Украјина, Југославија и музика: „Мир, брате, мир, па и данас" - како су настале најпознатије антиратне песме са Балкана

„Мир је најлепша девојка коју не може имати свако."

Стихови песме Слушај 'вамо познатих Партибрејкерса, написани су пре три деценије у Србији, у време националистичких превирања и распада Југославије у крвавом рату.

„Речи песме су јасне - мир, брате, мир", објашњава Зоран Костић Цане, певач ове београдске групе и аутор текста.

Порука је „увек актуелна, па и данас", каже Цане за ББЦ.

Док гледамо шта се дешава у Украјини, сви се присећамо и тих антиратних порука из бивше Југославије, објашњава Сарина Бакић, професорка социологије културе из Сарајева за ББЦ.

„Јер, ово је такво подручје, да је тежња за миром и бољим животом увек присутна и важна", каже Бакић.

Поједини уметници, попут Ђорђа Балашевића, су се 1990-их жестоко противили рату у Босни и Хрватској - а стихови његове песме Само да рата не буде данас се цитирају у јеку сукоба на истоку Европе.

Управо ову песму је глумица Јована Балашевић певала са оцем, када је имала пет година.

„Тата је песник мира, љубави, пријатељства који је знао да 'свет не можеш песмом спасти', али није одустајао од тога", каже Јована за ББЦ.

Антиратна култура је битна јер „служи као препрека онима који траже легитимитет за насилне намере", објашњава Ерик Горди, професор на Универзитетском колеџу у Лондону за ББЦ.

Како је настала песма 'Слушај 'вамо'

Зоран Костић Цане није имао ни 30 година када је - усред рата - позвао целу државу на мир.

Екипа рокенрол музичара тада се окупила око бенда Римтутитуки, који су чинили чланови познатих група Партибрејкерси, Екатарина Велика и Електрични оргазам.

Иако су се претходно дружили и свирали заједно, Цане каже да су их фебруара 1992. године, када су спремали песму, „окупиле околности".

Тада су се снаге босанских Срба спремале да започну опсаду Сарајева, која је трајала је три и по године и током које је животе изгубило више од 10.000 људи.

„Ми смо на чудан начин послали неки сигнал", каже Цане мислећи управо на песму Слушај 'вамо.

„Било је ту свакаквих порука, па и културолошких, а речи су настале на основу наших ставова о рату у бившој Југославији."

Цане је био задужен за текст, док су музику припремили Милан Младеновић из ЕКВ, Срђан Гојковић Гиле из Електричног оргазма и Небојша Антонијевић Антон, гитариста Партибрејкерса.

Музичар каже да, иако су били млади, уметници око њега били су свесни да је „ђаво однео шалу".

У вртлогу песама које су јачале национална осећања, а које су настале током рата, Цане каже да се екипа није окупила као одговор на то, већ да су желели да се „људи опасуље".

„Нисмо ми показивали инат, већ насушну потребу за миром", додаје он.

„Слали смо поруку - еј људи, да ли знате шта се дешава? Траје рат."

У рату у Босни је према проценама страдало више од 100.000 људи, док је више од два милиона избегло из земље.

Пинк, РТС и Б92 спојила антиратна песма

Горан Тарлаћ, уредник издавачке куће Попбукс, каже за ББЦ да је увек мислио да су делови текста песме Слушај 'вамо чак и „банални јер имају риме пуцам-ту**м, пузим-гу**м".

Ипак, за ову нумеру јако битна њена „спонтаност", истиче.

„То је наша најпознатија антиратна песма рођена у рокенрол мантилу", каже Тарлаћ.

Нерв да се проговори о ужасима лешева и ровова, на фронту или иза кућних врата, сматра уредник издавачке куће Попбукс, „показао је људску величину тих уметника".

„Убеђен сам да ниједна од ових песама није настала из берићетних мотива", додаје.

Парадокс је, додаје Тарлаћ, да су се на омоту тог винила, један уз други, појавила имена три медијске куће које су биле на потпуно различитим политичким странама у том тренутку.

