Зајечар: Шанко си Бонка залиби, истинита тимочка балада о трагичној љубави двоје младих

„Шанко си Бонка залиби. Либија Шанко, грлија, година и половина...".

Овим стиховима почиње једна од најтужнијих љубавних балада по истинитој причи са истока Србије, из друге половине 19. века, како неки кажу - тимочкој верзији Шекспировог дела Ромео и Јулија или опере Кармен Жоржа Бизеа.

Песму је написао њен протагониста - Шанко Дишковић, који је према казивању подлегао страстима и наводно на инсистирање његовe Бонке, усмртио невесту на дан њеног венчања у Великом Извору, селу надомак Зајечара, када је требало да пође за другог, угасивши тако љубавни пламен занавек.

„Робијајући у пожаревачком затвору спевао је баладу и описао читав догађај, од тога како су се заволели и како је дошао да свира, до тренутка када га је позвала да се опросте, да га дарује и како ју је убио.

„Он је тај властити усуд и тренутак крајње слабости, носио до краја живота", говори за ББЦ на српском Ирена Јовић Станојевић, ауторка књиге Шанко си Бонка залиби и бивша новинарка из Зајечара.

Поред књиге и песме испеване на аутентичном великоизворском језику, недавно се појавила идеја и за екранизацијом и сценским оживљавањем ове трагичне романсе, чиме би на још један начин успомена на догађај била сачувана.

Бонкина и Шанкова романса

Љубавна прича двоје младих из Великог Извора крај Зајечара почиње крајем седме деценије 19. века.

Шанко Дишковић је био самоуки виолиниста и потицао је из сиромашне породице.

Ирена Јовић Станојевић каже да у појединим историјским изворима пише да је био Ром, док неки историчари, пак, тврде да је припадао заједници јерменских досељеника.

Шанкова вечна љуба Бонка, долазила је из богате великоизворске породице.

Обоје су знали да је њихова страствена љубав забрањена, па су се због тога, кад год би им се указала прилика, тајно састајали, према народном казивању, испод „шам дуда".

Романсу је прекинуо Шанков одлазак у Српско-турске ратове који су трајали од 1876. до 1878, после којих је Србија на Берлинском конгресу стекла независност.

Позивајући се на историјске списе, Јовић Станојевић каже да се из рата вратио као херој у ослобођену Србију и у до темеља порушени Зајечар и Велики Извор.

„И мислио је да су сада равни - Бонкини родитељи који су изгубили доста тога и он који није имао ништа, али је дошао са признањима и одликовањима из рата", прича ауторка књиге.

Међутим, храброг ратника дочекало је непријатно изненађење.

Не би ли се спасили беде која их је снашла, лепотицу Бонку су њени обећали богатом трговцу из Неготина.

Али, невеста није желела тај брак и по сваку цену је хтела да остане са Шанком, са којим је била у љубавној вези годину и по дана пре његовог мобилисања.

„Према мојим истраживањима и записима, покушала је да измоли од родитеља да је не дају извесном Осману.

„То није уродило плодом, па је њен услов да пође за трговца био да им на свадби свира Шанко, што је он нерадо прихватио", говори некадашња новинарка, данас власница књижаре у Зајечару.

Постоје многа предања о овом догађају, а једно од њих, по многима најверодостојније, каже да је виолиниста тог кобног дана по договору дошао у Бонкин дом.

Кришом је ушетао у њену собу где га је невеста позвала да се опросте.

Уместо поздрава, наводно га је дочекала молба да је убије ножем који је носио са собом, како би спречио њену удају за човека кога није волела.

Према једној верзији опеваној и у његовој балади, Шанко је вођен емоцијама потегао нож и усмртио девојку, док у народу провејава и прича да је она сама привукла његову руку у којој је било сечиво.

„То је злочин из страсти, она је толико била очајна да је тражила од њега да је убије јер он није био убица, нити злочинац, већ ратни херој и добра душа што утврђујемо из каснијег периода тумачећи његов карактер", истиче Јовић Станојевић.

Тачна верзија догађаја није никада потврђена што би, додаје, могло да се промени ако се једног дана дође до судске пресуде, уколико је сачувана.

Шанко је после почињеног злочина побегао, али су га убрзо ухватили зајечарски жандарми и привели суду.

Добио је 20 година робије у пожаревачком затвору.

„То нам говори да је имао олакшавајуће околности, зато што је био ратни херој и зато што ово није било убиство с предумишљајем, за које се по тадашњем казнителном законику одређивала смртна казна или доживотна робија", тврди ауторка књиге.

