Такав је ред.

Како се постаје дервиш?

Док причамо готово у полугласу, старешина - шејх Мидхат Маглајлија испија чај и пуши цигарете, које назива „другама", иначе уредно сложене у табакеру.

„Ово је у самоћи друг, у друштву разговор.

„Ко би за моју љубав овако горео, као што она гори", каже Маглајлија кроз осмех.

У текији се одвајкада и духовно уздиже, и ужива.

За сваког је спремно „мезе"- сарајевска пита и суво месо.

Споља је текија класична зграда у турском стилу.

На улазу се изува, као пред џамијом.

Кажу ми да покријем главу марамом, па је моја ешарпа ненадано добила нову намену.

То је једини детаљ којим се разликовао однос према мени као жени.

Током разговора, обраћају ми се са пуно уважавања.

Дервиши верују да, када човек умре, иза њега остају тело и разум - односно сва знања, дипломе, статуси и моћ.

Једино што, пак, одлази у вечни живот јесте душа и знање стечено у „духовној школи" или текији.

„Само градиво научено под овом кровом, кровом текије, иде са нама", описује Маглајлија.

Хоће ли неко бити дервиш не зависи од породице, већ представља избор сваког појединца.

Погледајте видео: Завирите у свет сарајевских дервиша

Мидхат Маглајлија је одабрао тај пут пре 21 годину, кад је већ био у четрдесетима.

„Како - немам појма, ни сам не знам како сам дошао овде, јер нисам имао намеру доћи овде, једноставно је то била, слободно могу рећи, виша сила", каже кроз осмех.

Та сила га, каже, није питала хоће ли.

„Учитељ се сам појави кад ученик израсте за ту врсту учења", цитира стару дервишку изреку.

Мало-помало постизао је „радну температуру".

„Можда сам то опредељење у себи и раније носио, а касније само манифестовао.

„Биле су потребне године искуства да се неке ствари посложе", додаје.

Његов ученик Мирза Абаз додаје да се тако нешто често дешава међу дервишима - не знају како су дошли у текију.

Мирза је рођен 1996. у Сарајеву, после рата у Босни и Херцеговини.

Његов покојни „даиџа", ујак, био је суфија.

Суфизам је друго име за дервишко учење.

„Мајка је са даиџом током рата ишла на зикр, а после рата, кад се удала, изгубила се та конекција."

Ипак, деценијама касније, и Мирза је одабрао пут суфизма.

Уверен је да је то „давно било предодређено".

„Ми нисмо бирали пут, пут је заправо пронашао нас, требало је само кретати се", каже уз осмех млади новинар који већ годинама долази у текију.

Још је на почетку пута, оцењује Мирза.

Осећа да људи лепо реагују када им каже да је дервиш, отворенији су према њему, често му се и поверавају.

„Пуно људи нас искључиво поистовећује са аскетизмом, али сам наш живот се врло тешко може поредити са људима у манастирима или самостанима.

„Ми партиципирамо у друштву", каже он.

Мирза је дипломирао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Сарајеву, а радио је као дописник за недељник Дани, као новинар портала Кликс и дневног листа Ослобођење.

За себе каже да воли да слуша џез, гледа независне филмове и чита дечију књижевност.

У Егзиперијевом Малом принцу препознаје бројне суфијске мудрости - од љубави према ружи до потребе да се буде добар према другом.

Мање познате речи о дервишима

Физика и метафизика које се допуњују

Шејх Мидхат је професор физике и математике.

Желео је да нас опусти и упозна и пре „програма", како називају дервишки обред.

Труди се да сваку турску реч, а користи их много, преведе.

У жељи да нам приближи и суфизам као трагање за Богом кроз поправљање сопственог бића - више пута посеже за симболиком.

„Човек је као точак - док иде он стоји, кад стане он пада.

„Све док је човек активан физички, духовно, како год, он је у животу, али почну ли падати параметри његове функционалности, он почиње да се гаси", каже шејх, спонтано скрећући у његову другу област - физику.

