Музика и Југославија: „Кад кажете Сарајево, кажете Индекси" - зашто су били и остали велики

У време када је чувена ливерпулска четворка Битлси тек стасавала, у Сарајеву је група студената 1962. године направила вокално-инструментални састав Индекси.

Многи их сматрају пионирима југословенске рок сцене.

„Индекси су за мене срећа, радост и љубав.

„Њихове песме дају наду младим људима и изазивају веру у љубав и доброту", каже 29-годишња Нишлијка Сузана Ђелић, љубитељка сарајевске групе, за ББЦ на српском.

Иако је Бијело дугме важило за много већи бенд, Индекси су били, кажу, највећи у Сарајеву или како је то једном приметио музички критичар Петар Поповић: „Кад кажете Сарајево, кажете Индекси".

Било је то време када се социјалистичка Југославија отвара према свету, време првог Самита несврстаних у Београду, привредних реформи и попуштања тадашње партијске стеге, присећа се за ББЦ на српском, Синиша Шкарица, уредник некадашње издавачке куће Југотон из Загреба.

„Омладински клубови отварају врата саставима са електричним гитарама који иду у корак са светским кретањима у поп музици".

Зашто су Индекси велики?

Великим их је чинио њихов стваралачки таленат и свирачка вештина, каже Шкарица.

„Сјајни, јединствени певач - Дачо или Пимпек - Даворин Поповић, рафинирани гитаристички виртоуз Слободан Ковачевић и ненадмашни басиста Фадил Реџић.

„Постава са Мирославом Шарановићем за бубњевима и раскошно талентованим Ранком Рихтманом за оргуљама била је почетком седамдесетих вероватно најсавршенија екипа југословенског рока уопште".

Према речима Шкарице, албум Модра ријека из 1978. године остаће као документ тог звезданог раздобља јединствене рок групе с овог простора.

Додаје да су они међу првима схватили да њихова будућност у музици зависи од способности да стварају властите композиције, а не да копирају друге.

„Било кога да питате из света рок музике, сви би поменули Индексе", каже за ББЦ на српском Јосип Дујмовић, рок новинар из Зенице, оснивач награде „Даворин Поповић" по легендарном певачу сарајевске групе који је преминуо пре 20 година.

Ако се траже опипљиви и јасни докази величине Индекса, Дујмовић истиче да је то већ уочљиво у њиховим почецима.

Као пример наводи рок поему Негде на крају затишја, коју је написао гитариста групе Слободан Бодо Ковачевић.

„Та рок поема, у трајању од 10 минута постала је тренд крајем шездесетих. Имате увод, развој приче".

Касније су, додаје Дујмовић, уследиле и друге рок поеме, али Бодо Ковачевић није написао ову песму слушајући неког другог.

„То говори да је он био у рангу светских рок аутора. Е, ту се може видети зашто су Индекси велики.

„Били су иноватори, били су пионири. Први су код нас стварали психоделичне песме", каже Дујмовић, аутор књиге Индекси: У инат годинама.

Фадил Реџић, некадашњи басиста Индекса, каже за ББЦ на српском, да је музика групе начин да се дружи са преминулим пријатељима Даворином и Бодом..

„За мене су Индекси музика. Кроз те песме ја сам са драгим пријатељима и не раздвајам се од њих.

„И мислим да се никада нећу раздвојити у том смислу од њих", додаје.

За новинара Зорана Кубуру, коаутора документарног филма о Индексима, они су били раме уз раме са бендовима из Европе с краја шездесетих година прошлог века - а опет потпуно аутинетични.

„Били су прогресивни, без задршке. Тек касније ће мало 'омекшати' музику.

„Познато је да је Есад Арнауталић, тада продуцент у Музичкој продукцији, забранио Индексима да снимају туђе песме.

„То је преломна тачка у историји југословенског рока.

„Индекси су први правили песме на нашем језику на сопствену ауторску музику. И та музика је од почетка била напредна", каже Кубура.

Новинар Бојан Хаџиабдић, који је са Кубуром направио документарни филм, наводи да су Индекси „први сарајевски феномен који је био равноправан београдским и загребачким групама."

„Ови градови су имали патронизирајући однос према Сарајеву. И данас је у доброј мери то присутно.

„Индекси су постали већи од бендова који су долазили из ових градова. Први који су прихваћени као такви", каже Хаџиабдић за ББЦ на српском.

Одрастати у Сарајеву осамдесетих и деведесетих година подразумевало се да се одраста уз музику Индекса, додаје.

„Тата је у 'стојадину' (аутомобил Застава 101) имао њихову касету, јер су они су били саундтрек, па си хтео, не хтео, био изложен њиховим песмама.

