Нинџа корњаче: Зашто и после 30 година волимо овај цртани филм

Наше летовање 1991. у Црној Гори обележиле су три слике.

Унапред да кажем да се тога не сећам јер сам имала две и по године, дакле - верујемо породичним легендама.

Тад сам први пут летела авионом и толико сам се укакила на аеродрому, да та прича и данас увесељава моју мајку.

Друга, много озбиљнија је да се баш тих дана заратило у Словенији па смо скратили боравак у Игалу, мада је мајка касније схватила да смо се „џабе раније вратили", јер је ружнији део распада Југославије тек уследио.

Трећа прича је да нам је непозната жена пришла и запањено питала мајку за мог тад деветогодишњег брата:

„Како ваше дете тако добро познаје ренесансне уметнике?".

Мајка је збуњено застала и тек после неколико секунди схватила:

„А не, он прича о Нинџа корњачама".

Леонардо, Донатело, Рафаело и Микеланђело били су део њихове свакодневице, уз коју сам и ја одрастала.

Цртани филови о младим зеленим мутантима који живе у канализацији Њујорка, једу пицу и боре се против Секача, те године почели су да се приказују на Радио телевизији Београд.

Све ове слике би и даље стајале у нашим менталним породичним албумима, да ове исте нинџа тинејџере не обожавају и данашња деца.

Оне су један од ретких цртаних филмова које гледају, својевољно, различите генерације.

Тако је Саву Димитријевића који има девет година у њихов свет њујоршког мокрог подземља недавно увео 30-годишњи брат.

Од тада и он обожава Нинџа корњаче.

„Волим их зато што је много забаван и смешан цртани филм.

„Такође их волим зато што је то прича о четири брата, а нас је тројица у породици", каже Сава за ББЦ на српском.

Његова старија браћа Лазар и Урош имају 31 и 30 година, али и даље уживају у дружењу са зеленим тинејџерима и бројним играчкама из њихове колекције.

Највише воли Микеланђела, највећег љубитеља пице и провода међу зелембаћима.

„Он ми је омиљени пошто је много смешан и кул и због тога што вози скејт", каже Сава.

Ко су Нинџа корњаче?

Леонардо носи плаву траку и он је вођа екипе, барата мачевима - катанама.

Донатело је љубичасти, технолошки геније и најмање користи силу, од оружја има бо штап.

Рафаело је са црвеном траком, промућурни и саркастични момак, чије је оружје трозубац саи.

Микаланђело је с наранџастим појасом и нунчакама.

У себи носе клицу глобализације - имена су им италијанска, живе у Америци, баве се јапанским борилачким вештинама, а кроз већину епизода провлачи се као врло важан значај масовних медија.

У нешто другачијем облику први пут су се појавили 1984. у стрипу Кевина Истмана и Питера Лерда, а на Балкан стижу као јунаци цртаних филмова.

Те ВХС касете смо гледали стално.

Мој брат је дијалоге буквално знао напамет.

Певушили смо уводну песму, иако је била енглеском, а ја сам тек стасавала у говорницу српског језика.

И сад чујем онај посебни глас - Млади мутанти нинџа корњаче.

То је уједно био и једини цртани филм где смо рецитовали и читаву одјавну шпицу.

„Превео Горан Кричковић.

„Текст интерпретирали Љубиша Бачић, Нада Блам, Властимир Ђуза Стојиљковић и Никола Симић, магнетоскоп Предраг Јеремић, тон-мајстор Миодраг Ж. Вучковић, реализација Славко Татић".

Антијунаци са којима се деца лако поистовете

Тајна успеха Нинџа корњача је што су били родоначелници одређеног профила цртаног филма, каже за ББЦ један од оних чије је име на шпици - преводилац Горан Кричковић.

„Они су први супер антијунаци и у томе је била квака.

„Деци је било много лакше да се поистовете са неким који јесте да имају вештине, али имају и пуно слабости - неиспуњених жеља и снова", каже Кричковић.

Човеколике корњаче, између осталог, желе да их свет прихвати, али људи најчешће вриште кад их виде - онако зелене.

