Телевизија: Телетабиси - бизарна дечја серија која је освојила свет

Телетабиси ове године славе 26. рођендан, а на путу је и нова Нетфликсова верзија.

У марту 1998. године, више од 1.500 телевизијских главешина из 82 земље стуштило се у Конференцијски центар краљица Елизабета Друга у Лондону.

Сакупили су се за други икада Светски самит о дечјој телевизији.

Расправљало се о разним темама - финансирању, регулативи, новим медијима - али једна реч била је на свачијим уснама: Телетабиси.

Ова серија за предшколску децу, у продукцији Регдола за ББЦ, почела је да се емитује у Великој Британији годину дана раније - 31. марта 1997. - документујући враголије четири џиновске бебе налик ванземаљцима са антенама на главама и телевизорима на стомацима.

Био је то неочекивани хит и код деце и код одраслих.

Прича о лелујавим задњицама и Таби тосту освојила је земљу.

Али Тинки Винки, Ла Ла, Дипси и По, са својим прото брбљањем и наклоношћу ка понављању ствари, забринули су експерте.

„Телетабиси: Да ли опамећују или заглупљују?", запитао се модератор прве сесије на дотичном самиту.

Уследила је жучна расправа.

„Регресивни" и „неодређено зли" били су само неки од испаљених вербалних хитаца.

Ада Хауг, шефица за предшколске програме норвешког НРК-а оптужила је Телетабисе да су „најтржишније оријентисан концепт за дечју емисију који сам икада видела".

Острашћено ставши у њихову одбрану, Елис Кан, директорка америчке мреже ПБС (која је управо купила Телетабисе), одбацила је те критике као „смешне".

Потом је шокирала публику увредом преузетом из познатог скеча из Суботом увече уживо, мада остаје нејасно да ли је Хауг разумела у чему је виц.

Дијалог је брже-боље цитиран у новинама од Париза преко Њујорка до Хонгконга, и дебата је постала глобална.

Погледајте видео: „Место које науку претвара у забаву"

Иако су потекли из традиције благо надреалистичких британских дечјих серија, почев од Гледај са мајком из 1952. године, Телетабиси нису били толико дидактички као њихови непосредни претходници са ББЦ Два, Школа за играње или Дани игре.

Била је намењена млађој демографској групи и, попут Регдолових других серија, од Рози и Џим до ТВ за малишане, применила је приступ изричито оријентисан ка деци - настао на основу вишегодишњег посматрања и сакупљања реакција.

„Многим делима за децу приступа се из перспективе одраслих", каже за ББЦ Културу оснивачица Регдола Ен Вуд.

„Школа за играње, по самом наслову, сугерише да вам творци 'држе наставу'.

„Покушали смо да представимо живот на какав би мало дете могло да реагује. Претходне серије Регдола нису одлазиле толико далеко као оно што смо успели са Телетабисима зато што је то представљало стални процес учења."

Овај етос руководио је свим аспектима Телетабиса, од основних заплета и рудиментарног говора („ех-ох!") до ритуала и слептстик комедије - чак и кикотаве Сунчеве бебе.

Све је то било изузетно привлачно за малишане - и врло збуњујуће за одрасле.

Али тврдити да серија није образовна, као што су многи чинили, није сасвим тачно.

„Окружење за учење у раним годинама нема толико структуру одељења и праволинијског учења", каже за ББЦ Тим Смит, психолог развоја из лондонске Лабораторије за бебе Биркбек.

„Суштина је више у сусретању са темама и идејама - бројевима, именовањем и језиком - начинима на које се посматра свет.

„А управо се то дешавало у Телетабисима: није било едукативно у строгом смислу, али постоје едукативне компоненте у њиховој забави."

Ова синтеза најбоље је демонстрирана у прихватању технологије у Телетабисима.

Тинки Винки и дружина били су „технолошке бебе на ивици технолошке промене", каже Вуд.

Живели су у Табитроничкој суперкуполи са интелигентним усисивачем по имену Ну Ну.

И имали су телевизоре на стомацима, кроз које су гледали децу у стварном свету. То је изазвало реакцију код миленијалских малишана.

