Зашто диве ником не треба да полажу рачуне

Штикле до неба, бујна коса и упечатљив сценски наступ нису довољни сами за себе.

„Треба вам много времена да постанете дива", изјавила је једном приликом Дајана Рос.

„Морате да радите на томе."

Али није најјасније на шта мисли кад каже „дива".

Да ли говори о статусу легенде, која је продавала плоче у 100 милиона примерака?

Или говори о властитим славним склоностима темпераментним испадима и екстравагантним прохтевима?

Ширину дефиниције „диве" истражује изложба ДИВА, управо отворена у V&A, у Лондону.

„Изложба ће показати да постоје многе дефиниције и тумачења диве", каже Кејт Бејли, главна кустоскиња за ББЦ културу.

Али ту неће бити таблоидних осуда Мараје Кери зато што је наводно захтевала мачиће и конфете за параду паљења божићних украса или Џенифер Лопез зато што је од британске музичке емисије Топ оф д Попс тражила да преуреди њену свлачионицу.

„На нашој изложби, ми је представљамо у позитивном светлу", каже она.

ДИВА одаје пошту „спектаклу и гламуру, перју и раскоши", каже Бејли, док костими заузимају централно место.

Главна звезда је отворена „пламена хаљина" коју је осмислио Боб Меки 1977. године а носиле су је четири диве: Шер, Тина Тарнер, Бијонсе и Ру Пол.

Ту је и холивудска носталгија са црном хаљином са ресама коју је носила Мерилин Монро у Неки то воле вруће (1959), и наглашени кемп даме Ширли Беси која је носила дречаво ружичасту пернату хаљину и чизме са монограмом од дијаманата, красећи Гластонберијеву бину Пирамида 2007. године.

Друге знаменитости укључују седефну кутију за шивење додељену оперској легенди Џени Линд 1848. године из захвалности за њен добротворни рад, као и спреј за грло који је припадао легендарној певачици из ратних времена Едит Пјаф (1915-1963).

Израз „дива" у значењу „богиња" на латинском првобитно се везивала за главне вокале, примадоне оперског света, као начин да се опише њихов божански таленат.

У време кад је италијански сопран Аделина Пати (1843-1919) постала једна од најпрепознатљивијих лица на свету, појам је почео да сугерише нешто више.

Пати је захтевала високе хонораре и згрнула је богатство у каквом је ретко кад уживала жена, уложивши његов већи део у екстравагантни начин живота (облачећи се по последњој париској моди и станујући у велшком замку који је опслуживало особље од 70 чланова, на пример), што је све помагало да се одржи пажња јавности и напуне благајне.

Истовремено, диве говорне речи почеле су да стичу сличан статус.

Својеглава глумица Сара Бернар (1844-1923), чије су испаде толерисале позоришне компаније због њене неприкосновене способности да распрода карте, била је мајстор мелодраме, и на сцени и ван ње.

Ексцентрична хедонисткиња која је носила шешир украшен пуњеним слепим мишом, држала менажерију егзотичних животиња и штиклирала дуги списак изузетно цењених љубавника, градила је властити имиџ и сама себи зацртавала циљеве, пласирајући себе на тржиште кроз илустрације Алфонса Муче, и изградивши култ славне личности.

Рођење покретних слика на преласку у нови век довело је до пресељења многих позоришних звезда на филм, допирући до огромне и разнолике нове публике, појачавајући утицај на популарну културу.

Међу њима је била и Бет Дејвис (1908-1989), фасцинантна глумица са танким обрвама и крупним очима, која је одабрала да иде властитим путем, играјући храбро одабране главне женске улоге које нису мариле за пажњу мушкараца.

„Док су се друге глумице усредсређивале на то да буду допадљиве, Бет Дејвис је бацила око на то да буде упечатљив", приметила је 1987. године водитељка Барбара Волтерс.

Исто је важило за начин на који је водила посао.

Незадовољна неамбициозним улогама које су јој нуђене у оквиру уговара са Ворнером и добијајући плату која је била нижа од плате њених колегиница, она је 1936. године тужила студио.

Иако је изгубила ту парницу, порука је била недвосмислена.

Не само да јој је плата скочила, већ су и њене наредне улоге као што је тврдоглава и размажена Џули Марсден у Бестидној жени (1938), за коју је добила другог Оскара, и хистерична, остарела глумица Марго Ченинг у Све о Еви (1950) ушле у историју кинематографије и учврстиле архетип диве склоне драми.

„Дива је", певала је Бијонсе 2009. године, „женска верзија играча".

Глумица Мери Пикфорд знала је то још 1919. године.

Позната као „миљеница Америке", али бескомпромисна кад је у питању њена каријера, успела је да се искобеља из стиска студијског система да би заједнички основала продуцентску кућу Јунајтед Артистс, утрвши пут бројним умешним наследницама, које су оснивале властите продуцентске куће да би причале приче са истакнутим улогама за жене.

Статус диве је зависио, тада баш као и сада, од тога да ли сте творац властите каријере - креативно и финансијски - и да ли сте ви ти који је гурате напред.

