„Кинеска четврт”: Калифорнијски скандал који је инспирисао легендарни лосанђелески трилер

Сада 50 година стара, Кинеска четврт је један од највећих криминалистичких филмова свих времена – а то је делом тако због моћне приче засноване на стварној историји калифорнијских такозваних „ратова за воду“.

„Заборави, Џејк, то је Кинеска четврт…“, једна је од најславнијих реплика из историје филма.

Овај дијалог затвара кључни филм послератне америчке кинематографије: Кинеску четврт Романа Поланског (1974).

Нео-ноар смештен у тридесете, који је овог лета напунио 50 година, још увек је редовна тема расправа у популарној култури, поводом свега, од прослављеног сценарија Роберта Тауна (за који је освојио јединог Оскара за филм) преко феноменалне филмске музике Џерија Голдсмита, запањујућих рола Џека Николсона, Феј Данавеј и Џона Хјустона, до накнадне немилости у коју је пао кривично осуђени одбегли редитељ.

Прича Поланског и Тауна била је део једног посебног тренда у криминалистичкој кинематографији тог периода.

Док су Вотергејтом инспирисани трилери попутПрислушкивања (1974) Френсиса Форда Кополе и Убице и сведоци (Тхе Параллаx Виеw, 1972) Алана Џ. Пакуле, и хипер-агресивни полицијски филмови као што су Прљави Хари (1971) Дона Зигела и Француска веза (1971) Вилијема Фридкина, били заокупљени актуелним проблемима оног времена, популарна је постала нова алтернатива суровим процедуралима и параноичним политичким трилерима – конкретно, раскошни историјски криминалистички филмови.

Вероватно доживевши врхунац са Кополиним Кумом (1972) и Кумом ИИ (1974), покрет је заправо покренуо успех Бони и Клајда (1967) Артура Пена, и за последицу имао филмове као што су Збогом, лепојко (1975) Дика Ричардса, Конформиста (1970) Бернарда Бертолучија и Борсалино (1970) Жака Дереја, да наведемо само неке.

Суштински гледано, ови филмови су негирали носталгичну привлачност прошлости да би уместо тога истражили њену мрачну потку – и, као и велики број њих, Кинеска четврт је овај отпор исказала заправо се засновавши на правој историји.

Филм се бавио прљавим работама иза лосанђелеске трансформације у велики урбани центар, пронашавши надахнуће у оригиналним калифорнијским „ратовима за воду“ који су се водили на преласку у 20. век.

До њих је дошло кад је лосанђелески водовод откупио огромно парче земље у источној Калифорнији да би преусмерио воду и тако задовољио потребе његове све веће популације, на штету руралне заједнице којој је преотео водоснабдевање.

Штавише, Кинеска четврт позајмљује неке аспекте живота грађевинског инжењера Вилијема Малхоланда, контроверзне личности која је била први управник лосанђелеског водоводног система задужен да направи аквадукт који би осигурао да град има довољно снабдевања водом; све је то потпомогло атмосферу аутентичности филма до те мере да је његова мрачна фикција утицала на перцепцију праве историје града.

Кинеска четврт почиње архетипском поставком ноар филма.

Тридесетих у Лос Анђелесу, приватни детектив Џ. Џ. Гитис (Николсон) ангажован је од жене која се представља као Евелин Малреј и жели да докаже неверство њеног мужа.

Верујући да се ради о једноставном случају, он истражује жениног мужа Холиса (Дарел Цверлинг), набавивши фотографски доказ да се овај састаје са неком женом.

Међутим, ствари се закомпликују кад ове слике Холиса и његове наводне љубавнице буду објављене у новинама и испостави се да се жена која га је ангажовала само претварала да је Евелин.

Права Евелин (Феј Данавеј) се појављује у Гитисовој канцеларији и прети да ће га тужити због скандала.

Гитис сазнаје да је Холис виши инжењер лосанђелеског водовода, а Евелинин отац Ноа Крос (Хјустон) – бивши сувласник водовода заједно са Холисом, чврсто решен да спроведе у дело најновији план за изградњу градске бране.

Одатле, он бива увучен у свет корупције, насиља и убиства.

