Дервиши на Балкану: Пут београдског шејха - од Либана, преко Сирије и Новог Пазара до Вождовца

За сусрет са дервишима у Београду најбоље је кренути од Дорћола, где се налази једина преостала Бајракли џамија и Шејх Мустафино турбе.

Ти објекти, а однедавно и једна кућа на Вождовцу, важне су тачке за упознавање овдашњих духовника у исламу.

Све њих, уз песак Блиског истока спаја животна прича једног Арапина.

„Ја сам овде у Београду успео да будем муслиман, хоџа, шејх и да имам породицу и посао, без икаквих проблема због тога што сам то што јесам.

„Имао сам проблема кад прекршим закон, али нисам имао проблема с људима зато што сам странац, Арапин или муслиман, напротив", каже Мохамад Насер за ББЦ на српском.

Он је јесенас у београдском насељу Душановац отворио текију - место где се дервиши окупљају, а он им је шејх или вођа.

Нас по снегу дочекује с осмехом у уској улици, начичканој ниским кућама и уџерицама, у објекту преуређеном за верске потребе.

Није му било тешко да се уклопи у Србији, каже.

„Увек имам осмех на лицу где год се појавим, примају ме срдачно и на шалтеру, смејем се, шалим.

„Људима је занимљив начин на који, као странац, говорим српски и зашто сам дошао баш у Србију", каже Насер који већ 10 година живи у Србији.

Овај Либанац је био и један од домаћина када су у Београду 2019. дервиши са Косова били у посети Шејх Мустафином турбету - културно историјском споменику у центру српске престонице, маузолеју на који се мало обраћа пажња.

Модерни дервиш с Јутјуба

Док није добро савладао језик, није много ни причао о суфизму - дервишком учењу у Србији.

„Бити дервиш у Београду је теже него бити муслиман.

„Кад сте муслиман, имате мање брига и мање потребе за објашњењем", каже он.

Да је почео раније са проповедањем, сматра да га људи не би прихватили и мислили би да је секташ.

„Овако су ме примили као хоџу, арапског професора исламских наука и арапског језика, из учене породице.

„Доста хоџа из Србије су ученици мог оца у Либану, тако да знају моје порекло и то ми је била олакшица за улазак у друштво", истиче Насер.

На себи има огртач и специфичну капу на глави, које скида кад иде напоље.

Пре неколико месеци, добио је српско држављанство.

„Тад ми је све постало лакше и почео сам да правим објекат и позивам људе на суфизам", каже он.

Купио је трошну кућицу на Душановцу, у општини Вождовац, и регистровао је невладину организацију Хоризонти.

Како каже, од помоћи добротвора преко интернета саградио је нови објекат на два спрата и званично је уписао као задужбину - Вакуф ислами.

Реч вакуф значи задужбина.

Званично су отворени 16. октобра 2021.

Споља делује као и остале у комшијске куће, разликује се унутра.

На спрату је једна просторија, постављена теписима, на чијем најдаљем зиду су полице са књигама, а у приземљу је студио, радни сто и табла на којој пише док држи предавања и онлајн часове.

Ту се окупља петнаестак београдских дервиша - на обреду зикру, којима је он учитељ - шејх.

Тренутно прави мрежу текија из различитих градова, а планира и да оснује онлајн медресу.

„Понекад се шале са мном, кажу ти си много модеран дервиш", насмеје се.

Као шејх - дервишки учитељ има и Јутјуб канал на српском, на ком има више хиљада пратилаца и где објављује видео снимке о верским питањима, као и лекције арапског језика.

Од превођења и зарађује.

Погледајте видео: Како изгледа дервишки обред

Читање српског за 24 сата

Како каже, после 24 сата боравка у Србији, научио је да га чита и пише.

Стигао је на аеродром предвече, пријатељи су га чекали и исте вечери стигао је код њих у Суботицу.

„Сутрадан сам изашао из џамије, сам сам кренуо ка центру и ушао у књижару и видео сам пише речник за арапски језик и речник за српски.

„Нашао сам и једну књигу за учење арапског, она је писана на српском, а има објашњења арапског", објашњава како је извео несвакидашњи језички подухват.

Купио је те књиге, неколико свески и оловке и сео на клупу у парку да „нешто ухвати и разуме".

„Гледам оне књиге и покушавам нешто да схватим, тад долази један момак и седа поред мене.

„Пита ме је ли слободно, ја нисам знао шта ми је рекао", каже уз осмех.

На енглеском се споразумеју и Насер му каже да је Арапин из Либана.

