Хрватска и независност: Гласање које је ставило тачку на Југославију

Један плави и један црвени гласачки листић ставили су пре три деценије тачку на идеју да би југословенска федерација могла да преживи кризу с почетка деведесетих година 20. века.

Грађани Хрватске, једне од република чланица Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), изјашњавали су се 19. маја 1991. године на референдуму о будућности федералне јединице.

На биралишта је изашло скоро 84 одсто бирача који су великом већином гласали за напуштање Југославије, мада су представници српске заједнице позвали на бојкот гласања.

Референдум је расписан на основу преговора представника република-чланица СФРЈ који су се одвијали у атмосфери већ започетих етничких сукоба у земљи, а завршени су без договора.

Док су Хрватска и Словенија предлагале ново државно уређење и лабавије везе између република, Србија и Црна Гора биле су за очување јединствене савезне државе.

Заокружујући „за" или „против", бирачи су пред собом имали два гласачка листића - плави и црвени, са два питања:

1. Јесте ли за то да Република Хрватска, као суверена и самостална држава, која јамчи културну аутономију и сва грађанска права Србима и припадницима других националности у Хрватској, може ступити у савез суверених држава с другим републикама (према предлогу Републике Хрватске и Републике Словеније за решење државне кризе СФРЈ)?

На плавом листићу, „за" је заокружило 93,24 одсто бирача, док је против било 4,15 одсто.

2. Јесте ли за то да Република Хрватска остане у Југославији као јединственој савезној држави (према предлогу Републике Србије и Социјалистичке Републике Црне Горе за решење државне кризе у СФРЈ)?

На црвеном листићу, „за" је заокружило 5,38 одсто бирача, док се оваквом предлогу успротивило 92,18 одсто.

На основу одлука референдума, хрватски председник Фрањо Туђман објавио је да Република Хрватска, као суверена и самостална држава, која гарантује културну аутономију и сва грађанска права Србима и припадницима других националности у Хрватској, може ступити у савез суверених држава с другим републикама, као и да Република Хрватска не остаје у Југославији као јединственој савезној држави.

Три деценије касније, за ББЦ на српском о времену референдума говоре они који су обележили хрватско друштво у претходних тридесет година.

Јадранка Косор: Никад поновљено јединство

Новинарка Хрватског радија Јадранка Косор имала је у касно пролеће 1991. године више посла него уобичајено.

„Много сам радила, били су то тешки дани јер смо имали и дежурства, а код куће ме је чекало мало дете.

Осећала се страшна брига и стрепња, било је јасно да долазе још тежи дани - то је било јасно свима који су мислили својом главом.

Ипак, догађаји су газили једни друге, па није било времена да се размишља је л то велики историјски тренутак - мада нам је брзо постало јасно да јесте."

Од уласка у политику, која ју је кроз чланство у Хрватској демократској заједници (ХДЗ) довела и до премијерског места, била је још далеко.

„Била сам тада јако далеко од политике, али сам била свесна да долазе још тежи дани мада сам некако веровала у снагу памети и разума, аргумената.

Била сам уверена да ће се наћи нека врста решења и да ћемо изаћи мање оштећени као народ и држава него што се то десило."

Ипак, референдум није смањио напетости у Југославији - готово да ни сви гласови нису пребројани, а оружани сукоби су се распламсали, најпре у Словенији, а потом у Хрватској па и Босни и Херцеговини.

„Сам референдум је показао нешто што се никад више није поновило у Хрватској - колико су грађани и грађанке мислили исто или слично и колико су тада, као и у ратним годинама, били заједно.

Данас не волим кад политичари користе реч заједништво јер о томе говоре они који су против другачијег мишљења."

Јадранка Косор била је новинарка до 1995. године, када кроз чланство у ХДЗ-у постаје посланица у Сабору, потом министарка у више хрватских влада, па коначно премијерка од 2009. до 2011. године, када је била и председница странке.

Данас, када је поново ван политичке арене из које је изашла искључењем из ХДЗ-а 2013, сматра да би референдум требало да буде више присутан у сећању хрватског друштва.

„Јако ми је жао што се о тим данима премало говори и премало зна - посебно млади људи слабо знају о томе.