Холис ускоро завршава мртав у резервоару за воду, а Евелин крије још мрачнију тајну која би могла да објасни насиље која се обрушило Гитису на главу док тражи жену коју је прво видео са Холисом (на одвојене и сучељене захтеве Евелин и Ное).

Новинарска прича

Упитан о властитом делу 2001. године, Таун је рекао да га је испрва привлачило новинарство више него писање сценарија.

„Мислио сам“, присетио се он, „да ћу бити новинар. Одувек сам мислио да писању сценарија помаже добро познавање света. А новинари не раде ништа друго до извештавају о причама… Њихово око за евокативне детаље савршено је за сценаристе.“

Таун је донекле применио новинарски приступ Кинеској четврти, узимајући детаље из стварног живота, али их искористивши за фиктивне светове.

Историја на коју се филм позивао конкретно се тицала питања снабдевања Лос Анђелеса чистом водом како је град почео да расте почетком 20. века, мада прича филма то пребацује у тридесете.

И док су се „ратови за воду“ из стварног живота водили око воде преусмерене из долине Овенс, источно од планина Сијера Неваде, са аквадуктом који су Малхоланд и његов тим изградили 1913. године, радња Кинеске четврти тиче се воде у долини Сан Фернандо, области много ближој Лос Анђелесу, која је накнадно уврштена у оквире граница града

И иако не реконструише прецизно „ратове за воду“, паклени план у средишту Кинеске четврти и даље делује уверљиво – и свакако надограђује ту експлоатацију.

„Права историја била је савршена подлога за чендлеровски ноар заплет“, каже професор Џон Волтон са катедре за социологију Калифорнијског универзитета у Дејвису, који је истраживао историју из стварног света „ратова за воду“ за његову књигу Вестерн времена и ратови за воду: Држава, култура и побуна у Калифорнији.

„Аквадукт је био план који је осмислила мала група богатих промотера; пројекат је био мистерија за јавност у раним стадијумима; покретали су га новац и моћ; 'мали човек' је био у незнању у вези са тим или његовим искоришћавањем; послове у граду и долини пратиле су интриге.“

У Кинеској четврти, водоводна управа, под утицајем Кроса, стоји иза плана да у тајности испусти воду из кључног воденог резервоара у долини Сан Фернандо по ноћи током суше, како би локална обрадива земља постала неупотребљива и опала јој вредност – омогућивши водоводу и Кросу да је откупе јефтино од протераних људи.

Гитис открива да се власништво земље преписује на насумична имена преузета од штићеника (од којих су неки однедавно покојни) локалног старачког дома како би се сакрио идентитет правих инвеститора.

Згодно, такође, Кросова жељена нова брана решила би и проблем недостатка водоснабдевања, доневши огромну добит од накнадног повећања вредности јефтино купљене земље једном кад буде поново правилно снабдевена водом.

Кад је у питању пројекат водоснабдевања из стварног живота, он је брзо довео до великог разочарања.

„Раних двадесетих, било каква нада у заједничку добит од тога што би лосанђелески водовод откупио долину Овенс ишчезла је са сушом и повећаним пумпањем подземних вода како би се одржало снабдевање које је стизало аквадуктом у град“, каже Волтон за ББЦ.

„Ранчери и породични корисници из малих градова видели су да ниво локалних подземних вода опада и да њихови бунари пресушују.“

Био је то развој догађаја који су предвидели противници пројекта, што је довело до покушаја да се он уништи.

„После многих неуспелих покушаја да се стекне удео у смањеном снабдевању, локални грађани су организовали побуну, испрва дигавши у ваздух аквадукт динамитом, и 1924. заузевши отворе за воду Алабама Хилса, које су отворили, омогућивши да снабдевање града водом потече дном долине.“

Тауна је очигледно занимало да искористи овај историјат само као одскочну даску уместо да понуди драматични експозе.

„Таунова прича је изузетно фикционализована“, наставља Волтон, „реконструисана као криминалистичка прича Рејмонда Чендлера за историју која није била мистерија. Централни догађаји изградње аквадукта и експропријације воде одиграли су се од 1905. до 1924, а не 1937. године. Они су се одвијали у далекој долини Овенс, а не у долини Сан Фернандо. И током побуне, касније названој 'ратови за воду', нико није био убијен нити чак озбиљно повређен.“

Упркос свим тим разликама, Кинеска четврт заиста одражава начин на који је борба моћника Лос Анђелеса за контролу над природним ресурсима довела до уништења живота и средстава за живот обичних људи, међу њима и земљорадника.