А то је, истиче Смит, „био и паметан начин да се уткају приче из стварног живота у фантастични, цртанофилмски свет… да се едукативни садржај увије у забаву."

Понављање („поново, поново!") давало је деци другу прилику да „стварно учврсте научено, да разумеју шта им је представљено како би могла о томе да размишљају у стварном свету".

Били су то аргументи које су упорно износили Вуд и сценариста серије Ендрју Девенпорт, лиценцирани логопед.

Али многи и даље нису били разуверени.

„Нагласак на учењу кроз игру је леп и красан, али за мене је серија збуњујућа", написао је један колумниста Телеграфа.

„Престанимо, за име света, да се понашамо према предшколској деци као да немају мозга", завапио је други у Аустралијену.

Њихова забринутост као да је одражавала шири културни рат који се водио између традиционалиста, за које је разлика између едукације и забаве представљала императив, и напредних, за које је та разлика била лажна.

То је посебно могло да се осети у Великој Британији, где је лабуристичка влада Тонија Блера била недавно изабрана уз слоган „Едукација, едукација, едукација" и чије су иницијативе за реформу укључивале програме осмишљене да се баве доживљеним падом писмености, као што је Национална кампања за читање министра образовања Дејвида Бланкета.

То што су Телетабиси изазвали мање пометње у северној Европи- ако не рачунамо Аду Хауг - могао је да буде симптом чињенице да је у тим земљама већи нагласак на учењу заснованом на игри.

На крају крајева, данска серија Bamses Billedbog („Тедијева сликовница"), која се емитује од 1983. године, имала је садржај веома налик Телетабисима: џиновске костиме, песме и језик нонсенса.

Погледајте видео: Зашто се Кина увредила због цртаног филма

Слава и контроверза

Расправа је била најжешћа у САД, где је Улица Сезам била златни стандард за предшколску телевизију још откако је почела да се емитује 1969. године, ангажујући стручњаке за едукацију од самог старта.

Улица Сезам била је очигледно дидактичка: свака епизода била је - и још увек је - планирана са конкретним циљевима на уму.

И њен успех у том погледу, посебно међу децом из сиромашног окружења, добро је документован.

Дакле, кад су Телетабиси почели да се глупирају на америчким екранима у априлу 1998. године, попунивши термин на ПБС-у који је пре тога држао Спремни за учење, то је изазвало незадовољство међу тврдокорним поклоницима Сезама који су ту видели врло мало едукације.

„Нема никаквих документованих доказа да Телетабиси поседују било какву едукативну вредност", изјавила је харвардска психолошкиња Сузан Лин.

Штавише, САД су биле дом огромне кохорте онога што стручњак за медије и образовање Дејвид Бакингем назива „антителевизијском дивизијом", за коју је било каква емисија - укључујући и Улицу Сезам - штетна.

Уска циљна група Телетабиса показаће се као огроман узрок за забринутост: „Прављење емисије за веома малу децу противно је свему у шта верујем", рекла је Дороти Сингер из Центра за истраживање и консултације породичне телевизије са Јејла.

Чак и данас, Америчко удружење педијатара препоручује да деца не проводе нимало времена испред екрана до 18. месеца, сем кад разговарају преко видео позива.

Међутим, контроверза није доживела врхунац у академским, већ у хришћанским круговима.

У промотивној публикацији за његов евангелистички Универзитет Либерти, телевангелиста Џери Фолвел упутио је „упозорење родитељима" цензуришући Тинки Винкија и његову величанствену црвену торбицу: „Он је љубичаст, боје геј поноса, а његова антена је у облику троугла: симбола геј поноса."

Након што су његове опаске објављене у регуларној штампи, Фолвел је појачао кампању, тврдећи да да су такви „узори штетни по моралне животе деце".

Либералне фракције скочиле су у одбрану Тинки Винкија.

Градска влада Берклија, седишта напредне политике, саставила је резолуције подршке: „Живео Тинки Винки и живела слобода од морализаторства!"

Ипак, серију су бојкотовали многи конзервативни родитељи у САД.