„Слушао сам и поштовао њихову музику иако је то припадало другој генерацији", наводи Хаџиабдић.

За Драгана Стојановића из Београда, који је одрастао у Сарајеву тих година, било је то најсрећније доба не само Сарајева него и читаве Босне и Херцеговине.

„Људи су били срећни, неоптерећени, пуни емпатије за друге", каже он за ББЦ на српском.

Био је на пет концерата Индекса од 1976. до 1987. године у Спортском центру Скендерија у Сарајеву.

Концерти би обично трајали по неколико сати, а атмосфера је била фантастична и опуштена, препричава Драган.

„Индекси би изашли на сцену око 19.30 и свирали око два и по сата, онда би свирали на бис још сат времена.

„То би био врхунац концерта јер би поновили најбоље песме."

Кубура и Хаџиабдић тврде да су Индекси били најбољи амбасадори Сарајева, као једног новог, урбаног, модерног центра.

„Индекси су били симбол тог модерног града и скренили су пажњу на њега.

„Утабали су стазу за остале који су долазили после њих - попут Здравка Чолића и Горана Бреговића", додају аутори филма који је премијерно приказан у Београду 2020. године на фестивалу музичко-документарног филма „ДОК'Н'РИТАМ".

У документарном филму из 1991. године, музичар и оснивач групе Бијело дугме, Горан Бреговић, испричао је да је као тинејџер свирао на периферији Сарајева, а Индекси су увек били бенд из центра града.

„Били су велики узори из центра и дошли су да ме слушају.

„Кад сам прешао из периферије у центар Сарајева, то је био већи скок него из сарајевске мале каријере направити југословенску".

Међутим, у документарном филму аутора Хаџиабдића и Кубуре о Индексима, који је настао много година касније, Бреговић је нешто другачије причао.

Иако је са Индексима наступао на концертима, у том документарцу Индексе је назвао и „лењим и неозбиљним бендом са неозбиљном каријером" и „бендом који јесте био велики али је Бијело дугме било веће".

Феномен Даворин Поповић - сарајевски Френк Синатра

„Са мангупима је умео да буде мангуп, са господом господин; са свима је имао меру.

„Звао сам га Председник", описује певача групе Индекси музички критичар Петар Поповић у документарном филму „Заробљено време".

„Истовремено, оличавао је оно што је цела наша генерација мислила да је важно: о томе какав живот ћемо имати не одлучује новац, одлучује доброта, честитост, људскост… Даворин је то знао.

„Кога је он признао, тај је у Сарајеву могао нешто и да постане. Зато је био Председник.

„Све најбоље што сам подразумевао да је Сарајево и што је волела цела Југославија, то је био Даворин Поповић", наводи Поповић.

Ипак, Кубура и Хаџиабдић, наводе да је Бодо Ковачевић у ауторском смилу био прогресивни дух групе.

„Даворин никада није учествовао у том креативном процесу. Једном чује песму и то је довољно да је зна од почетка до краја.

„Дође на пробу, отпева и оде. Бавио се другим стварима.

„Поповић је желео да помаже људима јер је имао добра познанстава.

„Волео је кафану, волео да прича са људима. Био је поштован и шармер. Као Френк Синатра."

За породицу и пријатеље увек је био Давор, а од миља су га звали и Дачо.

Због мале израслине крај левог уха, кроз читав живот га је пратио надимак Пимпек.

За Фадила Хаџића, Даворин је пре свега био друг из школе, а онда и колега.

„Био је комуникативан, друштвен, није правио разлику међу људима. Имао је разумевање и за џепароше", прича са сетом у гласу.

„Био је омиљен у свим слојевима друштва. Знао је много људи из спорта, све могуће кошаркаше. Са њима је друговао".

Даворин Поповић је често умео да се нашали и каже: „Умрли природном смрћу на бини".

Умро је 18. јуна 2001. године од рака.

О Индексима

Прва поставка групе настала је у лето 1962. године.

Спонтано и ентузијастично, два пријатеља Исмет Арнауталић и Шефко Акмашија су, шетајући улицама Сарајева, одлучили да направе рокенрол састав, пише Јосип Дујмовић у књизи „Индекси: У инат годинама".

Нису имали ни дилема око имена.

Како су постали студенти одлучили су да њихов бенд носи назив по књижици у којој су се уписивале студентске оцене.

Прикључују им се потом Слободан Бодо Ковачевић и бас гитариста Фадил Реџић, обојица из сарајевске поп групе Луталице. као и певач Даворин Поповић.

