Распад Југославије: Како живи мир на месту где је почео рат

Када је упитате да се присети догађаја од пре 30 година, на лицу јој се појаве трагови прошлости, а она помало невољно упита - „а је л' мора?".

Соња Лека данас живи у Личком Петровом Селу, на 90 километара од места где ју је као студенткињу машинства надомак звања инжењерке затекао почетак рата за који сама каже да је покушала да га потисне у сећању.

„Доста ми је, јер се милион пута причало о томе, а ја мислим да не вреди причати јер се људи нису опаметили и неће се опаметити.

„После сваког рата, када прође неки период, сви се сете ех, да смо били паметни - па чему онда прича", каже она за ББЦ на српском.

Генерацију којој припада описује као трајно обележену ратним сукобима, страховима, избеглиштвом, неизвесношћу повратка.

„Опаметили су се они тихи, који се не чују.

„Онај ко је осетио рат, коме је неко нестао - тај се мора опаметити и видети целу глупост тога јер се људски животи не могу вратити, као ни изгубљено време моје генерације."

У пролеће 1991, на подручју Лике избили су сукоби између локалних Срба и хрватске полиције, а први већи оружани окршај десио се на Плитвичким језерима, на Усркс, 31. марта те године.

Побуњени Срби тврдили су да се не осећају безбедно у референдумској атмосфери у којој је Хрватска гласала о издвајању из Социјалистичке Федералне Републике Југославије (СФРЈ), док су хрватске власти тврдиле да желе да успоставе ред и контролу на територији целокупне Хрватске.

Догађаји су били увод у оружани сукоб током којег се у наредним годинама Југославија распала у крвавом рату.

Рат мења живот - на лошије, али и боље

Соња Лека домаћица је на тераси удружења „Тара" у коме се жене Личког Петровог Села окупљају и негују старе занате.

Тишина села на самој граници Хрватске и Босне и Херцеговине помало се и не уклапа у њен очигледно живи дух „градске девојке".

„Рат ми је тотално променио начин живота на лошије, али и на боље - због саме филозофије живота.

„Не узбуђујем се више због тривијалних ствари, нису ми више битне ситнице, имам ли ово или оно, важно ми је само да имам интернет и да сопствену енергију не расипам без везе - важно је да си сит и здрав."

Присећање на „стари живот" зато ће пролазити уз сталне опаске да је дубоко потиснут, али се обриси промена појављују 1991.

„Те промене нису споре, не иде ни пребрзо, али полако осећаш да нешто не штима - да ниси сигуран у стану, граду, у властитој земљи, да се праве разлике.

„Моја фамилија има наслеђене трауме из Другог светског рата, као наслеђена меморија да нам се исто могло десити - одлучили смо да нећемо чекати."

На простору Лике, 1941. године успостављена је власт нацистичке Независне државе Хрватске, а Срби, Роми и Јевреји убијани су или одвођени у концетрационе логоре.

Карловац су заменили Личким Петровим Селом где их је и сустигла вест о првим пуцњавама последњег дана марта 1991.

„Сећам се магле, у селу је настала гужва, сви су били изненађени, али веровали смо да ћемо имати заштиту Југословенске народне армије и да се немири неће дозволити.

„Кад сам се вратила у Карловац, по кафићима се више није говорило, већ се шапутало - атмосфера је била сасвим другачија."

Ратне године у Личком Петровом Селу значиле су трајну промену животне судбине.

„Слушала сам како се појавио интернет, а ја живим у селу, стрепим свако вече да ли ће неко доћи на врата и немам струје.

„Када сам долазила у Београд, нисам палила светло у купатилу, нисам прала косу увече - понашала сам се као да нема струје.

„Срозаш се, а онда почнеш да размишљаш како ниси то заслужио, да тако завршиш."

Резигнација животом имала је и необичне „жртве".

„Писала сам и дневник, али га нигде сада не могу наћи.

„Мислим да сам, у сопственом филозофирању, у једном тренутку решила да га бацим јер никоме неће користити, нико неће учити на туђем искуству."

После акције хрватске војске Олуја 1995, одлази као избеглица у Београд, где живи код родбине наредних седам година које описује као „неугодне".

У родни крај најпре се враћа њен отац, а онда и 2002. године она решава да се трајно пресели на село.

„Једини услов је био да ставе две утичнице за телефон - желела сам интернет, а од првих пара сам купила компјутер.

