Мој дневник протеста: Колико се Србија променила за годину дана

Не знам зашто ме је разговор са том женом тако погодио.

Приметио сам је на улазу у Нову Пазову, селу недалеко од Београда, док је на један од столова уз саобраћајницу ређала кутије са слаткишима.

Тог хладњикавог 31. јануара, студенти су кренули на дводневни комеморативни марш ка Новом Саду, где је био заказан велики протест због пада надстрешнице железничке станице 1. новембра 2024. и смрти 16 људи.

Дуж читавог пута, из села у село, хиљаде људи је изашло да их поздраве и почасте.

„Има свега, и слано и слатко и воће и домаће кифлице“, рекла ми је тада 61-годишња Невенка Ђукић из Нове Пазове, жена проседе плаве косе и топлих очију, са марамом око врата.

Ту је и због „троје њених студената“ - одавно су дипломирали, да би двоје потом отишло из земље.

„Надам се да ће после овога они да дођу... Да мама није сама, јер мама је сада сама“, рекла је Ђукић дрхтавог гласа и убрзо заплакала.

Не знам, можда сам у њој видео моју мајку, осетио њену чежњу за децом или су се и на мене прелиле емоције из студентских шетњи - виђао сам и старије мушкарце како пред њима падају на колена, са сузама у очима - али прогутао сам кнедлу и једва изговорио следеће питање.

И 1. новембра сам био на само неколико метара од новосадске железничке станице, док су надлежне службе и даље уклањале шут од надстрешнице испод које су остали бројни животи.

Али, иако веома свестан размере трагедије, нисам то тада осетио на тај начин.

После масовне пуцњаве у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“ 3. маја 2023, када је убијено деветоро деце и чувар, где сам се нашао док полиција око школе још није раширила заштитну траку, и провео дане, мислио сам да ме више ништа не може дотаћи.

Или је само лакше кад се гледа кроз објектив камере, као да то нису твоје очи.

Али када је рекла „да мама није сама“, изгледа да ме је све стигло или се једноставно пробудило то нешто дубоко закопано и окоштало тамо негде између ребара.

И често су ми претходних месеци, које многи називају највећом политичком кризом Србије од како је на власт 2012. дошла Српска напредна странка (СНС), на памет падали Невенка Ђукић и њена деца.

„Ако се ништа не измени и ја ћу да одем одавде. Шта ће ми и кућа и све кад ми деца нису ту“, рекла ми је тог 31. јануара.

Кад су студенти почетком октобра најавили да ће поново, из различитих делова земље, кренути у шетњу ка Новом Саду, овог пута због обележавања годишњице трагедије, успео сам да је пронађем.

„Нисмо далеко одмакли, по неким стварима смо и назадовали, посебно када је реч о понашању власти, али су се неки људи и можда мало освестили“, одговара Ђукић на питање где је Србија годину дана касније.

„Али многи у мојој околини се и даље боје да нешто кажу... Не знам чега, шта имам да изгубим осим живота? Шта ће ми и кућа и све ако немам слободу?“

Хм, што не бих пронашао још неке људе које сам сретао извештавајући са протеста - био сам скоро на свим, паде ми на памет.

Видео: Нови Сад 1. новембра 2024. - мук и бол

И бука и тишина 1. новембра

Дан пада надстрешнице памтим и по буци и тишини.

Буци бушилица и циркулара које ломе и секу разрушене и нагомилане бетонске блокове испред станице, зујања разних сирена, помешаних са повицима, наредбама и усмеравањима ватрогасаца и нервозних полицајаца.

Обасјан ротационим светлима возила разних хитних служби, у мањој групи новинара пролазим скроз до железничке станице.

И све делује као у неком филму.

Само се чека какав херој, попут Џона Меклејна у Умри мушки, да се сав израњаван и измучен, провуче кроз униформе до породице коју је управо спасао, помислио сам.

Памтим и осећај да је ово догађај који би могао много тога да промени.

Убрзо ће се причати о „најмање 14 погинулих“ у паду надстрешнице железничке станице, реновиране прво 2021, затим поново свечано отворене 5. јула 2024.

Још двоје људи ће касније преминути, а уследиће неки од највећих протеста у историји, напетост и много буке, уз дозу физичких сукоба и сузаваца.

