Балкан, религија и ислам: Ко су савремени дервиши

Шта замислите кад неко помене дервише?

Да ли Ахмеда Нурудина из романа Меше Селимовића - духовника и муслиманског учењака из старих времена, у хаљетку и с огртачем, који се помало склања од свакодневног живота?

Реалност је сасвим другачија.

Дервиша или суфија, како се још називају, има и даље.

Они живе око нас, то су професори, адвокати, научници, имају породице, али их све повезује веровање да се кроз одређен начин живота и поступке може продрети до божанске истине и љубави.

„Дервиш се не ставља у један калуп, кад гледамо дервише мислимо да је то неко подераних панталона.

„Он не мора бити аскета, битно је срце, не занети се и себе не истицати", каже за ББЦ на српском Ћазим Хаџимејлић, професор калиграфије на Академији ликовних уметности и историје уметности на Филозофском факултету у Сарајеву.

„То су они који носе рухо духовности", додаје професор, уједно и дервиш.

Суфија, дервиш или факир - називи за исти појам

Учење дервиша назива се тесаввуф, што у буквалном преводу значи огрнут вуном, наводи се у енциклопедији Британика.

Сличног значења је и реч суф, од које је настао израз суфизам, који се чешће користи на Западу, вероватно као назив за ране исламске аскете који су носили вунене огртаче.

„Дефиниција тесаввуфа је на почетку свога пута бити без свога `ја`, без свога ега, а на крају бити султан, цар или краљ по својим делима.

„Добра дела човека красе и не дају му да оде у другом правцу", каже Хаџимејлић, у кошуљи и сакоу.

Суфије су познате као „сиромашни" - фукара, што је множина арапске речи факир док се на персијском то каже дарвиш.

Тако су факир, дервиш и суфија данас готово синоними.

Сваки мушкарац или жена могу постати дервиши, ако се определе за тај начин живота.

„Дервиш је само име које на један начин значи ,добар човек, поштен човек, фин, одан, вредан.

„Човек који сваког човека цени као божије створење, не наноси никоме бол и тегобу, већ жели свакоме да помогне и гледа кроз божију призму према свим створењима - биљног, животињског и људског света", каже Хаџимејлић са спокојем у гласу који често одликује продуховљене људе.

Сваки дервиш има за циљ да кроз самоспознају и ослобађање од негативних емоција напредује на путу чишћења и поправљања себе.

И тај пут траје целога живота.

„Са том чистотом Бог им даје и одређену мудрост и знања која нису свакоме доступна.

„Кад треба они то искажу, једна реченица од таквих је некад довољна да човека `покоси` или поглед да човека очисти", истиче он.

Доброчинство је важан део дервишког учења.

„Кад је чисто срце, онда је ту однос човека према Богу скроз искрен, нема препрека.

„Све негативне ствари и утицаји су завеса између Бога и човека, а сви смо божији и њему се враћамо", додаје он.

У негативне емоције убраја сујету, завист и љубомору.

Чишћење од тих „завеса" дервиши спроводе кроз редовне обреде, али првенствено кроз унутрашњи рад на себи.

Мање познате речи о дервишима

Како се постаје дервиш?

Сваки је човек у дубини душе и срца дервиш, одговара Хаџимејлић.

„Дервиш жели да буде честит, то што смо ми прекрили себе, душу и срце различитим стварима то нас удаљава од истине и светла.

„Дервиши су свесни тога, па желе да се приближе", додаје.

То приближавање обично почиње одласком у текију - институцију где се дервиши окупљају или проналаском учитеља - шејха који ће човека водити стазама самоспознаје.

Код њега наставља „школовање", као духовно образовање.

Ту се креће поступно од „симпатизера" тесаввуфа, до уласка у дервишки ред и даљег напредовања кроз хијерархију.

На врху је шејх или учитељ, он је истовремено старешина текије.

Суфије сматрају да се спознаја света учи од учитеља, а не само из књига.

Шејхови су често угледни појединци у друштву.

По правилу, они понашањем и поступцима то оправдавају.

„Није циљ бити дервиш, циљ је божије задовољство", каже Хаџимејлић.

Тај пут ка себи и Богу, како они тумаче, траје целога живота.

„Суфијски пут је живот, то је маратон.

„Текија је само бензинска пумпа која помаже ауту да узме гориво и иде даље", сликовито објашњава уз осмех.

Шта раде дервиши?