Ако је то значило да вас сматрају „тешком", била је то цена коју су уметнице биле спремне да плате.

Оперска мегазвезда Марија Калас (1923-1977), позната по незгодној нарави, никада ником није полагача рачуне, изјавивши: „Увек ћу бити онолико тешка колико је потребно да бих била најбоља."

Вива ла дива

Етикета диве се „умногоме променила", каже докторка Кирсти Феркло, предавачица филмских студија на Манчестерском метрополитенском универзитету и коуредница књиге „Дива: Феминизам и непоколебљивост од попа до хип-хопа (2023)", чије је објављивање најављено за септембар.

Некада начин да се опише женин неовоземаљски таленат, етикета се, каже она, све више користи да би се спутале.

„Користио се много, много пута да подрије успешне жене, учврсте стереотипи, умање њихова достигнућа и да се сугерише да су тешке или темпераментне", каже Ферло за ББЦ културу.

„Шта је понашање једне диве?", додаје она.

„Можда то само значи стати у властиту одбрану као одговор на изазове са којима се суочавају женске звезде у индустрији којом доминирају мушкарци и апсолутно је препуна родном неједнакошћу."

„Успоставити властиту моћ, захтевати правичан однос, излазити на крај са тим притисцима и критикама, није ли то управо то, а не понашање једне диве?"

Двострука добитница награде Греми Аријана Гранде мисли да јесте.

„Ако имам своје мишљење као уметница или ако управљам нечим или ако имам нешто да кажем што се тиче избора који се праве у вези са мојом властитом каријером… тиме се увек манипулише и претвара се у негативну ствар, а не видим да се то дешава мушкарцима", изјавила је у једном интервјуу из 2020. године.

„Уморна сам кад видим да се жене ућуткују тиме", додала је.

Једна од жена која је одбијала да буде ућуткана је модел, певачица и глумица Грејс Џонс, која је славно ошамарила британског водитеља Расела Харија на телевизијском сету 1981. године.

Џонс је правдала сопствено понашање у мемоарима из 2015. године.

„Требало је да седим поред Расела Харија и ћутим као бубица и будем мирна. Била сам обучена као амазонска заводница, а према мени су се опходили као према слушкињи", записала је.

Друге уметнице истичу оно што Феркло описује као „чврстина настала из борбе" да се објасни њихов непоколебљив став.

„Заслужујем у овој тачки да будем захтевна за одржавање… након што сам се током читаве каријере убијала од посла", изјавила је недавно Мараја Кери за Гардијан.

Док је у документарцу из 2021. године Тина Тарнер изјавила да је „девојка са плантажи памука."

„Издигла сам се изнад онога чему ме нису научили."

Овај наратив о борби и опстанку имао је великог одјека у оквиру ЛГБТ заједнице, која је чинила важан део базе обожаватеља бројних дива, као што су Џуди Гарланд, Барбра Стрејсенд и Мадона, док су песме као што су „I Am What I Am" Глорије Гејнор (из бродвејског мјузикла La Cage aux Folles) и „Born This Way" Лејди Гаге постале ЛГБТ химне.

Диве су, каже Феркло, „симболи оснаживања, самоприхватања и слављења индивидуалности, довођења у питање друштвених норми", и, као такве, играју важну улогу у ЛГБТ култури.

Етикета „диве" добија помешане реакције.

У сопственом подкасту прошле године, Меган Маркл се увредила кад ју је Мараја Кери назвала дивом, док је Кери, ћерка оперске певачице, спремно прихватила тај израз за себе.

„Играм на ту карту", рекла је она за W Magazine 2022. године.

„И да, део тога је стваран."

Хип-хоп звезда Лизо, краљице перја, лажног крзна и секси сценске одеће, још је једна уметница која је користи, док, као жена плус величине, преокреће архетип наглавачке.

Лизоина промоција телесне позитивности само је један пример како посвећене диве користе властиту платформу за чињење добра.

Певачица Били Холидеј, на пример, одметнула се од властите издавачке куће да би се огласила о грађанским правима независним објављивањем Strange Fruit (1939), песме о линчовању црнаца која се продала у милионима примерака упркос цензури којој је била изложена на сваком кораку.

Глумица Елизабет Тејлор је осамдесетих помогла да се умањи стигма према ХИВ-у, а Бијонсе је посудила глас кампањи „Животи црнаца су важни".

Изнад свега, изложба ДИВА ће славити овај феномен, каже кустоскиња Кејт Бејли, жељна да исправи неправду учињену овим изузетним уметницама.

„Сматрам да су биле погрешно схваћене", каже она за ББЦ културу.

„Ако погледате природу дива као уметница и колико су често биле критиковане на негативан начин, док су заправо ове соло уметнице биле вредне, амбициозне, визионарке, пионирке и треба им одати почаст за то", каже она.

Године 1983, водитељ емисије Џони Карсон питао је седамдесетпетогодишњу Бет Дејвис како би највише волела да остане упамћена.

Са упареним шеширом и крзном са леопардовим шарама, пушећи цигарету, она га је погледала право у очи.

„Као вредној радници", одговорила је она.

„Мој циљ је одувек био да радим најбоље што умем."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]