Мемоари Барбре Страјсенд: „Зовем се Барбра", покушај звезде да исправи погрешне представе о себи

Кад је Барбра Страјсенд имала 17 година и први пут почела да живи ван родитељског дома, зацртала је циљ.

„Морам да постанем славна само да би ми неко други намештао кревет", рекла је себи.

„Никад нисам успевала да савладам ћошкове", смеје се звезда, присећајући се те младалачке амбиције.

„Али, знате, било је узбудљивије сањати о томе да сте славни него о стварности. Веома сам повучена особа и не уживам у статусу звезде."

То је лекција коју је научила врло рано.

Кад је први пут допутовала у Велику Британију 1966. године, у часопису Њузвик писало је да је она „тријумф ауре над изгледом."

„Њен нос је предуг, њене груди премале, њени кукови прешироки. А опет, кад стане за микрофон, она надраста читаве генерације и културе", записано је у наставку.

Медији су од самог почека имали необичну фиксацију њеним изгледом.

Називали су је „љупким мравоједом" са „невероватним носом", који личи на „кратковиду газелу".

Тон се променио тек кад је постала суперзвезда.

Одједном, Страјсенд је постала „вавилонска краљица", чији су профили били зачињени суперлативима - 250 милиона продатих плоча, 10 Златних глобуса, пет Емија и два Оскара, за глуму и ауторство над песмама.

Али штета је већ била начињена.

„Чак и после свих ових година и даље ме повређују увреде и не могу до краја да поверујем у похвале", пише звезда у новој аутобиографији Зовем се Барбра.

Књига је, каже она, њен покушај да исправи те погрешне представе.

„Био је то једини начин да стекнем некакву контролу над властитим животом

„Ово је моја заоставштина. Написала сам властиту животну причу. Не морам више да дајем интервјуе после овога", додаје певачица и глумица.

Срећом, пристала је на још један последњи интервју за ББЦ из удобности дома на врху литице у Малибуу.

Упркос репутацији да увек касни, она стиже на време, чак и после потраге у последњи час за наочарима.

Она је све што се само пожелети може: отворена, духовита, срдачна, благо размажена, изузетно харизматична и повремено склона сулудим дигресијама.

„Саосећам се са цвећем једнако као што се саосећам са мравима.

„Не могу чак ни да их згазим", изјављује у једном тренутку.

Мемоари Барбаре Страјсенд били су у настанку скоро 25 година.

Почела је да прави белешке, пишући руком, оловком, још 1999. године.

Завршени рукопис има скоро 1.000 страна и довољно је тежак да се употреби као оружје.

Звезда тврди да је њено „сећање крхко", али је књига препуна сочних детаља о свађама иза кулиса, унезвереним удварачима и најмање о једном случају испадања из лондонског аутобуса.

Она говори о клонирању омиљеног пса и пријављивању у хотеле под именом „Анђелина Скаранђела".

Открива и да је њен брак са Џејмсом Бролином послужио као инспирација за песму групе Аеросмит I Don't Want To Miss A Thing.

У међувремену, њено енциклопедијско присећање сваког оброка који је икада појела натераће вам воду на уста.

Књига наводи сласне меније од торте од топљене чоколаде, њујоршке пице на парче, крабе са меким оклопом, диње, сендвича са ћуретином и краставчићима и (њене омиљене) бразилске кафе са сладоледом.

„Обожавала сам храну још као дете, а живела сам у сиромашном крају.

„Имали смо малу кухињу и обожавала сам да печем беле колаче и заливам их црним чоколадним преливом", признаје она.

Страјсенд је одрасла у Бруклину и једно од њених најранијих сећања је певање на степеништу њене стамбене зграде.

„Имала сам свега пет-шест година и моје мале пријатељице и ја смо обично певале у предворју. Акустика је била као уграђени ехо. Био је то сјајан звук."

Али живот код куће био је тежак.

Њен отац Емануел умро је од излива крви у мозгу кад је Страјсенд имала свега 15 месеци, оставивши породицу у крајњем сиромаштву.

Као дете, претворила је термофор у лутку, грлећи је ноћу док се успављивала.

Кад се њена мајка преудала неколико година касније, ствари се нису поправиле.

Нови очух Барбре Страјсенд, продавац половних аутомобила, био је резервисан и суров.

„Не сећам се да ми се икада обратио или да ме је питао било шта… Како сам? Како ми иде у школи? Било шта.

„Никад ме није видео, ни он ни мајка. Она није видела моју страст према глуми. Обесхрабривала ме је", додаје она.

Много година касније, њена пријатељица и ауторка текстова Мерилин Бергман тврдила је да су та рана искуства усмерила Страјсенд ка светлости рефлектора.

„Ако немате извор безусловне љубави као дете, вероватно ћете се трудити да га стекнете до краја живота", рекла јој је она.

Страјсенд се присећа да је то „била је то бриљантна анализа која јој је отворила очи".

'Доларски знакови свуда по теби'

Отишавши од куће са 16 година, почела је да ради као чиновница, док је викендима радила као позоришна разводница, да би могла да буде у току са најновијим представама на Бродвеју.

„Мислим да су ме плаћали 4,50 долара, али увек сам крила лице зато што сам мислила да ћу једног дана бити позната.

„Није ли то смешно? Нисам желела да ме људи препознају на платну и знају да сам их једном водила до њихових седишта", каже она.

Сан је почео да се остварује 1960. године, кад се Страјсенд пријавила за такмичење талената у геј бару на Менхетну.

Награда је била 50 долара и бесплатна вечера - а њој су била потребна оба.