„Почела сам да ткам традиционалне торбе које сам желела да продајем на Плитвицама, али сам онда научила шта су удружења и одлучили смо да оснујемо нешто."

Поносно ће истаћи да је све о удружењима научила на интернету, а с нешто горчине у гласу и да људи ретко деле знања већ много радије - подозрење, чак и њени сународници.

„Сви су били веома скептични, ем су сви говорили да су жене па се лако посвађају, ем је било примера да су избијале свађе и на националној основи.

„Данас нема отворених ексцеса, али подела има - успомене су још свеже."

О удружењу се писало и у Јапану, странци су одушевљени традиционалним производима од вуне из Лике.

Лека је тако заокружила лички идентитет, за који каже да је најтачније дефинише.

„Ја у свим пријавама, гдегод има могућности, напишем да је моја држава СФРЈ - уосталом, у њој сам рођена.

„Данас сам ја Српкиња у Хрватској и не могу рећи да сам из Србије, кад нисам."

Аматерски се бави фотографијом, каже да јој је за слике њеног краја довољан само телефон који увек има у џепу.

„Ја се испуњавам тим простором, волим ширину, слободу.

„А то је мени донело ратно искуство."

„Хрватска" и „српска" смена у ресторану

Жељко Орешковић има хотел, ресторан, планове за највећи апартмански комплекс на Плитвичким језерима.

Има и надимак, Мацола - а и смисао за хумор када покушава да одговори на питање о односима Срба и Хрвата који раде у његовим туристичким капацитетима.

„Ја њих поделим - Хрвати раде до подне, Срби поподне, да не би било рата у кухињи.

„Шалим се, наравно - то су генерације које дођу овде да раде, да зараде за хлеб."

Орешковић је у Кореницу дошао непосредно после Олује 1995. године из 40-ак километара удаљеног Личког Лешћа.

„Одмах сам купио један локал, па још једну кућу од власника.

„Раније сам возио аутобус, па сам знао колико људи пролази овим путем и зато сам дошао овде."

Осим што је затекао рушевине, није затекао оно што му је било неопходно за посао - људе, који су крај напустили због рата и избеглиштва.

„Тешко је било наћи раднике, овде није било људи.

„Мени никад није било битно ко је Србин, а ко Хрват - битно је да је човек.

„Та питања су људима наметнута - у рату ће или он убити тебе, или ти њега."

Због тога путнике, камионџије, а посебно возаче аутобуса у Лици данас служе радници из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, чак и Северне Македоније.

„Кад човек ради, нема времена ни жеље да размишља о рату, о политици.

„Мисли само како да преживи, добије плату."

Многи нису били толико стрпљиви, па је зато просек година становника у личком крају међу највишима у Хрватској.

Млади свих националности поново се сретну, али у иностранству - иако им Орешковић помало сањарски предвиђа неочекивани повратак.

„Ја сам прошао цео свет, али нигде се не живи као овде.

„Мислим да ће се људи брзо враћати и почињати да цене шта имају овде - да овде раде као што раде у иностранству, имали би десет пута више."

Анте и Мишо

Општина Кореница изгубила је реч „Титова" у имену, али већ други мандат има тандем Хрвата Анту Ковача и Србина Мишу Прицу на њеном челу.

Ковач је на недавним локалним изборима освојио други мандат председника општине као носилац независне листе - у Кореници традиционалне странке немају власт већ пету годину.

„Ја сам рекао да Србима нећу обећавати ништа, осим да их нећу прескакати.

„Кад стављамо расвету - стављамо по реду, кад асфалтирамо - асфалтирамо по реду", каже он, док очима хвата поглед заменика Мише Прице.

Напомиње да све напетости у региону потичу из добре координације српских и хрватских радикалних политичара који удруженим снагама кроз запаљиве изјаве доприносе међусобном успеху.

„Мислим да овде живе добри људи, али ми у 50 година варирамо од братства и јединства до силовања, клања и убијања.

„Кад се све заврши, ми не прођемо терапију и одмах причамо о љубави - а ја сам за то да гледамо интересе."

Поклапање интереса пронашли су делимично и у прошлости.

„У кампањи смо тражили додирне тачке, а испоставило се да то није само питање Срба и Хрвата већ и Хрвата домаћих и Хрвата из Босне.

„Испоставило се да нам је свима заједничко да смо напустили огњиште, а и да смо изневерени од стране бивше власти."

Професор хрватског језика у овај крај се доселио 2005. године када је на конкурсу добио посао наставника у школи, у време које и сам описује као много теже него данашње.