Али те вечери, док машине раде пуном паром, а радник у белој мајици циркуларом сече арматуру, ширећи варнице свуда около, прилично унезверено, али опет некако мирно, стојим са стране и све посматрам.

У белешкама из тог дана налазим и да сам чуо како неко каже да су „нашли једну ногу“, а потпуно сам заборавио на то - можда ми је мозак учинио услугу?

„Шокирана сам и потресена", рекла ми је тада кратко 40-годишња Марија Бјелица, која живи недалеко од станице, док са двоје мале деце, и безбедне удаљености, посматра шта се дешава.

„Муж и ја стално идемо возом до Београда", додала је слежући раменима.

И то ће готово сви у Новом Саду понављати и тог и многих каснијих дана - могао је бити било ко од нас.

Погледајте и овај видео из Новог Сада после једне од највећих трагедија у новијој историји града

Тај дан је деловао сасвим обично, људи су се возили брзом пругом до Београда и назад, па на клупама испред станице чекали аутобусе или да их неко покупи колима.

И одједном су страдали.

Од станице одлазим до споменика Светозару Милетићу, на централном градском тргу, где су људи већ почели да се окупљају и пале свеће.

А тамо - тишина.

Толико тиха да ти буде непријатно да се крећеш.

„Главно је питање ко ће да одговара за све ово", рекла ми је једна девојка тамо, не желећи да се представи, а сећам се само да је била у друштву момка или супруга.

Када сам је питао мисли ли да ће се то заиста догодити, одговорила је:

„Па… Не верујем".

Никога од њих данас нисам успео да пронађем.

Нисам сигуран да бих их уопште препознао, такав је био дан.

Сузе 28. јануара

Убрзо су покренуте акције „Застани, Србијо“.

Демонстранти би у 11.52 - тренутку пада надстрешнице - у тишини застајали где год да су се нашли, а најчешће излазили на коловоз, одајући на тај начин почаст страдалима.

Прво се ћутало 14, па 15, а потом 16 минута, како је број жртава растао.

Приликом такве акције 22. новембра, група међу којима је било присталица и функционера владајућег СНС-а, напала је студенте Факултета драмских уметности у Београду.

Одговорили су блокадом факултета и позвали остале колеге да им се придруже.

У само неколико недеља, блокиране су готово све високошколске установе у земљи, а студенти су се одједном нашли на челу протеста.

Изнели су четири захтева, који се своде на утврђивање одговорности за пад надстрешнице и обнову рада институција, тврдећи да су тренутно под контролом СНС-а, која то негира.

Када је студенткиња Правног факултета у Београду 16. јануара ударена аутомобилом током акције „Застани, Србијо“, а затим још једна на протесту 24. јануара, деловало је да се ствари захуктавају.

Памтим неки осећај забринутости и напетости да све додатно не ескалира и да неко не страда.

Посебно када је 27. јануара студенткиња у Новом Саду претучена бејзбол палицом - за шта су одговорне биле присталице СНС-а, управо изашле из страначких просторија.

Уследио је велики протест.

„Ако сада не изађемо на улице, ускоро нас неће бити“, рекла ми је тада 20-годишња студенткиња Факултета техничких наука, која није желела да се представи.

„Нашу колегиницу су умало претукли насмрт, вилица јој је разлупана, четири зуба су јој избили“, викала је кроз сузе у камеру, не знајући да ће њен излив беса убрзо бити виралан на друштвеним мрежама.

Једва сам је од буке чуо шта прича.

Само сам се молио да ме звук не изда и да се њен излив емоција чује у бубици.

„Боримо се за правду, желимо друштво другачијих вредности, државу која функционише, где институције раде, а они који нас газе заврше у затвору... Правда нам треба“, наставила је у даху.

Видео са протеста због напада на студенте у Новом Саду: „Ако не изађемо сада, ускоро нас неће бити"

Њу сам успео поново да нађем.

„Имамо промењену земљу, само морамо схватити да је то процес, потребно је много стрпљења“, каже, поново не желећи да јој се помиње име, јер „имена у овој борби нису битна“.

„Дошло је до оснажења које се дуго није осетило, вратио се осећај постојања било каквог избора и утицаја на дешавања у земљи“.

Важно је, како каже, навићи се на разговор између људи, а пре свега „бити отворен за критике сопствених поступака“.