Радни век је овај 68-годишњак провео предајући у школи, а сад је у пензији.

Каже да се „физика и метафизика" савршено уклапају и допуњују.

„Физичари се баве божанском творевином, далеко више него људском", додаје.

То илуструје природним законима, којима човек не може ништа, осим да констатује њихово постојање.

„Узмимо закон полуге: полугу можемо уништити, али опет ћемо добити две мање полуге, закон не можемо уништити.

„Сваки закон који фигурира у физису - природи (одатле и реч физика) божанске је нарави, из духовног света спуштен у материјални простор", каже Маглајлија.

За шејха је божија манифестација видљива на сваком кораку „сваком ко је тражи".

„Неки кажу кад видим, ја бих веровао, ја кажем веруј, па ћеш видети.

„Вера без науке је слепа, наука без вере је немоћна", напомиње.

Дозволили су нам да присуствујемо најпре вечерњој молитви - јацији, а затим и дервишком обреду - зикру.

Зикр је њихов пут до духовног повезивања са Створитељем и траје око 45 минута.

Као израз добродошлице, дервиши су се помолили за наше здравље.

Разговор смо наставили у текији у десном делу где после обреда одлазе жене.

По правилу, мушкарци седе засебно у левој просторији, али су се домаћини нама придружили тамо где можемо да будемо заједно.

На поду дебели црвени теписи, на зидовима бројни натписи на арапском.

Све време приносе заслађени браон чај, за који кажу да је „најбољи у Сарајеву".

Осим долазака у текију, појавно се живот суфије не разликује ни по чему од осталих, објашњавају.

Имају жене, децу, каријере.

„Разлика је у суштинском питању, гледамо да се не очешемо о грех."

Суфије могу бити филозофи, научници, имами, или продавци, земљорадници и испосници.

Често су то уважени појединци, али шејх каже да људи дервише „гледају нормално".

„Кад изађемо одавде, обучемо цивилно одело и нема никакве разлике.

„Суфија, ако претендује да заиста буде суфија, мора се понашати исто и у текији и ван текије", каже шејх.

Стражар на капији мисли

У том духу објашњава и суштину суфизма.

„Суфизам је пут од самољубља до самосвести", рекао је и на почетку зикра и касније током разговора.

Праве разлику између достојанства као позитивне особине, и поноса као негативне.

Самољубље и понос рађају гордост, охолост, сујету, завист, а на крају мржњу и убиство, сматрају дервиши.

„Суфија, свестан тога, увек будно мотри на поступке сопственог ега, да буде стражар на капији својих мисли", напомиње.

Мисли долазе и пролазе, додаје, човек их не може зауставити, али их може освестити, ако у себи има „духовну полицију".

„Суштина је у томе - помисао свака може ти доћи, али не сме остати у твом сећању и размишљању уколико није добра", каже шејх.

Та будност и стишавање ега, кроз јачање разума, али и обреде попут зикра, човека води унутрашњем спокоју, сматрају дервиши.

„И другима ће бити лепо са нама, ако је нама лепо са нама.

„Само ако човек у себи нађе мир, имаће мир са другима - све док је немир у њему, он ће нон-стоп имати немир према околини", наводи шејх.

„Не можемо волети бога, ако не волимо сва његова створења, без изузетка", каже док му се мачка мешкољи у крилу.

Он је, мазећи, наставља.

„У сваком човеку има бар трунка добра, ту трунку хајмо потражити, па кад плане као жишка она направи светло у грудима човека, ето бољитка за све остале."

„Нажалост, формирана је та слика у јавности да суфије делују параинституционално, што је апсолутно погрешно", каже Абаз.

То су злонамерна тумачења, додаје шејх.

„Гледају се као да су неки чудаци."

Одбацује и тврдње да су дервиши радикални или милитантни исламисти.

„Суфизам је борба са самим собом.

„Ако се тако ствари посматрају, нема говора са неким радикализмом који би био на штету било кога, то је тотална заблуда", каже шејх.

