Балкан и религија: Дервиши - за једне правоверни муслимани, за друге секта

Kад се из центра Новог Пазара, такозване Старе чаршије, крене Првомајском поред Алтун алем џамије и скрене лево преко реке Јошанице, за пола сата хода стиже се до старог гробља Газилар.

Оно се над овим градом надвија вековима, чувајући кости пазарских бранилаца из Аустро-турског рата из 17. века, на коме најмање 250 година леже и два дрвена саркофага - турбета двојице дервиша.

О овом гробљу вековима брине породица Дервишхалитовић.

Породично презиме и сећање старијих указује да су и они некад били дервиши.

Пензионерка Зибија Дервишхалитовић Шаренкапић, потомкиња ове породице, није следбеница дервиша, али бројне суфије, како се дервиши другачије називају, има у сопственом окружењу.

„Дервиши су одувек виђени као либералнији у разумевању практиковања вере, око алкохола на пример, али и као интелектуалнији део заједнице.

„Они су промишљајући део друштва, онај који је правио искораке у култури, уметности и науци", каже ова професорка књижевности.

Дуга дервишка традиција

Од 17. века до национализације у доба комунистичких власти 1945. Дервишхалитовићи су управљали вакуфом у Новом Пазару, што је турска реч за задужбину.

То значи да се вакуф не наслеђује у власништво, већ најстарији члан породице има обавезу да о њему брине.

У том имању су куће, текије - места дервишких окупљања, две турбета - маузолеја, пазарско гробље Газилар и село Пљевљани уз гробље.

У једном турбету лежи Ахмед Гурбибаба, суфијски песник из 17. века, који је могуће предак ове породице.

Дервишхалитовићи песнике имају и међу савременицима.

„Дино Мерлин је мој блиски рођак и наши стари јесу били дервиши.

„Мој отац и његов деда јесу, то поуздано знам", каже Дервишхалитовић Шаренкапић.

Иако презиме Дервишхалидовић сугерише да су неки од његових предака били дервиши, кантаутор Дино Мерлин није дервиш, поручили су за ББЦ из његовог тима.

„Дервиши, иначе, немају потребу да се јавно декларишу, не носе заставе и не истичу то као предуслов за комуникацију или рад са њима.

„Третирају себе и сопствена уверења као нормалност и не бих рекла да било ко у граду може да показује на њих, иако они имају сопствено виђење света", каже Дервишалитовић Шаренкапић.

Ова Пазарка не само да потиче из породице која већ 300 година живи у том граду, већ су јој и мужевљеви ту већ четири века.

Из искуства каже да дервиши никад нису разарајућа тачка, већ спона у друштву.

Познавати их - благодат

И Алена Демировић је пуна речи хвале за суфије.

Рођена је у Приједору, Босни и Херцеговини, а одрасла у Торонту, у Kанади.

„Једна реч која би описала моје искуство са дервишима на енглеском језику је zealous, која значи жарки, ревностан, истрајан, темељан.

„Познавати једног или више њих је благодат Божија", наводи ова комуниколошкиња с адресом у Северној Америци.

Алена Демировић познаје многе дервише, али они, каже, намерно не долазе много под медијске рефлекторе јер суфизам подразумева и скромност.

„Поред тога што су истински предали своје срце и душу Богу, дервиши су и мисионари вере чији је посао да је преносе преко знања и духа, од велеграда до најмањег села на свету.

„За мене, они су верни представници како ислама, тако и државе из које потичу, а понајвише представници Богу преданих особа, истинских верника", каже она.

Они траже спокој и задовољство од Бога, а не од људи, додаје.

„Kроз историју, суфије су пролазиле кроз угњетавања, прогоне па и истребљења.

„Све то их додатно подстиче на велику скромност којом се избегава било какав облик саморекламирања", наводи Демировић.

Како муслимани гледају на дервише

Међу муслиманима различито се гледа на суфије, каже муфтија београдски Мустафа Јусуфспахић.

„Увек имате оне који гледају очима детета и оне који никако не гледају, већ само критикују.

„Већински део популације не прави никакву разлику, док постоје и они који их никако не сматрају муслиманима, што је по мени недопустиво", напомиње Јусуфспахић.

Муфтија београдски потиче из чувене породице имама са Дорћола.