У међувремену спрема испите, па је помало неиспавана, али је и даље део студентске борбе.

Дели је на пре и после захтева за ванредним парламентарним изборима.

„Промена политичке гарнитуре неће решити проблеме које тренутно имамо - хоће неке, задовољиће правду, али неће решити друштвену кризу у којој се налазимо“, сматра.

Као једну од грешака студената види то што „просечан радник који примећује шта му се дешава и жели да му буде боље, није знао на који начин може да им се прикључи".

А борба мора да се прошири на остале делове друштва и „да се кола не ломе више на универзитетима и школама, него да они буду само једна тачака отпора“.

После напада на студенткињу, оставке су поднели премијер Милош Вучевић, као и градоначелник Новог Сада Милан Ђурић, али је СНС са истим коалиционим партнерима брзо направио нову владу и изабрао новог градоначелника.

Председник Србије Александар Вучић је одговорне за нападе на студенте - и аутомобилима и бејзбол палицом - помиловао неколико месеци касније.

„То је било страшно“, каже студенткиња ФТН-а.

„Али то није само питање наших емоција због неправде, већ и признање режима око принципа вредности - ти људи су пребили девојку на улици, а прозвани су јунацима.“

Погледајте видео: Студентски протести у Новом Саду 6. фебруара 2025. - стара камера, за нови тренутак

Ифтар 1. марта

Тај период обележили су студентски маршеви широм Србије.

Из разних праваца ишли су прво до Новог Сада, затим Крагујевца, Ниша и на крају Београда, на четири велика протеста због пада надстрешнице.

Осећао се велики ентузијазам и у мом окружењу се само о демонстрацијама причало, а посебно о дочецима студентских колона, углавном ноћ пред протест, уз ватромет, бакље и сузе.

Добро памтим измучену колону студената из Ниша у Београду, који су шепали и једва се кретали после дугог пута, али се пред сам крај шетње, на Теразијама, залетели и протрчали кроз циљ.

Али пре свега како су студенти у Нишу дочекали колеге са Државног универзитета у Новом Пазару.

У земљи и региону где су међуетничке и међуверске тензије и даље веома присутне, три деценије по завршетку крвавог распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), нишки студенти су за колеге друге религије организовали ифтар, вечерњи оброк којим се прекида пост током Рамазана.

Присуствовао сам и било ми је топло око срца, признајем.

Док је протест и даље трајао, а сунце над Нишом полако залазило, група од двадесетак новопазарских студената окупљала се за столом у дворишту Филозофског факултета, делећи храну прилагођену муслиманима.

„Спремили су нам све, пазили на нас, обезбедили просторије где може да се обавља молитва", рекла ми је тада 22-годишња Дина Меховић из Новог Пазара.

„Дочекали су нас као породицу... Пуно ми је срце."

Неколико месеци касније, ситуација се код ње није значајно променила - осим што је напунила 23 године - и даље је део студентских акција и протеста.

Признаје да је уморна, али „док не види испуњење захтева, не планира да стане“.

„Мислим да је Србија за ових годину дана показала да на слогу и слободу народ не може да заборави, колико год да је тешка ситуација“, сматра Меховић.

Пред обележавање годишњице пада надстрешнице, новопазарски студенти први су кренули ка Новом Саду - још 16. октобра - на пут дуг готово 400 километара.

Једну ноћ провели су у конаку манастира Студеница.

„Неки би се можда и зачудили како се то десило, али ми смо ту као студенти, нема подела.

„Небитно је ко је које вере, ту смо због идеала и борбе за правду, а она је нешто најчистије“, истиче Меховић, која није део колоне до Новог Сада.

Велике протесте и „окупљања целе Србије на једном месту“ каже да ће „увек памтити“.

„Али било је и неких немилих сцена које ће ме прогањати целог живота... Нисмо навикли да нам део свакодневице буде полицијска бруталност“.

Погледајте: 'Један од најлепших дана у нашем граду' - студентски протест у Новом Пазару

Напетост 12. августа

Необичан је осећај када на терену крене невоља.

Нешто те вуче ка центру, тамо где је најгоре, да видиш, забележиш или једноставно будеш ту и све пратиш, али се онда јави и друга хемисфера мозга, па шапне „хмм, да ли је то баш паметно“.

