Југославија и рат: Концерти за мир у Сарајеву, Крагујевцу и Београду који нису зауставили сукобе

„Мир, мир, брате, мир."

Одзвања центром Београда рефрен једне од најпознатијих антиратних песама, док пред бином стоји десетине хиљада људи, углавном младих, са жељом да се јасно и гласно чује њихова порука - не рачунајте на нас.

Иако су пушке већ пуцале и гранате летеле по Хрватској и Босни и Херцеговини, а мобилизација увелико текла широм Србије, нада да ће акорди и рифови зауставити тенкове и топове још је постојала.

„Била је јако позитивна енергија међу људима који су дошли на концерт, као и међу извођачима.

„Некако су сви веровали да можемо да спречимо да рат даље не ескалира, али нас је живот демантовао", говори три деценије касније Дубравка Дуца Марковић, новинарка, телевизијска водитељка и једна од организаторки овог мировног догађаја, за ББЦ на српском.

„Не рачунајте на нас", како су га назвали, био је последњи у низу великих концерата за мир, којима се покушало стати на пут рату и стравичним догађајима који ће уследити.

Одржан је 22. априла 1992. на импровизованој бини, на Тргу републике у центру Београда.

Током 1991. године организована су још два велика антиратна концерта у Сарајеву и Крагујевцу.

Песма ипак није помогла да се заустави крвави рат у бившој Југославији у коме је страдало више од 100.000 људи и расељено неколико милиона, а током кога је главни град Босне и Херцеговине - Сарајево био под опсадом скоро четири године.

„Не рачунајте на нас"

Последњи велики концерт за мир уочи распада Југославије одржан је на београдском Тргу републике, непосредно по избијању рата у Босни, на пролеће 1992. године, пред око 55.000 посетилаца.

Организовао га је Центар за антиратну акцију, коме је у помоћ притекла новинарка Дубравка Марковић.

Она је, као и годину дана пре у Крагујевцу, водила програм овог концерта симболичног назива „Не рачунајте на нас".

„Нисмо имали бину, па смо донели приколицу од камиона, прикључили се на струју позоришта Бошко Буха, а новинар Стојан Церовић је написао антиратни проглас који је прочитан", наводи Дуца Марковић.

Читав догађај је преносила ТВ Политика, да би снимак потом био послат свим тадашњим телевизијским центрима у Југославији.

„После смо сазнали да то нико није емитовао - просто расположење није било антиратно, а то је нешто што ми у том тренутку нисмо ни знали, ни хтели, ни желели", каже ТВ водитељка.

У публици, коју су махом чинили млађи људи, владала је позитивна атмосфера.

Антиратни транспаренти су спорадично били развијани, дељени су беџеви „Не рачунајте на нас" и леци са антиратним прогласом, а било је и балона.

Пре концерта посетиоци су могли да погледају и изложене карикатуре београдског аутора Предрага Кораксића Коракса.

Готово идиличну сцену покварио је сузавац који је долетео на бину из масе усред концерта.

„У том тренутку био сам иза бине, а сузавац ми је долетео право у фацу, то никада нећу заборавити.

„И настало је страшно комешање, али нисам могао ни да гледам ни да дишем, тако да нисам био свестан шта се све дешава", говори за ББЦ на српском Љубомир Јовановић Јовец, члан групе Римтутитуки и бивши гитариста Електричног оргазма.

Уследио је кратак прекид, да би програм потом био настављен.

Слушај 'вамо

На концерту је свирало неколико рок бендова и извођача, између осталих и Електрични оргазам и Рамбо Амадеус који је тражио од организатора да му „спреме љубичасте беретке" пред излазак на сцену.

Најзапаженији наступ имала је београдска антиратна супергрупа Римтутитуки коју су чинили бивши и садашњи чланови Електричног оргазма, Партибрејкерса и Екатарине Велике (ЕКВ).

„Иако је скоро годину дана пре тога кренуло у Хрватској, када смо видели сву ту масу и то неко расположење, постојала је нека доза оптимизма да ће то нешто да значи, да ћемо на нешто да утичемо", наводи Љубомир Јовановић Јовец.

Извели су антиратну песму Слушај 'вамо која је, баш као и бенд, настала током редовних дружења његових чланова у Студентском културном центру (СКЦ), стецишту тадашњег београдског рокенрола.

У њеном стварању су, каже Јовец, учествовали готово сви.

„По логици ствари текстописац је био Цане (Зоран Костић - певач Партибрејкерса), али би сви добацили понеки стих, и ако би се свима допало - ушло је у песму.