Абаз наводи да су дервиши либерална опција, иако не у буквалном идеолошком значењу.

„Ако бисмо правили паралелу са политичким поделама - на левицу, центар и десницу, ми бисмо били чак међу либералима најотворенијим.

„У отворености према другима, према друштву и околини, ту дефинитивно предњачимо", каже он.

Исти чај у различитим чашама

Текија на Мејташу део је накшибендијског дервишког реда, који је познат по томе што привлачи карактеристично мирне и пацифистичне особе, пише Балкан инсајт.

Постоји укупно 12 дервишких редова, или тариката, који се разликују само по пракси и ритуалима, а сви деле исту веру у Бога.

Сви носе имена оснивача.

Шејх то пореди са истим чајем сипаним у различите чаше.

„Форма је различита, суштина је иста, начин доласка до свога господара - сваки тарикат има свој систем, који је установљен од оснивача тог тариката."

Накшибендијски тарикат, најраспрострањенији у Босни и Херцеговини, потиче од Мухамеда Бехаудина ел Бухарија Накшибендије који је живео у 14. веку.

Верници приступају одређеним тарикатима, на основу властитих осећаја.

Ученик не може имати више учитеља, сматра се, тако се не може бити члан више дервишких редова.

Живот са суфизмом

Лепота живљења на суфијски начин се не може речима описати, мора се кушати, тврди шејх.

„Kо хоће срећу тренутка - нек дође у текију, ко хоће срећу вечности - нека нађе учитеља који ће га њему знаним путем довести до господара", наводи он.

Јединствена дефиниција суфије не постоји, али се по понашању људи и „лепоти њихове нарави" у односу према Богу, али и другима - може рећи да ли је неко одмакао више у суфизму.

„Вас не занима да ли сам ја суфија или нисам.

„Вас занима да ли се ја фино, коректно понашам према вама", каже он.

Ислам је начин живљења, а суфизам његова духовност и суштина ислама, додаје.

Иако се у неким дефиницијама назива мистичким исламским учењем у затвореним групама, на Мејташу су се трудили да нас увере у супротно.

„Суфизам је јасан и свима доступан уколико људи желе да уђу у ту материју.

„Ако не желе, нормално да ће за њих то бити затворена књига", каже шејх.

Из незнања настају и предрасуде.

А они остављају утисак духовника у савременом свету.

„Циљ и идеја суфизма је да својом вањштином бити са светом, својом нутрином бити са Господаром", описује шејх.

„Хлеб дајте, за веру га не питајте"

На зиду текије стоје ови стихови који говоре какав ће однос бити према сваком госту и тиме се воде и наши домаћини.

Рекли су нам да останемо колико хоћемо - колико нам је ћеиф.

И потрајало је шест сати.

Говорило се о вери и смислу, али нико није питао ко у шта и да ли у нешто верује, нити које су гости националности.

Дервиши верују да су сви људи настали од једног човека и жене, али да су се размножавањем поделили.

Међу људима постоје разлике, сматрају, да би се међусобно упознавали, али да су разлике увек мање од сличности.

Десет заповести, које је по Библији бог на плочама саопштио Мојсију, представљају „устав морала" и за муслимане, као и за Јевреје или хришћане, подсећа шејх.

Такође, унутар самог учења ислама важно место заузима Исус Христос, као и његова мајка - за хришћане Богородица.

„У часном Курану имамо посебну суру посвећену Мерјем и мисли се на мајку Иса алејхи селама или Марију.

„Видите колико ислам високо рангира Иса алејхи селама или Исуса, један од највиших међу посланицима, то многи не знају, али то је чињеница", истиче шејх.

На Балкану, хронично подељеном по бројним шавовима, његове речи имају додатну тежину.

А изговорио их је и у џамији и касније.

„Нас разлике треба да спајају, да буду мостови и вежу обале, а не да буду разлог раздора", закључује шејх.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]