Биле су то звезде радија Б92 које су све организовале, РТС, који је штампао сингл и студио Пинк, који је снимио песму.

Мобилизација на насиље и одговор - нисте сами

Антиратне песме су биле посебно важне на Балкану јер су пружале контратежу националистичким политичким порукама које су до људи стизале од председника Србије Слободана Милошевића и његове странке - Социјалистичке партије Србије, каже Ерик Горди професор на Универзитетском колеџу у Лондону.

„Индустрија пропаганде у Србији током деведесетих је била таква да је све време мобилисала на насиље", каже он.

Горди је и аутор књиге Култура власти у Србији у којој, између осталог, говори и о томе како се 1990-их кроз масовне медије промовисао национализам.

„Политички говори и телевизијски дневници су трајали сатима, а огроман публицитет био је посвећен псеудоисторији и патетичној литератури.

„Поента тога је била да ви, као грађани који размишљају на немрзитељски начин, закључите да проблем није са светом или с системом - него с вама самима", каже Горди.

Поруке су биле усмерене тако, напомиње професор, да се људима поручује да „нико осим вас не размишља за себе, не тражи отвореност према свету, не одудара ни милиметар од главне поруке пропаганде".

„Желели су да мислите да сте сами ако размишљате на други начин", каже он.

Популарна антиратна култура, „посебно музика отворила је простор за комуникацију и за независно деловање", додаје Горди.

Још једну улогу имао је домаћи рок, али и техно и хип-хоп у том периоду.

„Представљали су неки вид покушаја људи, у условима релативне изолације, да развију и задрже неке везе с глобалном културом", закључује Горди.

Погледајте видео: Како се песма о југословенском партизанском хероју чује у Кијеву

Да ли је 'Само да рата не буде' песма за децу

Песма Слушај 'вамо није, каже Тарлаћ, једина антиратна рокенрол песма.

На прво место Тарлаћ ставља Ђорђа Балашевића, новосадског песника међу певачима, који је серијом песама Деведесете, Живети слободно, Криви смо ми и Само да рата не буде позивао на мир и критиковао ратне одлуке власти.

Управо песму Само да рата не буде певала је глумица Јована Балашевић, певачева ћерка, на музичком фестивалу само неколико година пре почетка рата.

„Песма је настала за Змајеве дечије игре 1987. године и наишла на коментаре типа 'ово није песма за децу, о каквом ти рату причаш' и слично", присећа се Јована.

У песми се, објашњава глумица, „помињу стварни приватни детаљи као 'наша тиха улица' кроз коју су стварно пролазили момци који су певали јер она води на железничку станицу".

„Као и свака татина песма, дубоко је лична, аутентична и искрена", каже она.

Део из песме „улица Бране Ћосића и сузе на врху носића, деветстоосамдесета" описују, додаје она, годину када је Ђорђе Балашевић ишао у војску.

„Све су то записи из дневника љубави мојих родитеља и њихових стрепњи за нас у том тренутку", каже Јована.

„Онај болно истинити део о рату и одраслима, који науде свакој бајци, би требало да буде важан за сваког човека који живи у овом немирном свету пуном страхова од тога шта смо спремни да урадимо једни другима."

Јована каже да и данас, 35 година касније, пева ову песму.

„Сада, нажалост, са пуно разумевања о њеној вечитости", додаје.

Када је музичар преминуо 2021. године, цела Босна га се сетила, каже Сарина Бакић, професорка социологије културе на Факултету политичких наука у Сарајеву за ББЦ.

„Управо је популарна култура снажан канал да се пошаље исконска антиратна порука и тежња младих људи за миром и бољим животом, и у бившој Југославији и данас у Украјини.

„Данима смо о Балашевићу говорили као о човеку који је позивао на мир док се овде ратовало", каже Бакић.

Са друге стране граница које ће исцртати рат на Балкану, бенд КУД Идијоти, панк група из Пуле, памти се као највише антиратно орјентисан бенд на подручју Хрватске током распада Југославије.