Контекста ради, проћи ће још четири године пре него што Врховни суд земље прогласи законе против содомије неуставним, а 16 година док не укине све државне забране истополних бракова.

„Смејали смо се кад смо први пут чули за Фолвела" касније је Вуд рекла за Ројтерс.

„Али у САД су неке заједнице то схватиле веома озбиљно, на наш велики ужас, и то је нанело поприлично штету бренду."

Иста драма одвијала се и у Пољској осам година касније, кад је Ева Совинска, тадашња комесарка за децу, наредила да психолози истраже да ли серија промовише хомосексуални начин живота.

Телетабисе је на крају ослободила свих оптужби сама бранша, кад су освојили две Бафте за дечју емисију и две номинације Еми за дневни програм.

Похвале су стигле и од разних тела из Јапана, Гане и Немачке.

Њихов успех довео је до лавине серија прављених за врло малу децу.

А од њих, врло је мало серија данас које не садрже бар мало ДНК Телетабиса, било у њиховом прихватању технологије (Напред Џетерси, Октонаути и Тинпо су препуни разних уређаја) или у наглашеном приступу оријентисаном ка деци.

Од У ноћном врту до Месец и ја, ведро, забавно и вртоглаво ишчашено постало је статус кво.

Уз накнадну памет, јасно је да је халабука била само још један пример моралне панике која често прати дечју популарну културу.

Тон филмови, стрипови и видео игре: сваки од њих сматрао се штетним кад се први пут појавио.

Оно што је Телетабисе чинило феноменално необичним, међутим, било је њихово рапидно ширење на културу одраслих.

У јулу 1997, британски часопис Фејс објавио је чланак на пет страна о „Телеклаберима", новој подврсти рејвера који се окрећу Телетабисима да би се „спустили после клупског изласка".

На интернету су почеле да ничу странице за обожаваоце.

На лондонском Империјалног колеџу, календар за активности на кампусу укључивао је времена емитовања и сижее епизода.

Кад је серија први пут стигла у Хонг Конг у јуну 1998. године, продуценти, у нади да ће уновчити све већи култни статус серије, заказали су емитовање Телетабиса за 21:30 петком увече.

Ниједни дечји ликови нису стекли такву светску славу међу одраслима још од хита из шездесетих Магична вртешка.

Коментатори су указивали на њихове еквивалентне психоделичне квалитете: Магична вртешка је имала разноврсну банду јарко обојених распричаних створења - Пас Дугал, Лутка из кутије Зебеди, Зец Дилан - који сви живе у Магичном врту.

За Дејвида Бакингема, одрасли клуб обожавалаца Телетабиса одражавао је и шири смисао за иронију која је владала поп културом у то време, што можда може да објасни вечито присуство Господина Блобија на британској телевизији или плишане меде Аphex Twin.

Сва ова пажња одраслих учинила је чуда за гледаност.

Са два милиона гледалаца у Великој Британији, Телетабиси су били најгледанији програм у термину суботом ујутро, премашивши јутарњи програм на Каналу 4.

Што их је учинило метом таблоида.

Јуан Стреч је у то време био заменик уредника за вести у Мирору и он се сећа како су деведесете биле деценија у којој је британска штампа пригрлила и чак помогла настанак културе славних која је одржала Телетабисе у жижи јавности.

„Први пут су масовно запошљавали уреднике и новинаре за област забаве", каже он за ББЦ.

„Људи су желели да читају о славнима, а новине су реаговале на то и нудиле им чланке… Тиражи су били високи, зарада је била висока, а конкуренција је била жестока."

Земља Телетабиса свакако је то осетила на властитој кожи.

У својим мемоарима Преко брда и далеко одавде, Ники Смедли, познатија као Ла Ла, описује како је глумачкој постави било забрањено да вози властита кола кући да их не би пратили.

Папараци би висили са хеликоптера у нади да ће усликати неког Телетабиса без маске.

Није помогло ни то што су сви били приморани да потпишу споразум о чувању пословних тајни, због чега је сваки делић информације био утолико драгоценији.

„Да ли знате неког Телетабиса? Позовите овај број и платићемо за вашу причу", гласило је дневно заглавље у Сану.