То је била преломница једног народа која би морала да се валоризује на посебан начин, то је највиши демократски ниво изјашњавања воље грађана", сматра Косор.

Милорад Пуповац: Референдуми за рат

Лингвисту Милорада Пуповца „прејака реч" могла је повредити већ у бурно пролеће 1991.

Када југословенске републике нису могле да се договоре о будућности СФРЈ, већ је последица разговора лидера у македонском Охриду била серија референдума, у интервјуу за Слободну Далмацију Пуповац их је назвао - референдуми за рат.

„Онда је неко одлучио да копира тај интервју и облепи факултет на ком сам радио - и то јесте једно од најснажнијих личних искустава која су део сећања на ово раздобље.

Неке моје колеге су се потрудиле да се то све брзо скине са зидова факултета и на томе сам веома захвалан, али то је била једна од порука у којима се настојало ућуткивати."

Порука на зиду загребачког Филозофског факултета само је појачала стрепње будућег лидера српске заједнице у Хрватској.

„Схватио сам колико је та одлука рискантна и опасна по миран исход југословенске кризе јер у етнички мешовитим друштвима свако је имао другу идеју референдума - а те идеје имале су потенцијал да буду референдуми за рат."

Из времена јаких емоција, јасно се сећа гласања, гласачких листића, биралишта.

„Референдуму је претходила медијска припрема са снажним националним набојима, али је гласачки листић био нешто другачијег садржаја - док је набој ишао у причу о потпуној самосталности, сам листић је ишао у правцу самосталних држава и њиховог савеза.

Сећам се и постреферендумске атмосфере, веома високог процента људи који су гласали за самосталност, али тај резултат није одражавао ни целокупну државну територију, нити целокупно становништво", подсећа Пуповац да су Срби позвани да на ово гласање не изађу.

Хрватски Срби одржали су још у августу 1990. референдум на коме су изгласали аутономију Срба у оквиру Хрватске, али званични Загреб овај референдум никад није признао.

Догађаји који су уследили за Пуповца нису били изненађење - рат у Југославији чинио се и у пролеће 1991. године неизбежним.

„Моји страхови да ће тако договорени и изведени референдуми довести до продубљивања сукоба и неспоразума су се потврдили јер су они отворили потенцијале за сукобе народа са простора Југославије.

Неки други приступ, који би био контролисанији, нисмо испробали, па је тешко рећи да ли би он био бољи, али овај је свакако донео трагичне последице."

Ратне године Пуповца су изнедриле као једног од лидера српске заједнице у Хрватској, најпре као оснивача Српског демократског форума, а потом неколико странака преко којих постаје посланик у Сабору 1995.

И данас је председник Српског народног већа, тела које представља хрватске Србе, за које каже да на референдум из 1991. и данас имају сличан поглед.

„Не верујем да је битно другачији, иако су многи то заборавили јер је временски далеко.

Људи ових тридесет година живе од данас до сутра, стварне историјске перспективе нема, нити се она формира - постоји митска историја и стварни живот."

Хрвоје Класић: Лош брак, још ружнији развод

За сисачког гимназијалца Хрвоја Класића, тај мајски дан био је веома значајан.

„То је био мој први улазак у свет демократије и конзумирање активног бирачког права јер сам крајем 1990. напунио 18 година.

Самог чина заокруживања се уопште не сећам, али се сећам да сам код куће имао плакат плаве боје, на коме је писала референдумска парола.

Сигурно сам тада био на страни велике већине која је подржала предлог да Хрватска као суверена држава може остати у савезу са другим сувереним државама, али не да остане у Југославији каква је до тада постојала."

Будући историчар каже да је увидео да дотадашња Југославија нема будућност.

„Колико год да је моје одрастање у Југославији било лепо, да су постојали делови историје који су и данас за пример, као и у сваком браку - када осетите да се не може живети од прошлости, да је садашњост оптерећујућа, увек је боље срећно се развести.

Начин развода је био катастрофалан - ми смо лош брак завршили још ружнијим разводом, а није ни пружена шанса да се разведемо онако како су то учинили Чеси и Словаци или грађани Совјетског Савеза."

Класић се времена тог развода сећа кроз слику са улица града у коме је живео коју описује као једну од манифестација „невероватног пораста српског национализма".