Преко баладе до помиловања

У пожаревачком казамату провео је свега неколико година.

Робијајући тамо стално је свирао виолину, из чега се изродила легендарна песма Шанко си Бонка залиби, преведено са великоизворског језика на српски - Шанко си Бонку заволе.

Према подацима до којих је Јовић Станојевић дошла у пожаревачком архиву, Шанко је имао статус слободњака - затвореник коме је било дозвољено да излази током викенда.

„То значи да је заиста био мирне нарави и као добар свирач привукао је пажњу стражара и управника затвора, па су га пуштали да свира у локалним кафанама или код неких виђенијих Пожаревљана, наравно у пратњи жандарма", истиче Зајечарка.

Узимао је, додаје, и добар бакшиш за то.

Пажњу није привукао само запосленима, већ и првом нововековном краљу Србије - Милану Обреновићу, који га је приликом једне посете затвору наводно чуо како свира његову баладу, што га је, између осталог, навело да га помилује.

Шанко се у Зајечар вратио пре избијања Тимочке буне 1883. године, народног устанка на истоку Србије против намета власти и краља Милана.

О томе сведоче и записи Драгутина Илића, деловође (писара) Преког суда, чије су судије у Зајечару изрицале пресуде побуњеницима - смртне казне, тешку робију у оковима или затворску казну.

„Он у посебном поглављу његове књиге Зајечарска буна на врло дирљив начин описује како су судије преко дана доносиле смртне пресуде, а увече у гостионици код Лугумерског уживали у Шанковом музицирању", објашњава Јовић Станојевић.

По повратку из затвора оженио се извесном Марицом, са којом је имао шесторо деце, али му је, према многим сведочењима, Бонка заувек остала у срцу и за живота је патио за њом.

Некадашња новинарка и уредница тврди да је читавог живота покушавао да се искупи за тај злочин чинећи добра дела.

„Новац који је зарађивао од виолине, углавном није доносио кући - или је остајало у кафани, или је делио сиротињи, помагао је сиротиште, а ставио се на располагање властима и када се градско гробље уређивало."

Наставио је да свира широм Србије, као и у суседној Бугарској, све до смрти фебруара 1928.

Мистериозни прадеда

У породичној кући коју је Шанко за живота изградио у Призренској улици, у Зајечару, одрастао је и његов праунук Светислав Дишковић.

Део зграде је његов стриц продао, па се ту сада налази кафић, док је он, иако не живи више на тој локацији, у сећање на „деда Шанка" сачувао остатак објекта.

Пошто се родио 20 година после смрти прадеде, о њему је током детињства слушао углавном од бабе, али су га, сећа се, помињали и многи суграђани.

„Кад сам био мали, његова музика и песме и даље су се чуле у већем броју зајечарских кафана, па кад прођем поред увек су говорили - е онај мали је Шанков праунук", говори Светислав Дишковић за ББЦ на српском.

Његов деда по коме носи име, био је најстарији и један од тројице синова који су погинули у Балканским и Првом светском рату.

Шанка су надживели ћерка, чији потомци живе у Крушевцу, и најмлађи син који је узео презиме Николић, које носе и његови праунуци из Зајечара.

Јовић Станојевић каже да је приликом истраживања наилазила на податак да је и Шанко био уписан под тим презименом, за које тврди да је преузео од оца.

Такође, постоје и одређене полемике око његовог правог имена, за које потомци тврде да је било Александар, како стоји уклесано поред слике на надгробној плочи.

„Преплићу се презимена Дишковић и Николић, док му је право име било Александар, а Шанко му је био надимак, зато се мој отац исто звао Александар", тврди праунук Светислав.

Место рођења овог мистериозног виолинисте је исто предмет спорења, па је по многима он рођен у Великом Извору, док Јовић Станојевић, позивајући се на попис из 1863, тврди да се родио у Зајечару.

Седамдесетпетогодишњи праунук каже да поједини потомци никада нису признавали да им је Шанко предак и да су га се стидели.

На основну прича које је слушао као дете, Светислав има само позитивно мишљење о прадеди, без обзира на то што је починио злочин.

„По томе што сам ја слушао као мали, сматрам да је била велика љубав и да она није желела другог, него само њега, а он је касније много пропатио", закључује праунук.

Песма као чувар приче од заборава

Једну од првих верзија Шанкове баладе на плочи, снимио је Стојан Димитријевић Зајечарац 1927, да би две године касније снимио још једну верзију.