Његов отац Хамдија Јусуфспахић дужност београдског имама и муфтије обављао је од 1967. године, а затим је то од 2008. до 2016. био његов брат Мухамед Јусуфспахић.

„Мој отац је волео отићи у Босну, на врело Буне у текију и био је веома близак са шејховима тог времена.

„Мој деда Мустафа из Египта по мајчиној линији је био шејх рифајиског реда и имао је своју текију у месту Загазик", каже Јусуфспахић.

Текија на Буни постала је и туристичка атракција у Босни и Херцеговини, али када се у њој не одржавају обреди, из дебелих зидова са малим прозорима и шареним прорезима у облику звездица у плафону, избија хладноћа.

Ова вишеспратница у турском стилу углављена је у пећину на самом извору реке, надомак Благаја.

Дервиши у Београду

Колико има текија и где су распоређене у Србији, муфтија београдски - нема информацију.

Исламска заједница Србије само у Београду броји око 180.000 муслимана.

Исламску заједницу чине сви правци исламске теологије, укључујући и дервише.

Они се окупљају у постојећим џамијама и мањим богомољама - месџидима и ту обављају дервишки обред зикр.

„Данас се у Београду зикр одржава свакодневно у свакој од исламских богомоља, којих тренутно има 15.

„Зикр се одржава после сваке молитве, којих свакодневно има пет, у неким џамијама се обавља групно и наглас, а у неким свако за себе и тихо у себи", каже муфтија београдски и војни Мустафа Јусуфспахић.

'О њима се не зна ништа'

Ипак, мали проценат људи на Балкану зна нешто више о дервишима, најчешће само када их имају у непосредном окружењу.

То увиђа и Београђанин Милан Дробњак, који је дервише изучавао за потребе студија.

„О њима се доста зна, а с друге стране - не зна се ништа.

„Дервиши су сами по себи тајанствени и не желе увек баш све да открију, а много тога зависи и од историјских околности", каже Дробњак.

Он је дипломирао арапски језик на Филолошком факултету, а за мастер рад писао је о дервишима на Балкану јер се, каже, у тој теми преплићу историја, религија и култура.

Изучавао је и литературу, али и новинске чланке.

Закључио је да став о дервишима зависи од тога кога питате: за неке су једини правоверни муслимани, док су за друге секта.

И тако је у целом свету.

„Сунити и шиити, две главне струје ислама, не гледају благонаклоно на дервише - због перцепције да они желе да достигну Бога, ни они их не воле", каже Дробњак за ББЦ.

Шиити и сунити

Сунити и шиити се слажу око основних принципа ислама, као што су вера у једног Бога и важност пророка. Они деле и исту свету књигу - Куран.

Разлог због којег је дошло до разилажења настао је у првим годинама ислама.

Нису се усагласили око тога ко треба да буде законити наследник пророка Мухамеда као вође муслиманске заједнице након његове смрти.

Многи муслимани су веровали да ће Абу-Бакр, пророков најближи сарадник, бити први калиф (што значи „заменик Божијег посланика").

То је сунитско гледиште.

Мањина је веровала да Алија, пророков зет, треба да води заједницу.

Ови муслимани су постали познати као шиити, што значи „Алијина странка".

Бекташије јањичари

Муфтија Јусуфспахић подсећа да су у 16. и 17. веку у Београду постојале регистроване текије у којима је био заступљен велики број дервишких братстава.

Поред халветија, садија и бекташија, у Београду су се настаниле и кадирије и накшибендије.

„Kадирије су имале текије на Дорћолу и Kалемегдану.

„У Горњем граду се њихова текија налазила поред шехидског турбета Дамад Али-паше, освајача Мореје, који је погинуо у бици код Петроварадина августа 1716. године", додаје у писаном одговору за ББЦ на српском.

Једно од првих дервишких братстава које је стигло на Балкан биле су бекташије - званични ред јањичара, турске елитне војске за време Османског царства.

Њихов задатак је био да шире ислам, што је било најизараженије током освајања балканских држава, али и када су губили власт.

„Они су међу најзаслужнијим за ширење ислама на Балкану, па се зато бекташијски ред сматра правоверном визијом овдашњег ислама", истиче Дробњак, који се тиме бавио и у мастер раду.

Највећи број њих остао је у Турској и после пропасти Османске царевине.

Током 20. века, када је 1923. у Турској дошао на власт Кемал Ататурк, оснивач модерне државе и секулариста, бекташије су дошле на Балкан и груписале се у Албанији.