„Сећам се шока који сам доживео пред утакмицу Динама и Црвене звезде у мају 1990, када су се у Сиску окупљале Делије из целе Југославије и корзоом шетале обмотани српском заставом без петокраке, певајући четничке песме.

Сигурно је било и манифестација хрватског национализма, али у мом окружењу тога није било толико - цела атмосфера ми је била помало застрашујућа."

Ипак, када са данашњим знањем и искуством историчара погледа догађаје од пре три деценије, закључује да је референдум био последица онога што се већ десило.

„Мислим да су преломни тренутак били први вишестраначки избори одржани годину дана раније - од сазивања вишестраначког Сабора, све је ишло у овом смеру.

Да су на њима били другачији резултати, да су победили комунисти, питање је како би се даље одвијали догађаји."

На првим вишестраначким изборима у Хрватској, победу је однела Хрватска демократска заједница (ХДЗ) Фрање Туђмана.

Ратне године, сматра Класић, морале су да се избегну раније - и са другог места.

„Да је тада било више слуха Срба у Хрватској за Загреб, али и Загреба за Србе у Хрватској, мислим да су ствари могле бити другачије.

Ипак, пропаганда Милошевића од средине осамдесетих година покренула је лавину која је дала ветар у леђа и другим национализмима."

Све што је уследило у бившој Југославији потиснуло је сећања на догађаје с почетка деценије сукоба.

„Да данас у Хрватској направите анкету на улицама и питате кад је био референдум, мислим да људи не би погодили ни годину.

Није референдум остао у свести као одлучујући тренутак - то више није била Југославија ентузијазма и солидарности, у каквој су педесетих и шездесетих година одрастали моји родитељи, а већ се крајем осамдесетих могло наслутити да долази крај тој држави."

Жарко Пуховски: Референдум као легитимација пред странцима

Иако већ добро познати и активни интелектуалац, Жарко Пуховски референдумску етапу распада Југославије прати из Берлина.

Као гостујући професор на Визеншафтколеџу, дописно је учествовао у расправама о референдумским питањима за која и данас каже да су била „делимично непрецизна".

„Када у пролеће 1991. предлог Словеније и Хрватске о редефинисању Југославије није дошао ни на дневни ред Председништва, ја сам тада рекао да ми се чини да је то крај Југославије.

Био сам против тог предлога, али су две савезне јединице морале имати право да такав предлог бар дође на дневни ред - Југославија као институција више није функционисала."

Ипак, Пуховски сматра да се правац одвијања догађаја видео и далеко пре 1991.

„Одувек сам сматрао да је тренутак у коме се нешто значајно догађа 20. мај 1990. године, када је први пут конституисан вишестраначки Сабор у демократској атмосфери изјашњавања људи о сопственим преференцијама.

Зато сам јако подржавао идеју да се тај датум прогласи Даном државности у Хрватској, што је сад и учињено."

Због тога Пуховски и улогу референдума 1991. године види нешто другачије.

„Овај референдум је заправо био намењен иностранству - у земљи се знала каква је атмосфера, било је само питање пет посто горе или доле, али је држава настојала добити легитимацију пред иностранством уочи сукоба који долазе.

Нисмо знали да ће то бити ратни сукоби, али да ће бити сукоби - то су сви знали."

На данашње сећање хрватске јавности додатно је утицало доношење Устава Хрватске 1997. године, сматра Пуховски.

„Референдум је на неки начин гурнут под тепих јер је уведен члан који директно забрањује оно што је референдум одлучио - да суверена држава има право удруживања са осталим чланицама југословенске федерације.

Тиме је учињен озбиљан прекршај јер одлуке референдума парламент не може негирати, већ би се морало ићи на нови референдум."

Ипак, он додаје да је историјски значај гласања почетком деведесетих неспоран.

„Ствари се заборављају, званична идеологија гласи да је Хрватска утемељена у ослободилачком рату и жртвама хрватској војника, а посебно добровољаца.

Превиђа се позивање на изборе 30. маја 1990. и на референдум 1991. године којима је Хрватска утемељена демократским одлукама, као све пристојне државе", закључује Пуховски.

Погледајте видео о чувеном Плавом возу Јосипа Броза Тита

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]