Поред сопствених занимања, дервиши посте, клањају редовно и присуствују обреду - зикру који се може обављати у џамији или текији.

Обреди се разликују од редовних клањања осталих муслимана, јер током дервишких церемонија они седе у кругу, ритмично се крећу, хорски изговарају различита имена Алаха и то много пута понављају.

Током тих обреда заједнички падају у стање налик трансу.

Како доћи до спознаје Бога разликује се од реда до реда.

Припадници руфаијског дервишког реда се током обреда некад пробадају иглама, а не искрваре, мевлевијски ред практикује посебан плес - то су такозвани вртећи дервиши.

Неки могу да стоје на оштрици сабље и да им ништа не буде.

Дервишких редова или тариката има 12.

Професор Хаџимејлић је од јула 2021. председник Тарикатског центра у Босни и Херцеговини који у оквиру Исламске заједнице БиХ окупља дервишке редове.

Сваки тарикат чува записана имена ранијих шејхова, генерацијама уназад - све до пророка Мухамеда.

Припадност дервишима није наследна и не мора потицати из породице.

Суфизам је ствар избора.

У тексту ББЦ-ја, као и на сајту Британике, суфизам се карактерише као муслимански мистицизам док неки одбацују то тумачење.

Ћазим Хаџимејлић наводи да све зависи од тога како се разуме реч мистик.

„Ако за мистика сматрате неког ко лежи на иглама или по ватри хода, то све раде продуховљени дервиши", наводи.

„Ви можете са неким тренинзима то постићи, а да нисте суфија.

„Али кад је иза тога суштина, ту нема тренинга, нема магије", напомиње он.

Да то појасни подсећа на библијску причу о Мојсију (Муси за муслимане) чији се штап претворио у змију, као доказ вере, али су то успели и остали чаробњаци.

Колико се његова моћ разликовала, показало се кад је Мојсијева змија прогутала све остале.

Сличну сврху имају и пробадања дервиша, па чак и дечака, током обреда којима некад сведоче и гости.

„То се и данас ради са дозволом да би се видело шта може Бог човеку да да, да своје тело превазиђе.

„То није мучење тела, иако нама делује овако чудно, али то је најмања ствар коју они чине", истиче професор.

Погледајте видео из Истанбула

Ко су познате суфије?

Хаџимејлић је потомак уважене босанске породице која је генерацијама давала шејхове - дервишке учитеље.

Његов отац шејх Месуд био је један од најпознатијих модерних суфија, док му је деда, по ком носи име, Ћазим Хаџимејлић био један од најученијих људи с ових простора почетком 20. века.

Школовао се у Истанбулу, радио у Бечу, живео једно време и у Скопљу, да би се касније братио у Босну где је у породичној кући основао верску школу - медресу.

Говорио је девет језика, знао Куран напамет, а радио је и као адвокат.

Био је преводилац југословенског краља и носилац је Ордена краља Александра.

„Знао је за време Другог светског рата на свом тавану сакрити неке људе и тако читаве фамилије спасити, кад су их тражили да их убију", наводи.

Ипак, у модерно време, суфизам се често погрешно доводи у везу са радикалним исламом, напомиње професор.

„Нема то никакве везе, као ни с тероризмом, ма ни близу.

„Кроз историју, бавим се тим, никад нисам чуо да је био неки суфија терориста - и да је био радикални, или неко ко наноси бол другим људима, то никад није било", напомиње Хаџимејлић.

Два музеја Хаџимејлића и текија у Бусовачи

Да би сачувао сећање и на породицу, али и на традицију босанских дервиша из протеклих векова Ћазим Хаџимејлић је основао приватни породичини музеј.

До њега се не може случајно стићи, јер се налази у срцу босанскохерцеговачких шумовитих брда у селу Вукељићи између Бусоваче и Фојнице, на око сат и по вожње од Сарајева.

Ту се у неколико старински опремљених музејских соба чувају експонати који представљају својеврстан преглед историјског и културног наслеђа ових крајева.

На путу до села пролази се и место Бусовача, на чијим ободима у засеоку Каћуни доминира зелена троспратница.

Овде су, подно њиховог села, Хаџимејлићи основали и текију Месудију.

Некада су учитељи заједно са дервишима заједно обрађивали земљу или се бавили трговином.

Данас се ту дервиши из околине окупе два пута седмично.