Песму су касније углавном преносили музичари, чувајући је од заборава, па се тако и у зајечарским кафанама свирала до седамдесетих година 20. века, тврди Јовић Станојевић.

Обрађивали су је и препевали, између осталих, чувена Изворинка Милошевић, браћа Теофиловић, многобројни хорови, а пре четири године им се придружила и млада уметница Тамара Ристић Кезз.

„Та песма је мени у пет омиљених народних песама и некако сам њу увек певала у друштву са пријатељима, када неко тражи да отпевам неку традиционалну песму", говори рођена Кикинђанка, која данас живи у словеначкој престоници Љубљани за ББЦ на српском.

Ова композиција, која је урађена у модернијем аранжману, на албуму се нашла сасвим случајно.

Не надајући се да ће уопште да запева стихове Шанкове песме, Ристић је прво урадила музичку подлогу, која се умногоме ослања на електронски звук.

„Када је требало да дође до тога да почнем да пишем текст, мени је само дошла та изворна песма и буквално после нисам могла ништа друго да смислим него се она сама ту појавила", објашњава музичарка.

Додаје да јој није било нимало лако да је отпева јер је песма, како вокално, тако и емотивно, изузетно захтевна.

Пре него што ју је снимила, бацила се и у истраживање.

„Мени је то једна од најтужнијих љубавних песама, јако се лако човек повеже на ту емоцију, ту сликовитост којом је она испевана, а кроз текст може да се замисли цела та прича", додаје.

Каже да вероватно због бремена трагедије које је Шанко носио кроз читав живот, али и искрености, песма и данас живи.

„Да није постојала та велика љубав међу њима, не верујем да би песма и данас имала толико одјека, после толико година", закључује Кезз која се у њеном музичком раду бави осавремењавањем традиционалног звука.

Поред музичара и песама, сећање на ову љубавну причу, седамдесетих година прошлог века покушао је да сачува и зајечарски глумац Ненад Цигановић написавши драму о заљубљеном пару која је ипак остала у рукопису.

Ирена Јовић Станојевић је 1995. направила документарну репортажу која је емитована на Радио Зајечару, а касније и на телевизији, а пре четири године је објавила и књигу Шанко си Бонка залиби у издању њене књижаре.

Те године је у продукцији Радио-телевизије Србије емитован и истоимени получасовни телевизијски документарни филм новинарке Вање Чолић.

Према писању медија, Народни музеј у Зајечару је исто 2017. године требало да преда захтев да се ова балада уврсти на листу нематеријалног културног наслеђа Србије.

Музичка представа и екранизација на помолу

После скоро век и по од када је балада скована у мрачним ћелијама пожаревачког затвора, дошло се на идеју да ова несвакидашња прича о несрећно заљубљеном пару из Великог Извора добије сценску верзију и да се екранизује.

Радови су у зачетку и тек је недавно објављен промотивни спот, односно пилот епизода.

„Сам догађај је изузетно потентан и инспиративан, права љубавна прича са једне стране, а са друге Шанков живот који је велика филмска прича, идеална за сценски мјузикл, али и екранизацију", говори редитељ Владимир Лазић за ББЦ на српском.

Рођени Зајечарац каже да је замисао таква да се радња не заустави код трагичног догађаја, већ да настави да прати „античку судбину главног јунака" и његов буран живот.

Жеља му је и да прикаже Зајечар и Србију тог времена, град и земљу на историјској раскрсници које за Шанкова живота потресају бројни важни догађаји - од Тимочке буне (1883) и Српско-бугарског рата (1885), преко смене краљевске династије Мајским превратом (1903), до Балканских (1912-1913) и Првог светског рата (1914-1918).

За сада је, додаје Лазић, у плану да се уради музичка представа - мјузикл, из чега може да се изроди и серија од двадесетак епизода, као и целовечерњи филм.

Међутим, за такав подухват потребна им је финансијска сигурност и подршка.

Редитељ телевизијске серије Синђелићи и мјузикла Цигани лете у небо који се у Позоришту на Теразијама игра више од 10 година, каже да је половина сценарија написана, али да још увек разговара са продуцентима и другим филмаџијама.

О потенцијалним глумцима не жели још увек да говори, али је сигуран да ће бити млађи од 30 година, а можда чак и из иностранства.

„Надамо се да ће неко озбиљније да уђе у то јер је било доста добрих и занимљивих разговора.

„Људи су спремни, али је потребно да и они имају неку сигурност и држава да стане иза тога неким новцем", закључује редитељ.

Погледајте видео о легенди ромске музике Шабану Бајрамовићу

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]