За време постојања групе, кроз њу прошло 24 музичара међу којима и Ђорђе Новаковић, Корнелије Ковач.

Индекси су објавили само два албума, али и неколико ванвременских хитова, попут: Бацила је све низ ријеку, Жуте дуње, Да сам ја нетко, Сањам, Балада, Јутро ће промијенти све, Ти си ми била нај, нај, нај.

„Била су то узбудљива времена", присећа се почетака за ББЦ на српском Фадил Реџић.

Свирало се, каже, по игранкама у малим локалима, импровизованим просторима, на периферијима.

Фискултурна дворана „Слога" је увече постајала подијум за игру, била је синоним за свирке и излазак.

„Концерти су, пак, били догађај, нешто лепше од игранке. Место где вас само слушају.

„То је битније него на игранкама.

„Када се оствари тај контакт са публиком то је нешто најлепше што вам се може десити у овом послу.

„Кад публика реагује, па упали сада мобилне, раније упаљаче... ништа вам у ово послу не може заменити тај однос са публиком која вас познаје и пева ваше песме", каже Реџић.

Јосип Дујмовић, рок новинар, бележи да је први велики био у Опатији на чувеном Фестивалу југословенске забавне музике.

Били су први рокенрол састав који је наступио на догађају резервисаном за шлагере.

По узору на Битлсе, скројили су црвене сакое, без крагне, са украсним тракама по рубу.

Док су се једни одушевљавали њиховом смелошћу да се тако појаве, други су се згражавали.

Хаџиабдић и Кубура истичу да су Индекси један од ретких музичких састава око кога нису кружили скандали.

„Нису били у сукобу са режимом, нису се дрогирали. Највећи скандал је био да се неко највише напије и не може да одсвира концерт.

„Они су били фина деца, која су водила грађански живот, из финих породица."

Последњи концерт који су одржали био је 2001. у Бањалуци, месец и по дана пре Даворинове смрти.

Награда „Даворин"

Непосредно после смрти Даворина Поповића, Јосип Дујмовић, инспирисан музичком наградом Порин из Загреба која је подсећала на Греми награде, одлучује да направи нешто слично у Зеници, али да форма буде мало опуштенија, називајући је Даворин.

Први Даворин додељен је 2006. године.

„Осам година је то трајало и ишло је феноменално", прича Дујмовић.

Поносно истиче да награда никад није додељена испод жита, већ онако како су људи гласали.

Бацила је све низ ријеку - о чему је та песма?

Индекси су, попут неких других југословенских бендова, били на турнејама по некадашњем Совјетском Савезу.

„Највише новца доносиле су те свирке по Совјетском Савезу зато што су то биле тромесечне турнеје.

„Од зарађених оара, могао си да купиш аутомобил југо или голф", присећа се Реџић.

Током турнеје, Реџић је написао музику за песму Бацила је све низ ријеку која ће у потоњим годинама бити предмет многих полемика.

Неки је доживљавају као песму о неузвраћеној љубави, други о абортусу.

„Она дефинитивно говори о несретној љубави. Аутор је Кемал Монтено, а Фадил је радио музику.

„Зато ће за мене то увек бити једна несретна љубавна прича Даворина Поповића и ту стајем", каже рок новинар Јосип Дујмовић.

У почетку незадовољан текстом, сматрајући да је тужан и преозбиљан, Фадил Реџић није ни очекивао да ће се публици допасти песма.

Слушаоци су га брзо демантовали, а да је заиста тако и после толико година, показују резултати анкете новинара Дујмовића.

Међу 100 најбољих песама овог поднебља, Бацила је све низ ријеку налази се у самом врху.

„Арсен Дедић је сматрао да је Бацила је све низ ријеку најбоља поп песма свих времена направљена на овом простору, јер има врло једноставне битлсовске хармоније, а када узмете да је отпевате и одсвирате - врло је захтевна", каже Дујмовић.

Има и оних, попут Сузане Ђелић из Ниша, коју песма одмах асоцира на филм Лепа села, лепо горе и сцену када Никола Којо креће „у крај или неки нови почетак", уз стихове: „Ал' ноћас ако слуша нек чује бол...'".

„То је једина песма од које се најежим кад је чујем.

„Нисам је ни разумела као девојчица, али ми је и тада терала сузе на очи", каже она.

Иако рођена десетак година пре смрти певача Даворина Поповића, Индекси су, каже, за њу вечна љубав и доброта.

„Када Даворин отпева 'Да сам ја нетко' верујем у сваку испевану реч и знам да би он све то урадио да може."

Можда ће вас занимати и овај видео: Интервју са Дарком Рундеком

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]