У другој половини деведесетих, издали су, између осталих, и песму Ј**** ти рат, а речи ове песме даље гласе „постоји ли песник већи, који ће ти лепше рећи".

Карамба, карамбита: 'Док ми свирамо, падају бомбе на Дубровник'

Музичари током тих година нису се противили рату само кроз песме.

За Горана Тарлаћа, „велика ствар и прст у око гледаоцима државне телевизије у вечерњем термину" био је и тренутак када је музичар Антоније Пушић, познатији као Рамбо Амадеус, прекинуо наступ Беби Дол на фестивалу Београдско пролеће 1992. године.

Музички фестивал одржавао се у Београду, док је трајало бомбардовање хрватских и босанских градова.

„Имам два минута да се обратим нацији. Док ми свирамо, падају бомбе на Дубровник и Тузлу", рекао је тада Рамбо Амадеус.

„Нећемо да забављамо бирачко тело. Ј**** вам матер."

Рамбо је тада бацио микрофон и демонстративно отишао са бине.

У јесен 1991. године почела је опсада на Дубровника, којом је командовала некадашња Југословенска народна армија (ЈНА), а чији је задатак до тада био одбрана граница СФРЈ.

Становници Дубровника провели су скоро 240 дана под опсадом. Највише резервиста ЈНА, који су учествовали у овим војним акцијама, потицало је с територије Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Антоније Пушић је и певао против рата, а памти се његова песма Карамба, карамбита.

Речи су отворено антиратне, али и против режима: „Преостаје једино да угасиш ТВ, одмориш мозак и манеш се од будала, прво те у рат натерају и направе инвалида, онда нису у стању да кажу ни фала".

На листи група који су неколико година касније стварале, а које су својим песмама слале дубоку антиратну поруку, додаје Тарлаћ, налазе се и Дарквуд даб, Канда, коџа и Небојша, Обојени програм, Саншајн, Блок аут, Џа или бу.

Колико су антиратне песме важне

У таласу медијске затворености у Србији током 1990-их, антиратне песме ипак су успевале да дођу до публике, објашњава Горди.

„Слично је и с идеолошком борбом против космополита, ненародног елемента, изрода, рокера и других дежурних непријатеља националног фетиша", каже он.

„Власт им није давала медијски простор и публицитет, али у ретким изузецима их нису ни забрањивали."

Националистичка машинерија је „толерисала антиратне поруке", додаје Горди, да би имали „доказ о отворености и демократичности".

„Ипак, радили су све да одређена култура, као и одређена информација и одређени ставови, остају само у централним деловима већих градова, на територији коју никад нису контролисали", додаје Горди.

Иако су се антиратне песме слушале највише у великим градовима Србије и Хрватске - дошле су и до Босне.

Професорка ФПН-а Сарина Бакић каже да су „млади све више свесни да је мир један од највећих изазова са којим се свет суочава".

„Начин на који културни систем једног друштва преферира антиратне, а не ратнохушкачке песме, оспособљава људе да се односе према другима и другачијима", додаје она.

Кроз уметност је, додаје професорка, „итекако могуће говорити о тешким темама и освешћивању генерација".

„На Балкану, кроз различите аспекте хумора и песама дајемо не само подршку миру већ и себи одушка од ових тешких тема", објашњава Бакић.

Вредност антиратних песама на Балкану је битна јер су оне важне, мисли Горан Тарлаћ, „онолико колико и сам рокенрол".

„Песме су могле и успевале да проговоре о животима својих слушалаца - понижених, осиромашених, расељених", каже он.

Сарина Бакић данас помиње босанску групу Дубиоза колектив.

„То су неки нови млади музичари који певају против рата, корупције и подела", каже она.

„Рат је профит, пуни касе владајуће класе, за послове и пљачке праве алијансе", речи су песме Нико није крив, коју је Дубиоза колектив издала 2010. године, 15 година након што се рат у Босни завршио.

Погледајте: Дневник из Кијева - музиком против бомби

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]