Необичним сплетом околности, тај момак из Суботице знао је мало арапског, иако живи у Немачкој.

„Тамо се дружио с Арапима и знао је мало", препричава Насер.

Суботичанину је запало за око што неко ко је синоћ дошао у Србију, већ носи речнике.

„Он ме пита 'хоћеш да те учим да читаш српски, он је лак за учење', рекох 'хоћу'", наводи Насер.

Његов матерњи арапски је тежак и за писање и за говор, каже овај професор арапског језика који данас држи часове српског Арапима и арапског Србима.

Човек из Суботице открио му је „трик" како да научи латиницу.

Добар део слова латинице били су му познати из француског и енглеског које је учио у школи, њих 15.

„Самогласници су исти као у француском а, е, и, о, у, р, то је 21 и још је требало девет слова да научим.

„То сам урадио за 10 минута и тако сам научио да читам", каже Насер.

Либан - мала земља са 18 религија

Овај 41-годишњак рођен је у арапској земљи на истоку Медитерана, где на малом простору у миру живи велики број верника различитих религија.

Јужни сусед Либана је Израел, а са истока их окружује далеко пространија Сирија.

Имају 18 различитих религија, законски заштићених.

На седам пута мањој територији од Србије, у Либану живи приближно исти број становника - између шест и седам милиона.

„Као бубањ - мала је, али далеко се чује", каже уз осмех Насер.

То објашњава чињеницом да имају велику дијаспору: по неким проценама, 15 милиона Либанаца живи ван домовине.

Отац му је професор, доктор исламских наука и главни имам у граду са милион и по становника - Шахади.

„Мој отац има задужбину, медресу и он је, у исто време, као главни имам, и шејх једног тариката.

„Он је предавао (шеријатско) наследно право и често су му судије били ученици, долазили су код њега увече и ја сам одрастао у таквом окружењу", наводи суфија.

Иако припадност суфизму није наследна, Мохамеду је одрастање у таквој породици умногоме одредило пут.

Имали су велику кућну библиотеку, а у очевој медреси, муслиманској школи, имају око 600 ученика.

Медреса траје шест година, ниво је средње школе и он ју је похађао.

Током тог периода, четири године је провео у Дамаску, у суседној Сирији.

И тамо је, као и у већини арапских земаља, у званичној употреби књижевни арапски језик - у школама, медијима, као и молитви, иако постоје дијалекти у обичном говору.

Арапски језик и ислам нераскидиво повезани

Паралелно је завршио и језичку гимназију.

„Волим књижевност и трудим се кад причам српски да не грешим у падежима", каже на одличном српском, где се само уочава мекше изговарање неких слова, попут ч и џ.

Претходно је дипломирао на два факултета у Либану - на Факултету исламских наука и на Факултету за арапски језик и књижевност.

„Постоји у исламу велика веза између арапског језика и шеријата, као вере.

„Учењаци кажу да је трећина шеријатских прописа базирана на граматици арапског језика, без тога не може да функционише вера", објашњава лингвиста и имам.

Муслимани широм света, па и на Балкану, све молитве изговарају на арапском, па је неопходно да га бар донекле разумеју.

Муслиманска света књига Куран је писана на арапском.

„Зато ми, Арапи, имамо велико поштовање и милост према муслиманима неарапима, јер знамо колико се они муче, труде, колико је њима то тешко да практикују веру и да раде шеријатске обреде на арапском.

„Арапи чине свега 20 одсто муслимана, 80 одсто нису Арапи", додаје Насер.

После студија, радио је неколико година у медресама, организовао је различите невладине организације - амбуланту, пољопривредно друштво.

„Волим да сам с људима и да се дружим.

„Пошто сам студирао књижевност, много причам, гласно пред људима", каже уз осмех.

Породично наслеђе помогло му је у каријери, али и у изградњи сопствене личности, а Насеру је и деда био шејх - дервишки учитељ.

„Главна улога у тесаввуфу је да формира личност другачије него што би се сама формирала код куће, на улици или у друштву.

„Формирање нове личности код човека је суштина тесаввуфа", каже он.

Тесаввуф је арапски назив за суфизам или дервишко учење.

Док је био у средњој школи, одабрао је дервишки ред ком ће се прикључити - и сиријском муфтији дао је бејат или завет.

Постао је члан накшибендијског реда.

Његов зет - сестрин муж - шејх је свих шејхова у Либану, то је највиша верска титула међу дервишима.

После основних студија, уписао је мастер, тада нови смер менаџмент едукативних институција на педагогији.