У истој згради на првом спрату је поликлиника, на другом су музеј и библиотека са 14.000 наслова, а на трећем је простор за дервишке обреде и окупљања.

Кроз спратове који симболички представљају најпре лечилиште за тело, па затим за ум - кроз књиге и уметничка дела, а на крају и за душу, води нас кустос Едиб Карасалиховић.

Показује нам примерке старих књига и најстарију из 1358. године коју је професор Хаџимејлић рестаурирао и чува се у посебној кутији са златотиском.

У другим просторијама су модерна дела босанскохерцеговачких сликара, ретки примерци источњачке ебру уметности - сликања на води, као и украсних ћилима и калиграфије.

На последњем спрату је оно што нас највише занима, а то је текија.

На њеном центру су круг и ћилим, наспрам којих стоји мирхаб - ниша које представља светилиште у џамијама.

На зидовима су стихови из Курана - суре, објашњава нам домаћин.

Изгледа више као пространа дневна соба, него као џамија, због паркета и дрвених детаља који јој дају топлину.

Улази се изувен, као у џамију, а жене барем током посете не носе мараму.

У данашње време ипак, обавезна је маска на лицу.

У десном делу исте те велике просторије су изрезбарени сточићи и ниска угаона гарнитура прекривена ћилимима и јастуцима, која подсећа на неки старински турски дом.

Ту се, каже Карасалиховић, седи после зикра - обреда и шејх држи беседу, а затим се разговара о свему.

„Тај део у текији се зове мејдан, јер је у тесаввуфу главно да схватиш да ти немаш ништа своје и да ти је све од Бога дато и да то мораш да вратиш.

„Најтежа борба је са самим собом, а овде је место за ту борбу", објашњава кустос.

Током тих окупљања се по правилу говори о лепим и универзалним стварима.

Текије су неретко отворене галерије са сталном поставком, јер се у њима чувају списи и уметничка дела из старина, а неке су и туристичке атракције као она у Благају на извору Буне.

По правилу ту су сви добродошли и у њима свако може да добије помоћ која му је потребна - било да је гладан, жедан или само радознао.

„Текија је институција где се окупљају људи који се друже ради Бога, нема ту оговарања или лоших порука.

„Ипак, сваком дервишу је његова текија у срцу", истиче Хаџимејлић.

Кад су дервиши дошли на Балкан?

На Балкан долазе у 12. веку, а са доласком Османлија два века касније то постаје и званично.

Суфије су се током Средњег века сретале са српским и босанским принчевима, јер су и владари имали потребе за духовњацима, подсећа професор.

Данас, у Босни и Херцеговини има на десетине текија, као и на Косову, у околини Новог Пазара и у неколико градова Црне Горе.

Дервиша има и онде где ислам није већинска вероисповест - у хрватским градовима Загребу, Ријеци, као и у Србији - у Београду и Суботици.

„Имате у Београду итекако образованих људи који тесаввуф воле и читају тесаввуфска дела.

„Тако је и у свету, али се не говори толико о томе, има их и у свету науке природних, техничких наука", каже он.

Јуна 2019. у Београду су дервиши, после 236 година, одржали обред.

Погледајте видео: Како је ислам стидао до староседелачког народа Маја

Поента чисто срце

Иако су релативно ретки, дервиши су кроз историју ислама оставили дубок траг.

Посебан допринос дали су књижевности и најбољи пример за то је Мевлана Џелалудин Руми, као и филозофи Омар Кајам и Ал Газали чији је утицај изашао из оквира муслиманских земаља и били су често цитирани на Западу - међу филозофима, писцима и теолозима.

Међу њима истиче се и једна жена - Рабија ел Адавија која је у 8. веку наглашавала колико је за веру важна и љубав према Богу.

Посебан утицај суфије су имале у ширењу ислама у Африци, Индији, и на Далеком Истоку.

Путујући дервиши и позивачи су после посета Индији и у сусрету са тамошњим факирима који су лебдели у ваздуху и гутали ватру, добили дозволу да раде такве ствари.

Тада почињу са практиковањем ходања по ватри или лежања на иглама, каже Хаџимејлић, да покажу да су спознали божанску истину.

„Неке суфије су јахале лавове или имале лек за ујед змија.

„То није поента, то је само један појавни део који може да се ради по потреби, поента је чисто срце", закључује Хаџимејлић.

Можда ће вас занимати и ова прича: Бег плесачице из Авганистана

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]