Отворила је сет бродвејским стандардом A Sleepin' Bee.

Кад је завршила, наступила је запањена тишина, праћена громогласним аплаузом.

Те вечери јој је девојка комичара Тајгера Хејса рекла: „Девојчице, видим доларске знакове свуда по теби."

И била је у праву.

Страјсенд је почела да наступа свуд по Гриничу, привлачећи славне личности, дискографске куће и позоришне продуценте.

Један од њих, Артур Лоренц, ангажовао ју је за малу комичарску улогу у представи I Can Get It For You Wholesale.

На премијери, Страјсенд је једину отпевану песму претворила у стојеће овације које су наводно трајале пет минута, али њена следећа улога ју је претворила у праву сензацију.

Смешна девојка, оквирно заснована на причи водвиљске комичарке Фени Брајс, био је јединствени спој глумице и материјала.

Брајс је, попут Страјсенд, била млада Јеврејка која је постала звезда захваљујући мешавини одлучности и марљивости и која је успела због сопствене различитости, а не упркос њој.

Благословена песмама као што су People и Don't Rain On My Parade, представа је освојила сјајне критике и осам номинација за награду Тони.

Али Страјсенд није могла да ужива у успеху зато што је њен колега глумац Синди Чаплин (син филмске звезде Чарлија Чаплина) непрестано покушавао да саботира њен наступ.

„Не волим чак ни да говорим о томе", каже она, вртећи главом на ту успомену.

Па онда наставља.

„Била је то само особа која се заљубила у мене - што је било необично - а кад сам му рекла: 'Не желим да будем с тобом', острвио се на мене на веома суров начин.

„Почео је да мумла испод гласа док сам била на сцени. Стравичне речи. Псовке. И не би ме више погледао у очи. А знате, кад глумите, врло је важно да гледате другу особу, да реагујете на њу."

То ју је, додаје, пореметило.

„Понекад бих помислила: 'Која је, за име света, следећа реч?' Била сам усплахирена."

То искуство је довело до треме која је спречила Страјсенд да наступа на концертима 27 година.

Али чак и кад је престала да наступа уживо, мушке колеге би се показале проблематичним.

Волтер Матау ју је понизио на сету Hello, Dolly, вриштећи: „Имам више талента у прдежу него ти у читавом телу", док је Оскаровац Френк Пирсон јавно опањкавао филмску верзију Звезда је рођена из 1976. године, коју је сам режирао, називајући Страјсенд опседнутом контролом и неким непрестано захтева више крупних планова.

Мушкарци који се нису осећали угроженим њеним самопоуздањем били су очарани њоме.

Омар Шариф јој је писао дуга страствена писма преклињући је да напусти мужа.

Kраљ Чарлс ју је описао као „невероватно привлачну" са „огромним сексепилом", док јој се Марлон Брандо представио тако што ју је пољубио у затиљак.

„Не можеш да имаш таква леђа а да не буду љубљена", рекао јој је он.

„Мислим да ми је срце застало на тренутак. Каква реплика", присећа се она у књизи.

Шездесетих и седамдесетих, Страјсенд је била незаустављива.

Као и филмским мјузиклима, играла је шашаве хероине у Што те тата пушта саму и Сова и мачица и романтичну главну улогу у изузетно популарном филму Девојка коју сам волео.

У паралелној музичкој каријери, имала је хитове као што су Woman In Love, Evergreen и No More Tears (Enough Is Enough), поставши друга најпродаванија музичарка свих времена.

Дебитовала је као режисерка 1983. године филмом Јентл, првим холивудским филмом у ком је жена била сценаристкиња, продуценткиња, режисерка и главна глумица.

Прича о ортодоксној Јеврејки која се маскира као дечак да би учила Талмуд била је алегорија за родну равноправност, што ју је чинило још ироничнијим кад Страјсенд није била плаћена са сценарио, добила је минималну плату за режију и била присиљена да преполови глумачки хонорар.

Али кад је стигла у Енглеску на снимање филма, сексизам је ишчезао.

„Имали сте Краљицу и Маргарет Тачер као премијерку, другим речима, нисам вас угрожавала тиме што сам жена.

„У Америци, нажалост морам да кажем, било је много другачије. Људи су били хладни, резервисани", каже она.

У књизи, Страјсенд користи прилику да изравна старе рачуне и да распрши мит о „диви" који је прати.

Добро се носи, причајући причу о истрајности и храбрости зачињену ироничном самосвешћу и хумором.

Али она и даље има тренутке када се понаша као звезда, као када је позвала генералног директора Епла Тима Кука да му се пожали да ајфон изговара њено име погрешно.

„Моје име се не пише са 'З'

„Чита се Страј-сенд, не Страј-зенд. Колико просто то може да буде?", протестовала је она.

„А Тим Кук је био предиван. Дао је да Сири промени изговор… То је вероватно једна од предности славе!"

Сада у 81. години, она сугерише да су ови мемоари стављање тачке на њену каријеру.

Филмски пројекти које је имала у последњој деценији, биографски филм фотографкиње Маргарет Берк-Вајт и филмски мјузикл Gypsy нису реализовани.

Уместо тога, она замишља како проводи више времена код куће.

„Желим да живим живот, да ускочим у мужевљев камионет и само лутам, уз мало среће док су деца негде у близини. Живот ми је забаван кад нам дођу у посету. Обожавају да се играју са псима и ми се забављамо.

„Нисам се много забављала у животу, да вам кажем искрено. Желим више да се забављам", каже она.

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]