„Овде нема одвојених школа, мада је 2005. било индоктринације до те мере да су наставници малтретирали децу на националној основи.

„Ако неко у ходнику школе пусти мису, то смета и мени као Хрвату католику, јер томе ту није место."

Свестан је Ковач да Срби избегли у акцији Олуја по повратку у Лику нису били дочекани сасвим раширених руку.

„По повратку, Срби су били грађани другог реда и нису могли да добију државне послове.

„Зато су се многи окренули сточарству и тако - обогатили."

Допуњен је тако извор прихода општине која готово у потпуности зависи од Националног парка Плитвичка језера - четири хиљаде становника Коренице угошћава милион и 700 хиљада туриста на Плитвицама годишње.

Ипак, ни то није довољно да задржи људе да се трајно настане у овом делу Хрватске - председник општине Ковач износи податак да у Личко-сењској жупанији на километру квадратном живи свега шест становника.

У Кореници је тај просек осам до девет.

Каже да му је приоритет у општинском раду био на запуштеној инфраструктури, базичном снабдевању водом, док за нешто више сматра да је потребно да и туристи остану дуже од једне и по ноћи, колико је тренутни просек.

„Ми смо предлагали да некадашњи војни аеродром Жељава буде споменик комунизму, кроз Музеј Хладног рата - свака земља би имала павиљон, да исприча сопствену причу, а њихови туристи, који иду овуда на море, обилазили би комплекс.

„Ту би дошло да живи бар десет историчара, отварала би се радна места и за високу стручну спрему.

„Не желим никога да потцењујем, али нама одлази едукована популација, а преостају кувари и конобари - уз сву важност посла којим се баве."

Ковачев заменик Мишо Прица на локалним изборима није имао ривала.

Политиком се бави уз туризам - тренутно има две куће са апартманима, а сређује и трећу.

„Ко не чува овце или се не бави туризмом - готова му је прича!

„А најгори је сваки почетак - ко је кренуо раније, већ се за нешто изборио, сад би почетак био још тежи."

Прица каже да не располаже званичним подацима о броју Срба у Кореници, али тврди да на бирачким списковима има око 900 људи са правом гласа за мањинске листе мада процењује да је стално насељених око 500.

Пре рата, наводи он, само у Кореници је живело око пет хиљада Срба.

Срби званично чине 27 одсто становника Коренице, а Прица каже би био презадовољан да предстојећи попис покаже да их је и 20 одсто.

Он се у Кореницу вратио после скоро деценије избеглиштва у Суботици, пошто су му враћени кључеви од куће у коју су били насељени Хрвати, такође избеглице.

„Видео сам овде неку будућност - завршићемо кућу, бавићемо се туризмом, знам језике.

„Млађи син је од мене тражио и све да продамо, па од тога купимо аутомобиле - ја сам то све саслушао, донео овакву одлуку и нимало се не кајем."

Не каје се ни због онога што се дешавало 1991. године, када су почели његови дани са оружјем - што ни једног тренутка не крије већ отворено каже да је пушку „носио свако ко је могао".

„Ту слику је тешко заборавити - зима, снег, тензије, логични бунт народа.

„Можда се могло и другачије, али мислим да неко и није хтео да буде другачије па је од тог дана кренуло све лоше за нас."

Из 1991. године лако ће Прица прескочити још пола века уназад.

„Страх се надовезао на 1941. годину, ми смо из прича знали шта се тада догодило и плашили смо се да не дође неко и убија фамилију.

„Та слика је иницирала борбу за нормално живљење, то је била борба за опстанак и слободу."

Пролеће 1991. продужило се на четири дуге године сукоба.

„Потпуно ми је промењен живот.

„Кад смо се враћали кући с положаја, на купање, свима сам говорио да то неће моћи дуго - али је ипак предуго трајало, свако мало је неко гинуо, па сам мојима рекао да буду спремни и ако дође ред на мене."

Тридесет година касније, на питање како се зове његова држава, без оклевања каже да одговор није лак.

„Једноставно питање, али за мене врло незгодно.

„Држава ми је Хрватска, имам документа и поштујем законе, али ја увек говорим да ми је Србија једнако битна и да је волим."

О љубави ће нешто касније, док се радо заједно сликају под хрватским грбом, проговорити и његов општински шеф, начелник Анте Ковач.

„Ја обожавам Кореницу, али је Мишо сигурно воли и више.

„Ја не сматрам да је могуће да Срби ову општину воле мање од мене."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]