Олуја је достигла врхунац кад је Дејвид Томпсон, познатији као Тинки Винки, добио отказ, путем писма, непосредно пред прославу окончања снимања прве сезоне.

Забринутост због његових вештина у костиму достигла је тачку кључања; Регдол је још од пре морао да надсинхронизује његов глас.

Неимпресиониран свим тим, Томпсон је продао лажну причу Њуз ов д ворлду преко публицисте за славне Макса Клифорда.

Под насловом „Кинки Винки", прича је говорила о његовим опсценим лудоријама са девојком на снимању.

Обоје су се нашли голишави на дуплерици.

Придодат је и сироти Ну Ну.

Пакао не познаје бес као презрени Телетабис.

За Вуд, прљање Телетабиса у свету одраслих био је узрок велике туге, које је она изједначавала са непоштовањем према циљној групи серије.

Али на многе начине ББЦ је потпиривао ту пажњу и извлачио корист од ње.

„Потенцијали овога су неисцрпни", изјаво је шеф за инвестиција на ББЦ-ју за Индепендент 1997. године.

Продавале су се играчкице у ресторанима брзе хране, а двоструки платинасти сингл завршио је у врху топ листа.

(У једној од необичнијих епизода у поп историји, хит сингл „Телетабиси кажу Ех-ох" завршио је у ужем избору за награду Ајвор Новело.)

Бери Елдриџ, тадашњи менаџер за комуникације у продавници играчака Ентертејнер, присећа се маничног расположења пред Божић 1997. године док су британски потрошачи стајали у реду ноћу да би дошли до плишаних лутака.

„Играчка коју сви морају имати" је божићни ритуал још од краја осамдесетих, а зато што играчке морају да се наруче месецима унапред од малопродајних ланаца, потражња је често већа од понуде.

То је доводило до „скалпирања" (препродаје по вишој цени) и јефтиних имитација (Волмартови Бабли Чабис су завршили неславно после тужбе Регдола).

„Бес око играчака" био је честа појава.

Особље Ентертејнера морало је да прође обуку како изаћи на крај са ратоборним муштеријама.

„Сећам се неких блиских сусрета који су се замало ружно завршили", уздише Елдриџ.

Сага се понављала широм света.

Један лист је извештавао о деци која су била „претурена из колица" у Хамилтону, на Новом Зеланду, док су купци наваљивали у продавнице.

Према ББЦ-јевим годишњим извештајима, у прве две године Телетабиса зарађено је 330 милиона фунти, од чега је већи део дошао од продаје права иностраним емитерима.

И заиста, оптужба Аде Хуаг за „тржишну оријентисаност" није била далеко од истине: Телетабиси су могли бити надсинхронизовани, а њихове игране секвенце замењене културолошки прикладнијим садржајем.

Додуше, и најмању промену морала је да одобри Вуд.

А имитаторске емисије, као што је била мексичка прилично отворено безобразна крађа Теле Чобис, брзо је гасио правнички тим Регдола.

До данашњег дана, Телетабиси су се емитовали у више од 120 земаља и преведени су на 45 језика.

Серија је стигла до више од милијарду деце, многе од њих у Кини, где је 2002. серија постала прва инострана телевизијска продукција емитована у ударном термину на телевизији.

Чак је и ирански национални емитер купио 65 епизода, синхронизујући их на персијски.

„Потребно је много времена да се преведе, као што можете да замислите", рекао је портпарол за Сан.

Погледајте видео: Савети Љубивоја Ршумовића младим родитељима

Неки нови Телетабиси?

Двадесет пет година касније, бренд Телетабиса наставља да се развија и прилагођава.

После пет сезона, спиноф серије и филма, права на интелектуалну својину купила је канадска DHX Медија (данас ВајлдБрејн).

Компанија је изнова покренула серију 2015. године, заменивши телевизоре на стомацима тачскриновима.

У међувремену су уследила два анимирана спинофа на Јутјубу, кључној одскочној дасци за дечје серије.

А направљен је и други „рибут" на Нетфликсу, са бродвејском звездом Титусом Барџисом као наратором.