„Гиле (Срђан Гојковић - певач и гитариста Електричног оргазма) је кренуо да свира ту неку основну тему, а после је Антон (Небојша Антонијевић - гитариста Партибејкерса) надоградио", додаје музичар.

Песма је снимљена у студију власника телевизије Пинк и бившег члана Југословенске левице - Жељка Митровића, сингл је штампала државна издавачка кућа ПГП-РТС, а спонзор издања био је Радио Б92.

„Веран Матић (оснивач и уредник Б92) је био координатор, а Пеца Поповић уредник ПГП-а у том тренутку и то није био став државе, једноставно су прави људи били на правом месту", објашњава Јовец.

Група је 8. марта промовисала издање Слушај 'вамо свирајући на камиону који је јездио београдским улицама, одакле су бацали сингл-плоче окупљенима.

Иако многи данас мировни концерт „Не рачунајте на нас" сматрају историјским, Јовец каже да је он тада био „миноран".

„Али се свакако осећам задовољно што сам учествовао у нечему у шта верујем, шта мислим да је исправно и што су нам за право дали догађаји који су уследили."

Јутелов концерт за мир

Мир је почетком деведесетих у Југославији био најскупља реч, а први велики концерт којим је он затражен догодио се 28. јула 1991. у Сарајеву.

Одржан је у олимпијској дворани Зетра, пред више од 20.000 људи.

Главни покровитељ био је Јутел (Yutel) - југословенски телевизијски информативни канал, по коме је догађај и назван.

Концерт је првобитно планиран на отвореном, али је због најављене кише пребачен у затворен простор, па је због тога око 50.000 посетилаца остало ван хале.

Првобитна замисао уопште није подразумевала одржавање концерта, већ је све требало да остане на једној антиратној песми.

„Група сарајевских рокера je осетила инстиктивно да се нешто спрема и хтели су да направе песму у стилу Live Aid, да се окупе и изведу песму посвећену миру и љубави", говори за ББЦ на српском Милан Тривић, некадашњи новинар Јутела и један од идејних твораца овог догађаја.

Live Aid је био велики добротворни концерт за гладне у Етиопији одржан јула 1985, истовремено у престоници Велике Британије - Лондону и америчком граду Филаделфији.

Оба концерта су окончана химнама компонованим посебно за ту прилику, баш како су и сарајевски музичари започели, али и завршили „Јутелов концерт за мир" шест година касније.

Тривићу је овај концепт предочен у студију Брана Ликића из групе Резонанса, у Дому младих, у спортско-културном центру Скендерија.

Тамо су музичари, међу којима су били и некадашњи певач групе Бијело Дугме - Младен Војичић Тифа и учесник Евровизије из 1981. Сеид Мемић Вајта, увелико компоновали прву верзију нумере.

Питали су га, каже тадашњи новинар Јутела, да им помогне да је промовишу.

„Њихова је идеја била да врло утицајан и гледан Јутел, објави вест у програму.

„Прихватио сам је и предложио колегама и главном уреднику Горану Милићу, на шта су они рутински одговорили - добра идеја", истиче Тривић.

Међутим, убрзо му је нешто друго синуло - да промоцију одрже на отвореном у центру Сарајева, са чиме су се музичари сложили.

„Покренуло се попут снежне лавине и одлучено је да буде организован велики концерт са музичарима из целе Југославије који су прихватили песму."

„Још нас има, није све готово"

На концерту за мир наступали су готово сви тада активни сарајевски поп-рок бендови и извођачи - од Црвене јабуке и Плавог оркестра, преко Дина Мерлина и Нелета Карајлића, до састава Регина и Хари Мата Хари.

Тривић каже да су се бендови сами нудили да свирају.

„Људи су хтели да се ангажују и пошаљу поруку свим грађанима тадашње Југославије да је мир најважнији", додаје.

Међу хиљадама окупљених у Зетри била је и сарајевска новинарка Сенка Курт која је тада имала 24 године.

Иако свесна да „ствари не иду добро", Курт је ипак гајила наду да ће овај концерт некако утицати на даљи развој догађаја.

„Били смо врло наивни мислећи да ће један концерт на коме наступају неке југословенске и босанске звезде нешто решити и тако сам се тамо нашла", говори уредница сарајевског портала interview.ba за ББЦ на српском.

На концерту, који јој није био „први избор у музичком смислу", било је, каже, уобичајено, али јој је се у сећање посебно урезала једна сцена.

