Здравље и Бразил: Мистериозна гљивица која забрињава научнике

Све до средине деведесетих, гљивица Sporothrix brasiliensis била је углавном непозната.

Али, у међувремену је у Латинској Америци довела до кризе јавног здравља.

Први случајеви заражавања овим патогеном, који изазива дубоке кожне лезије, почели су да се појављују у Рио де Жанеиру, где су истраживачи приметили да се преношење на људе углавном одвија преко мачака луталица.

Убрзо су се заражавања појавила и у другим бразилским државама.

У студији објављеној у септембру прошле године у часопису Бразилског дерматолошког удружења тврди се да су се у јавној болници у Сао Паулу случајеви намножили у периоду од 15 година.

„Обично смо виђали један до два случаја годишње", рекао је за портал медицинских вести доктор Џон Вериндер Визи, један од аутора студије.

„Сада их срећемо двапут или трипут недељно."

Кружење гљивице Sporothrix brasiliensis примећено је и у Аргентини, Парагвају, Боливији, Колумбији и Панами.

Али шта објашњава то ширење?

Иза ове мало познате епидемије крије се пример како неравнотежа у животној средини може да доведе до изненађујућих и неочекиваних последица.

Од безазлене појаве до напасти

Једна ветеринарка објавила је слику мачке о којој се старала, а која је имала ово стање.

Гљивице из рода Споротрикс познате су од око 1898. године. Оне се појављују углавном у земљишту и на неким биљкама.

Баш као и њихови рођаци који припадају истој породици, ова врста кључна је за распад органских материја у природи.

У неким ретким случајевима, међутим, ови микроорганизми могу да изазову болест код људи, углавном познату као споротрихоза.

Споротрикс брасилиенс се увлачи кроз површинске слојеве коже.

Патоген насељава ово поткожно ткиво и ствара ране.

Гљивица може да уђе у лимфни систем и нашкоди очима, носу, па чак и плућима.

Као што је поменуто раније, ови случајеви су некада били веома ретки.

Али њихова учесталост почела је да привлачи пажњу крајем деведесетих на неким локацијама у Рио Де Жанеиру.

Контакт са мачкама

Између 1998. и 2001. године, истраживачи из Фондације Освалдо Круз (ФиоКруз) поставили су дијагнозу 178 случајева споротрихозе.

„Од 178 пацијената, 156 је имало некакав контакт са зараженим мачкама код куће или на послу, а 97 су ујеле или огребале ове животиње", написали су истраживачи.

Али од тада, бројеви су експоненцијално порасли.

„Према најновијој статистици, од тада је код људи забележено више од 12.000 случајева", каже доктор Флавио Телес, из Бразилског удружења за заразне болести.

„А ту не рачунамо безброј случајева код мачака и паса", додаје он.

Током времена, истраживачи су почели боље да разумеју циклус инфекције не само код људи, већ и код животиња које живе близу наших домова.

„Из неког разлога, гљивица се адаптирала на мачке. У њима патоген изазива ширење болести која прави ране на лицу и шапама", описује Телес, који је и професор на Федералном универзитету у Парани.

„То је зато што су физички обрачуни у потрази за територијом, храном и парењем саставни део мачје биологије, у којој једна животиња редовно гризе и гребе другу", додаје он.

Експерти које је интервјуисао ББЦ јасно су ставили до знања да мачке не смеју да се криве за споротрихозу.

Оне су једнако жртве као и пси и људи, а одсуство јавне политике за контролу ширења гљивице омогућује јој да се шири.

Неравнотеже у животној средини

Микробиолог Марсио Родригес, из ФиоКруза, каже да је пораст Споротрикса брасилиенсиса и даље предмет проучавања и спекулација.

„Постоји директна веза између пораста броја случајева и заузимања земљишта, крчења шума и грађења стамбених објеката", тврди он.

„Долази до дезорганизације екосистема који су претходно били у равнотежи и то животиње и људска бића излаже новим патогенима."

Једном кад је гљивица доспела у мачке луталице, прелазак на људе био је релативно лак.

На крају крајева, све те мачке су изузетно уобичајена појава у многим бразилским четвртима.

Деца се често играју са њима, а одрасли их прихватају као начин да се контролише размножавање пацова.

Читав контекст еколошке неравнотеже заједно са близином овим животињама потпомогао је контакт са гљивицом, која је почела да изазива болест код људи.

Иако ове опсервације помажу да се објасни како се епидемија коју је изазвала Споротрикс брасилиенс уопште појавила, оне нам не омогућују да разумемо како се проблем проширио даље од Бразила.

Аргентина

У Аргентини, на пример, случајеви мачје споротрихозе су се више него учетворостручили за мање од деценије након 2011. године.

„Мачке могу да прелазе суве границе држава или чак земаља", каже доктор Флавио Телес.

„Уз то, људи који се селе из четврти или градова могу да их носе са собом", додаје он.

Пацови

Друго могуће објашњење за ширење гљивице Sporothrix brasiliensis у више земаља у Америкама су пацови.

Неке студије тврде да ови глодари такође могу да преносе гљивице.

А те животиње се лако пребацују са места на место као „слепи путници" у пошиљкама хране у камионима или на бродовима.

На новој локацији, пацове лове мачке које тамо живе.

Мачке се потом заразе и започињу нови циклус споротрихозе.

Шта можемо да учинимо?

У поређењу са другим гљивицама истог рода, Sporothrix brasiliensis је вирулентнија (што ће рећи, лакше се шири) и може да изазове теже облике инфекције.

Лечење такође није баш најлакше: доступни антифунгални лекови испрва би могли да не функционишу.

Терапија лековима, у просеку, обично траје 187 дана, како је процењено у скорашњој студији Федералног универзитета у Рио Гранде (ФУРГ).

Кључно је поставити праву дијагнозу и започети лечење што је пре могуће.

То чак спречава јављање резистенције на лек - која је, сасвим случајно, чест проблем последњих година са другим врстама гљивица.

Утицај на животну средину

За Марсија Родригеса, случајеви као што је Sporothrix brasiliensis открива како неравнотежа у животној средини изазвана људским деловањем може да има непредвидиве последице.

„Споротрихоза није представљала проблем пре 15 година", каже овај микробиолог.

„Промена екосистема олакшава могућа излагања патогенима која се раније нису дешавала. А то доводи до криза јавног здравља."

За Телеса ово потцртава колико је важно доживљавати здравље људи, животиња и саме планете као јединствену ствар.

„Говоримо о сложеном питању, које зависи од глобалног приступа", објашњава он.

„Биће нам потребни лекари, ветеринари, епидемиолози, микробиолози, санитарци, еколози и низ других професионалаца за излажење на крај са овом и другим сличним кризама."

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]