То је само једна у низу предшколских серија које је купила ова платформа за стриминг, чија дечја зона постаје све важнија у борби за претплатнике.

Део ове стратегије чине поуздани брендови.

„Нетфликс, за разлику од Парамаунт плуса и Дизни плуса, на пример, нема Николодеонову библиотеку на коју може да се ослони, тако да мора да наручује властити дечји садржај.

„Телетабиси пружају моменталну препознатљивост бренда", каже за ББЦ Ричард Милдтон, уредник Телевижн бизнис интернешенела.

Овај потез одражава шири тренд у послу: Велики брат, Гладијатори и Фрејжер само су неке од других серија из деведесетих које се враћају на велика врата.

„Ширење стримера и раст сродних програма значи да је публика затрпана мноштвом опција", објашњава Мидлтон.

„Један од начина да се пробијете кроз сав тај хаос је да освежите старе серије."

Стварно је тешко смислити хит.

Нико не зна шта је тај магични састојак и зато се људи труде да га понове.

Ипак, тзв. „рибутовање" није ништа ново.

Џенет Стимерс, професорка културе, медија и креативних индустрија са Краљевског колеџа у Лондону, истиче разне класичне дечје серије поново рађене током година, као што су Томас и пријатељи и Градитељ Боб.

Неке представљају прилику да се изнова измаштају ликови који нису издржали тест времена кад је у питању заступљеност, раса или инвалидитет, као што је на пример Дизнијев Дамбо, чији оригинал користи отворене афричко-америчке стереотипе.

На сличан начин, ВајлдБрејн користи мулти-расну глумачку поставу Сунчевих беба у новим Телетабисима у покушају да „одражава диверзитет публике".

Често, међутим, „рибутови" исказују слабу спремност да ризикују у сектору све више лишеном новца:

„Стварно је тешко смислити хит", каже Стримерс за ББЦ.

„Нико не зна шта је тај магични састојак и зато се људи труде да га понове. Проблем је што освежена серија често није једнако добра као оригинал."

Балерина Анђелина је добар пример за то.

Оригинална серија, са 2Д анимацијом заснованом на предивно илустрованим књигама Катерине Холаберд, касније је поново оживљена уз помоћ компјутерске графике са прилично незадовољавајућим резултатом.

То има смисла за Вуд, за коју Нетфликсови Телетабиси представљају велико обезвређивање бренда.

Она осуђује употребу технике дигиталне продукције, мада је највише забринута да пажљива припрема рађена пре снимања оригинала - усавршавање технике дечје призме - овде није поновљена.

Кад је на ово скренута пажња ВајлдБрејну, компанија је одлучила да не коментарише.

У детаљном излагању на који начин су Телетабиси осавремењени, међутим, компанија је истакла да су „дух и концепт Телетабиса остали непромењени у односу на оригиналну серију" а „приче и теме и даље се врте око чудесног, откривања радости и шашавости".

Остаје да се види да ли ће освежена верзија доживети сличну реакцију.

Нетфликс има велику моћ, али не послује у Кини, где се налази већи део обожавалаца Телетабиса.

Нити ће нова серија бити доступна у Великој Британији, где ББЦ држи ексклузивна права.

И иако су Телетабиси научили да играју игру друштвених мрежа, твитујући јавним личностима и нервирајући политичаре, контроверзе и расправе у духу времена које су прогањале серију и издигле је у сам врх вести одавно су превазиђене.

Али можда акутније питање је оно које поставља Вуд: „Одакле ће потећи следећи Телетабиси?".

Било би веома тешко финансирати један тако екстравагантан пројекат данас.

У Великој Британији више не постоје квоте за дечје емисије на комерцијалним каналима.

Вуд се такође брине да удовољавање носталгији ограничава креативност која је била омогућена њој и Девенпорту деведесетих.

„Постоје други људи који обављају добар посао или би бар могли само кад би добили прилику."

Она као пример наводи пројекат који је тренутно у припреми код Регдола.

„Он је, надам се, у духу данашњег времена, у мери у којој уопште можете да га осетите. Хоће ли бити примећен у маси ствари која се штанца данас?

„Ко зна, али морате да наставите да покушавате."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]