„До Другог светског рата, Албанија је била центар светског бекташизма, док је са доласком Енвера Хоџе то све било уништено.

„Ипак, нешто никад не можете у потпуности да уништите, али опстане у много мањем броју", каже он.

Комуниста Енвер Хоџа владао је Албанијом од 1945. до смрти 1985.

Иста судбина је задесила и дервише и текије Босни и Херцеговини.

„Интересантно је да на Балкану постоји разлика између босанских и албанских дервиша, у филозофији и обредима.

„На пример, Албанци се пробадају, а то никад међу словенским дервишима није било уобичајено", каже Дробњак.

За многе симбол дервиша, ред мевлевија са белим огртачима и цилиндричним капама који се врте, рано је стигао на Балкан, мада их сад нема много.

Модерна претња дервишима - вехабизам

Дервиши су на Балкан дошли у мањем броју и пре османске власти, те се сматрају првим мисионарима ислама.

Алена Демировић сматра да их је ту дочекало погодно тло за њихову филозофију.

„Не смемо заборавити да су на просторима БиХ, а и већином Балкана, аутохтони народи били Богумили, који су веровали у једног Бога и којима је основна пракса била катарза - дубоко и потпуно прочишћење човека које поступно просветљује човекову негативну страну и буди божанску природу.

„Ако мало дубље зађете у суфијску литературу, доћи ћете до следећег закључка: зар то није оно што и суфизам налаже?", каже Демировић.

Она је чланица светске међуверске и интеркултуралне заједнице и често представља Балкан у Америци.

„У бившој Југославији, за време комунистичке владавине јесте било тлачења суфизма као и других група из свих религија са ових простора, али искрени верници су проналазили начине да се одржи и очува."

Верској толеранцији која данас постоји на Балкану допринеле су суфије, уверена је.

„Муслимани већином имају позитиван став према њиховом учењу, иако, морамо нагласити, ни њихово учење није остало поштеђено различитих облика девијација", каже она.

Модерним дервишима највећа опасност могла би да прети од радикалних исламиста.

О Косову као плодном тлу за бујање вехабизма и салафизма који захваљујући новцу из Саудијске Арабије угрожава безбедност и шире заједнице, писао је Њујорк Тајмс 2016.

Дебеле предрасуде

У Београду су у време Османског царства постојала 274 молитвена простора за муслимане, али је и то релативно непознат податак, наводи муфтија.

„Једноставно све се чинило да се тај део историје закопа и да се у сваком случају прикаже као црни период овога простора.

„Међутим, неспорно је да је много тога дошло са Османском царевином и у смислу цивилизацијских вредности", каже муфтија.

Пошто се о томе ретко говори, дошло је удаљавања људи једних од других.

„Сматрам да се недовољно познајемо и да се посебно о исламу на овим просторима гледа са дебелом предрасудом и кроз призму историјских сукоба", истиче муфтија.

Шта даље?

Нови Пазар је донекле изузетак.

Овај град вековима успева да у суштинској толеранцији и разумевању чува разнолике верске и националне групе, иако слике у медијима некад бацају сенку на то, сматра Зибија Дервишхалитовић Шаренкапић.

„Ми имамо свест да те групе постоје, прихватамо их као такве, уважава се да људи могу другачије гледати и тумачити свет око себе док вас или већину не угрожавају.

„Можда за неки део становништва дервиши нису радо виђени, али нема корака нетрпељивости или неуважавања", каже ова Пазарка.

Ту пре свега мисли на оне који чине верску, политичку и друштвену већину, и не „воле кад се искаче из колосека".

„Суштина њиховог поступања, како ја разумем, јесте вештина да се у сагласју живи са другима", каже Дервишхалитовић Шаренкапић.

Ипак, ту се огледа шири друштвени проблем непознавања другачијег, посебно међу припадницима различитих вероисповести.

Ђаци у Србији бирају хоће ли учити веронауку или грађанско васпитање, што ова професорка сматра великом грешком.

„Боље би било да сви имају историју религије, где би младим људима била пружена прилика да сазнају нешто више о оним другима и другачијима, са којима не деле животни простор и немају заједничка искуства.

„Друштво је ускраћено за разумевање различитости и схватања да је свет шарен по свим аспектима", закључује ова Пазарка.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]