Што се не бисмо ти и ја држали мало по страни, евентуално мало пришли с времена на време да сликамо и снимимо, али дискретно, каже ми, па морам да реплицирам и посвађамо се.

И што сам старији, искрен да будем, тај други део чешће превладава.

Храбро, нема шта.

Ову дискусију сам од пада надстрешнице са собом водио већ 5. новембра у Новом Саду, на једном од првих протеста после трагедије, када је било сукоба са полицијом.

Зграда градске куће, код споменика Светозару Милетићу, разлупана је и ишарана, црвена фарба нашла се и на просторијама СНС-а, а било је и каменовања групе полицајаца на оближњем градилишту.

Сликали смо, снимали, пратили.

Као и са видовданског 28. јуна у Београду, после ког је било сукоба дела демонстраната са полицијом, а потом и у Новом Саду 5. септембра.

Уследиле су и бројне оптужбе за полицијску бруталност, које власт негира и кривицу махом пребацује на демонстранте, оптужујући их - без доказа - за тероризам.

Погледајте: Видовдански протест - сукоби, инциденти и привођења

Ипак, посебно памтим скуп 14. августа у Врбасу, малом војвођанском граду на око пола сата од Новог Сада, иако те вечери није било сукоба.

Јесте два дана раније, када су демонстранти шетали до центра града и просторија СНС-а, где су се окупиле њихове присталице, које су их потом гађале разним предметима - на шта полиција није интервенисала - и дошло је до сукоба.

Варнице су брзо пренете на улице Београда и Новог Сада, где је виђен сличан сценарио, уз сукоб демонстраната и полиције.

Просторије СНС-а запаљене су у Ваљеву и Новом Саду.

Стижемо 14. августа у Врбас, а тамо као у Било једном на Дивљем западу, када се четворица каубојаца гледају, док им грашке зноја цуре низ слепоочнице, а камера им крупно снима само очи.

Напето.

У групи испред просторија СНС-а било је доста маскираних људи, поједини су у рукама имали палице и пендреке на развлачење, а спремних на сукоб је било и међу демонстрантима на другој страни трга, иако су многи позивали на мир.

„Каменица ме је погодила пре два дана, то су нам приредиле наше власти“, рекао нам је тада 25-годишњи Митар Купусовић из Врбаса, студент Филозофског факултета у Новом Саду, са завојем на глави.

„Они се насилно понашају, али не повлачимо се, нећемо допустити да они управљају нашим градом“.

Реакцију власти тада је назвао „паничним трзајима“, а исто мисли и данас.

„То је био покушај режима да заплаши људе, како би се запитали да ли је паметно да излазе на улице и помислили да је Србија подељена, са чиме се не слажем - наша страна је многобројнија“, каже Купосовић у новом разговору за ББЦ.

Деловање полиције се, сматра, знатно променило после видовданског протеста у Београду, када је „окренут нови лист према демонстрантима“.

Где је онда Србија годину дана касније?

„Као да смо корак ближе слободи и друштвено и појединачно... Људи су изашли из страха и узели животе у своје руке“, сматра.

Погледајте видео: Једанаест месеци од пада надстрешнице - тихе колоне у Београду и Новом Саду

Годишњица 1. новембра

Невенка Ђукић се за то време живи неким нормалним животом, али - стицајем околности, како каже - сама.

Супруг јој је преминуо, а деца се нису вратила.

Део је збора Нове и Старе Пазове и редовна је на већини протеста.

„Ово што нам се дешава је окупација, ми више нисмо слободни - човек не сме да има мишљење, да му се нешто не допада, да се пожали“, сматра Ђукић.

Посебно критикује корупцију и каже да „ништа не може да се обави без неке везе“.

Студенте подржава, назива их „феноменалним“ и поручује им да не угрожавају њихове животе.

Иако се боји да се на крају ништа не догоди - као 5. октобра, истиче - додаје и да „увек има наду да може бити боље“.

„Да би се то десило сви морамо да се тргнемо, не очекујем од те деце да ураде било шта за мене", истиче.

У међувремену се полако спрема за 1. новембар.

Хоћете ли поново чекати студенте у Новој Пазови?

„Обавезно“, одговара одмах.

„Код мене ће спавати њих седморо.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]