„Тесаввуф је заправо педагогија", додаје.

Погледајте видео: Како је ислам стигао до староседелачког народа Маја

Како је дошао у Србију?

Мастер није завршио због саобраћајног удеса 2011. који ће га довести на Балкан.

„Ја сам у Србију дошао на операцију", прича Насер, који је у то време био хоџа, односно имам у једној џамији.

Преко студената из Србије који су тамо студирали, ступио је у контакт са покојним муфтијом Муамером Зукорлићем.

„Они су ми рекли да ће ми послати позивно писмо да дођем у Србију, оперишем се и вратим у Либан.

„Такав је био договор, дошао сам, помогли су ми око папира и лечио сам се на ВМА", прича Насер.

У Либану му је у ногу била уграђена метална шипка, која је у Србији скинута, а хирурзи су му спојили прекинути нерв.

„И дан-данас види се то мало кад ходам, имам слаб нерв."

Имао је две операције, а између и бројне физијатријске вежбе и лечење.

Да би због тога могао да остане у Србији, запослио се у медреси у Новом Пазару.

Од страних језика, учио је енглески и француски, али је, како оцењује, много боље касније савладао српски.

„У Новом Пазару сам упознао муфтију Мухамеда Јусуфспахића и он ми је понудио да дођем у Београд, код њега."

Београд као адреса сталног боравка

Тако ће касније постати хоџа београдске Бајракли џамије.

„Ја волим гужву, а Нови Пазар је за мене био мали град па сам дошао у Београд", наводи.

Тада је добио стипендију Владе Србије за земље које су током Хладног рата биле део покрета Несврстаних, чији је југословенски председник Јосип Броз Тито био један од оснивача.

Уписао је нови мастер на Филолошком факултету и одбранио мастер рад „Арабизми у српскохрватском језику".

„Читао сам српски речник и извадио сам речи арапског порекла", каже садашњи докторанд.

Изучава тему - прописи деце из ванбрачне заједнице између шеријата и закона.

„Деца која нису направљена у браку, у исламу понекад добијају сва права, понекад не", објашњава.

У међувремену се оженио.

Током боравка у Новом Пазару, упознао је супругу из Прибоја.

Она му је и колегиница, студирала је арапски, а усавршавала се и на универзитету у Дамаску у Сирији.

Сада живе заједно са ћеркицом на Вождовцу.

„Моја жена говори шест језика и ради у амбасади једне арапске земље као преводилац за тај језик", каже с поносом.

И њена породица има славне претке.

„Они су Агићи и Пашићи, од аге и паше, њени прадеда и чукундеда су владали Бањалуком 250 година у континуитету.

„Кад је пропала Османска држава, узета им је задужбина и све остало, а они су одатле дошли у Прибој", додаје.

У кући причају и српски и арапски.

„Кад причамо међусобно, причамо арапски и ја са дететом причам арапски, а моја жена српски.

„Дете разуме оба, говори и свакоме се обраћа на свом језику", каже Насер.

Откако је дошао у Србију, ниједном није био у Либану.

Добротворка из Аустралије

За изградњу текије, готово половину новца Насер је добио од Бошњакиње које живи у Аустралији.

Како му је испричала, имала је одређену своту новца коју је желела да поклони некој верској установи.

Једне ноћи сањала је пророка Мухамеда и он јој је у сну рекао „ујутро ће ти се појавити коме да даш".

Тог јутра на Фејсбуку видела је Насеров апел за финансијску помоћ.

Упознали су се тек недавно када је дошла на отварање у Београд и испоставило се да их вежу бројне невидљиве споне.

„Њен син је студирао у Либану, то смо сазнали касније, и њен син је клањао код мога оца у џамији и упознао га је лично.

„Њихов први комшија је Либанац из мог града и то је све определио да да новац без размишљања", каже Насер.

Суфије велики значај придају сновима и симболици, додаје.

И сам је једном сањао Посланика како са тројицом учењака долазе код његовог оца, док је живео у Либану.

Муслимани верују да је душа пророка Мухамеда жива.

Многе муфтије на Балкану крију да су суфије, каже он.

Остали муслимани често их не гледају благонаклоно због одређених поступака појединаца и затворености.

„Шејхови су се полако одвојили од шеријата (верског права и практичне примене вере) и државних институција.

„По њима, државне институције су материјалне, а они су духовне вође и не мешају се са њима", каже он.

Тако је дошло до размимоилажења.

Његова жеља је да их помири, баш као што спаја арапске и балканске народе.

„Моја је жеља да будем мост између њих", закључује верски вођа.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]