Негде у средини концерта на бину су изашли Горан Бреговић, гитариста Бијелог дугмета, и певач народне музике Харис Џиновић који су, између осталог, извели и песму „Звијезда тјера мјесеца".

„Ако знамо да је полумесец симбол исламске заједнице, то је значило да ће комунисти отерати ове националисте - тако се чинило нама у публици.

„Помислила сам - боже што су ови људи храбри, а уопште нисам схватала да они то нису били, већ једнако очајни као ја, зато што мисле да ће се неком песмом вратити једнакост, солидарност и пристојан живот који смо имали", истиче новинарка.

Вероватно ношени сличном мишљу, и остали извођачи су јој деловали као да „певају последњу песму у животу", док је маса била изузетно бучна.

У публици скоро да није било виђенијих политичара, осим једног - Васила Тупурковског, члана председништва СФРЈ из Македоније.

„Нико не може да уништи Југославију јер од вечерас почињу да побеђују снаге мира", рекао је он тада.

Тривић истиче да их политичари „нису занимали јер су били на супротној страни".

„Част изузецима, али они су били ти против којих је била та демонстрација музиком, њихов је посао био да обезбеде мир, а они су га угрожавали", додаје новинар, који је донедавно био заменик градоначелника Сарајева.

У паузама између наступа, новинари Јутела доводили су бројне госте - лекаре, глумце, рударе, спортисте, активисте и обичне грађане попут једне девојчице из Тузле која је сакупила више од 11.500 потписа против рата.

На бину се попео и глумац Раде Шербеџија који је рецитовао стихове из песме Побратимство лица у свемиру југословенског песника Тина Ујевића.

Од југословенских радио-телевизија концерт су директно преносиле Телевизија Сарајево и Скопље, док је у Београду емитован на Студију Б.

„Ово је земља за нас"

Из Београда су у Сарајево допутовали Момчило Бајагић Бајага и гитариста Жика Миленковић, као и група Екатарина Велика.

„Увек сам био поборник мишљења да је (Фарук) Хаџибегић погодио пенал против Аргентине у четвртфиналу на Мундијалу у Италији 1990. и да тај концерт није био у Зетри, да би неке околности биле мало другачије", говори Живорад Жика Миленковић, гитариста групе Бајага и Инструктори, за ББЦ на српском.

Он сматра да се концерт одржао на отвореном, како је планирано, „народ, грађани Сарајева и сви присутни би показали колико се ту масовно радило о доброј вољи да се мир одржи".

Каже да Бајага и он нимало нису оклевали, већ су као „велики поборници пацифистичког мишљења", сели у аутомобил са тадашњим менаџером Сашом Драгићем и запутили се у главни град Босне и Херцеговине.

„Нама у Србији у том тренутку је било јасно да морамо све да учинимо, а ми смо знали да су многи од нас били против мира и то су те радикалне, националистичке струје које су касније диктирале целу нашу стварност", додаје Миленковић.

Сећа се да је публика била одушевљена њиховим појављивањем и да су усред свирке помислили да су „испунили мисију".

„Али, нажалост, цела та Јутел комбинација и пацифистички приступ су касније неславно пропали и десила су се нека злодела - звери су победиле питоме."

На концерту су, наводи, стигли да се подруже и са колегама из београдског рок састава ЕКВ, у коме је тада бас гитару свирао музичар Миливоје Петровић - Мишко Плави.

Њега је, каже Петровић, фронтмен састава Милан Младеновић замолио да пође са њима на „Јутелов концерт за мир" јер су им „пријатељи били у организацији и имали су одраније јаке везе са Босном и Сарајевом".

„Отишао сам невољно јер не волим у животу да радим ствари про форма. Свима је било јасно, па и мени, да мира неће бити", говори Мишко Плави за ББЦ на српском.

Памти да су у главни град Босне и Херцеговине стигли комбијем и да их је дочекала „ненормална гужва".

„Десетине хиљада људи није могло да уђе, а у сали су буквално висили са плафона."

„Толико људи је било за мир и тужно је да се не слуша воља народа, већ се зна шта раде господари рата", истиче музичар.

Уметници за мир

Још један концерт за мир, одржан је у крагујевачким Шумарицама - 31. августа 1991. године.

Свирали су, између осталих, група Смак, Галија, Забрањено пушење, Исток иза, Дино Мерлин и, као једини бенд из Хрватске, Атомско склониште.

„Тада се већ није могло ни долазити, тако да смо ми били једини из Хрватске", говори Бруно Лангер, басиста и певач Атомског склоништа, за ББЦ на српском.