Кад Гитис посети воћњак наранџи погођен Кросовим испуштањем воде, он не добија баш топао дочек код узгајивача наранџи, који мисле да је агент водовода, и претуку га док покушава да побегне.

Није незамисливо да би прави Малхоланд добио једнако агресиван дочек у долини Овенс.

Човек који је био највећа инспирација

Што се тиче Малхоланда, иако није био усамљен у својим подухватима, он је несумњиво личност која је највише инспирисала одређене делове Кинеске четврти.

Занимљиво је, међутим, да он у филму није присутан као једна особа.

Као што је то аутор Винсент Брук написао у књизи Земља привида и обмана (2013), Малхоланд је расцепкан на различите ликове да би се осветлиле различите стране наслеђа правог човека.

„Вилијам Малхоланд је подељен на племенитог шефа водовода Холиса Малреја… и на мафијашког силеџију Клода Малвихила (Рој Џенсен)."

То одражава чињеницу да је Малхоланд обавио најважнији посао у омогућавању да Лос Анђелес преживи и расте, али и омогућио да се то искористи за личну и криминалну корист.

Име Холиса Малреја још је један омаж Малхоланду, иако је лик иронично инжењер који се највише противи плану за снабдевање водом у филму, замерајући плану за изградњу бране због нестабилности земљишта у тој области.

На крају због тога буде и убијен.

Његово противљење подсећа на Малхоланда само по томе што је, неко време после оригиналних „ратова за воду“, инжењер учествовао у правој несрећи са браном.

Малхоланд је 1928. године извршио инспекцију на брани Сент Френсис у кањону Сан Франциска свега неколико сати пре њеног накнадног пробијања, што је за последицу имало поплаву у којој је погинуло више од 400 људи.

То је више него окончало Малхоландову каријеру.

Лик Холиса делује као да је из паралелног света у ком је Малхоланд добио другу шансу и поседује новопронађени опрез према потенцијално ризичним пројектима.

На неки начин, портрет Холиса, принципијелне жртве каква јесте, можда је ушминкао Малхоландову накнадну репутацију.

Он, међутим, у сваком случају није био никакав анђео, весело предводећи шему са водоснабдевањем која не само да је уништила фармере у долини Овенс, већ је обогатила разне бизнисмене преко инсајдерских земљишних погодби еквивалентних онима у Кинеској четврти.

И заиста, Малхоланд је очигледно делио неке карактеристике и са Кросом – да не говоримо о томе да је Кросов стил и изглед у филму био блиско инспирисан правим Малхоландом, додатно замутивши воду.

Штавише, махинације око градског водоснабдевања су, према закључцима филма, мање спорне.

Испада да је Кросова отимачина ресурса заправо мрачни симбол за његову најгрђу злоупотребу моћи – силовање Евелин, рођене ћерке, и инцестуозно дете рођено из њега.

У историјској књизи Мороуа Мејоа из 1933. године о Лос Анђелесу, поглавље које се бави правим пројектом долине Овенс злогласно је назван Силовање долине Овенс.

Иако је то контроверзна и у међувремену оспорена карактеризација, она изражава сентимент у вези са неспутаним нападом моћника на људске животе који је доведен до најјезивије буквалног краја са наративним разрешењима у климаксу Кинеске четврти.

Сценарио Поланског и Тауна можда није желео да постигне документарну реконструкцију ове приче, али њихово копање по прошлости и њено преобликовање омогућило је овом делу да се истакне у односу на његове фиктивније савременике.

Филм је толико убедљив у детаљима да, закључује Волтон, Кинеску четврт многи погрешно тумаче као „праву историју ратова за воду Лос Анђелеса, схватање онога што се стварно десило кроз популарну културу“.

Иако можда јесте фикција, Кинеска четврт је један од најбољих ноар филмова управо зато што аутентично дочарава како политика и пословање могу лако да се помешају са криминалом и корупцијом, и како тежња моћи оних на врху може да остави многе жртве дубоко испод њих у прашини.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]