Они су у Србију дошли једним од последњих летова из Пуле за Београд, а истог дана су свирали и на 25. Зајечарској гитаријади.

Лангер каже да му је у посебном сећању остала тонска проба на којој су свирали Hey Joe од Џимија Хеднрикса са Радомиром Михаиловићем Точком, гитаристом групе Смак, као и ситуација када га је Раде Шербеџија замолио да га прати на акустичној гитари док рецитује поезију.

„Рекао сам му: 'Раде ја немам појма, ја сам басиста', а после је тражио од публике да легне на траву", осмехујући се говори рокер.

Поред Шербеџије, на догађају, чији је званични назив био „Уметници за мир", било је још глумаца попут Предрага Ејдуса, Јосифа Татића и Горице Поповић која је пред окупљенима рецитовала Крваву бајку Десанке Максимовић.

Концерт је организовао крагујевачки Студентски културни центар на челу са Браниславом Ковачевићем Цолетом.

Преносили су га Телевизије Нови Сад и Београд, али је у једном тренутку, тврди Лангер, емитовање остало само на новосадској.

„Атмосфера је била сјајна и опуштена, зато и памтим, није било махање било каквим заставама, никакви урлици, поклици, хипијевски рекао бих", додаје пулски музичар.

Увече су свирали на Гитаријади у Зајечару, а сутрадан пошли назад кући, поново преко Београда.

Захваљујући радницима ЈАТ-а на београдском аеродрому, некако су се домогли Љубљане помоћу авиона DC-9.

Иначе, Лангер каже да ово није био први мировни концерт на коме су наступали.

„Већ смо раније свирали у Загребу, на концерту који је прекинут због буке, а о коме се није уопште писало.

„Били смо ми, Јосипа Лисац, Нено Белан и баш кад је он наступао, дошли су неки униформисани људи и рекли су да је доста и ископчали струју", наводи басиста.

Изневерена очекивања у Босни

Иако је сматрала да је антиратни став доминантно заступљен међу њеном генерацијом, новинарку Сенку Курт стварност је неколико месеци после концерта разуверила.

„Почетком марта када сам кренула на посао, зауставио ме је друг из клупе који је у школи био слаб ученик, па је углавном седео са бољима, и уперио ми пушку у леђа.

„Рекао је да добро зна ко сам и шта сам и да се изненадим ако ми пуца у леђа", присећа се тадашња новинарка листа Ослобођење.

Каже да је готово до почетка рата у Босни, априла 1992. веровала да ће те године отићи на море.

„Кад живите у Босни и дете сте из национално мешовитог брака, тако нешто вам је потпуно незамисливо", наводи Курт.

Ни њеном старијем колеги Милану Тривићу није падало на памет да би могао да избије рат.

„Дан пре почетка опсаде Сарајева мислио сам да се то не може догодити, да живимо у цивилизованом свету, међутим касније се испоставило да ми нисмо ништа могли да променимо", додаје.

Ипак, каже да је Јутелов концерт за мир показао да је југословенска јавност била против рата.

„Међутим, рат се ипак догодио и сада је питање како те силе и групе људе могу да остваре идеју и заметну рат, а да маса људи која је била против тога и изразила тај став у Сарајеву на концерту заправо није могла да утиче", пита се Тривић.

Изневерена очекивања у Србији

Један од првих српских рок састава који је посетио Сарајево после рата у Босни били су Бајага и инструктори.

„Имам срећу што свирам са Бајагом који је поштован у свим бившим републикама тако да за нас Југославија као простор није ни престајала да постоји.

„И кад год одемо у Сарајево имамо одличан пријем, то су добри људи који су свашта прошли", наводи гитариста састава Жика Миленковић.

Дубравка Дуца Марковић каже да јој из данашње перспективе делује наивно што су очекивали да ће „музиком и концертом зауставити рат у Босни који је почео три недеље пре тога".

„Данас схватам да су ствари у тој читавој причи потпуно другачије, да се ратови воде из неких других централа и да не зависе од људи који нажалост бивају увучени.

„Да имам данашње знање, верујем да не бих ни покушавала концертом да зауставим рат", додаје Марковић која је због овог ангажмана онда била „мало скрајнута" са посла.

Ипак, за разлику од многих који су тих година ћутали, истиче да је то тада био један од начина да се „јасно и гласно" и „именом и презименом" каже да си против рата.

Сагласан је и музичар Љубомир Јовановић Јовец који сматра да би се можда нешто десило да је „било више таквих акција".

„Сада испада да је све то бесмислено, али боље што сам пробао и што се видело где је ко и ко је шта", закључује он.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]