„Кад погледате те филмове, а ја сам их се нагледао онолико, видите да се најважнији део радње одвија у њиховом интерактивном односу и проблемима са којима се суочавају.

„Противник није толико битан, њега на крају увек слупају, више је то другарство било у питању и дух чопора који нико не воли", оцењује Кричковић.

Глумица Нада Блам за ББЦ каже да су њих четворо глумаца давали гласове свим ликовима цртаног овог филма, а није их било мало.

Ту су поред четворице корњача и њихов учитељ Сплинтер, мозак Кранг, мутанти Бибоп и Рокстеди и бројни негативци, али и пријатељица корњача новинарка Канала 6 Ејприл О`Нил са екипом колега с телевизије.

„То је била екипа са великим глумачким искуством, даром и брзином.

„Радило се уживо, били смо сви заједно у студију па смо могли једни с другима да комуницирамо као у позоришту и то ми данас недостаје", каже она.

„Због тога су ти филмови посебно топли и узбудљиви", додаје Блам.

Тада је од глумачког умећа зависило колико ће се ликови разликовати, данас то углавном модерна техника уради.

„Играла сам по пет шест ликова у филму, била сам сваки женски глас.

„И Ејприл О`Нил и сусетка и пролазница, и продавачица и Ирма, све сам ја била", сведочи глумица.

Освојиле цео свет

Популарност коју су убрзо стекле Корњаче Нада Блам искусила је код ћерке у школи, где се знало да је „њена мама Ејприл О`Нил".

„Деца су очекивала ваљда да ће да дође она лично.

„Кад сам ја ушла, једна девојчица је била страшно разочарана и рекла је онако у шоку - `Јао, па она уопште не личи на Ејприл О`Нил`", препричава уз осмех.

Емитовање првих цртаних филмова се поклопило са распадом Југославије, па су Корњаче деци стасалој у то време биле прозор у неки други, шаренији свет.

„Много година касније на летовању у Грчкој срео сам млађе људе са симпатичном дечицом, којима сам се представио.

„Они су, малтене, пали ничице, рекао ми је ја не смем руку да перем, ви сте тај који је мени обојио детињство, ја сам се смејао до суза", препричава и Кричковић.

Глумачка екипа снова

За добар део генерације која је сад у тридесетим постоје само једне - те Корњаче са старом синхронизацијом, где се њихов не тако моћни непријатељ зове Секач, а не Шредер, као у каснијим филмовима.

Данашња деца су паметнија и мање искључива, па Сава воли и „старе и нове".

Преводилац Горан Кричковић је заслужан за сва имена, па и она која су остала као на енглеском.

„Шредер је постао Секач да би био нешто што асоцира на ножеве и страшно, а Бибоп и Рокстеди су остали као у оригиналу.

„Довољно је то необично и страно и на енглеском, па сам оставио ту арому, и Бетмен је Бетмен, а не Шишко или Шишољуд", открива Кричковић тајне заната.

Секачево скровиште Технодром се, на пример, тако зове и у оригиналу.

Није, каже, био пресрећан кад му је „запало" да то ради.

„Намучио сам се као никад.

„Најтеже је било смишљати одвратну храну коју једу, јер је идеја била да оне њихове пице направим тако да деци буде бљак кад чују у локалном маниру".

Мутанти тинејџери често стављају различите, многима неадекватне, прилоге на пицу, на пример - инћуне или џем.

„Идеја је била да то буде антипод онога што деца воле и да кад код куће добију оно што им мајка скува да то једу са задовољством, у супротном ће да добију оно што једу Корњаче", каже кроз смех.

Звук штампача - њињињииии

У то време нису имали ни много техничких помагала.

Екипа глумаца која је радила на Корњачама, радила је на готово свим осталим цртаним филмовима, иако публика памти сваког јунака другачије.

„Радили смо као неки монополисти све, јер смо били фантастично уиграна екипа.

„Тада се снимало минут на минут, нисмо смели да губимо време, јер није могло да се врати ако неко погреши", сведочи Блам која је једина остала од велике глумачке четворке.

Кричковић се сећа да је Славко Татић, као уредник програма, увео „роботски говор" - кроз пластичне чаше.

„Кад говориш кроз то звучи као Шер кад пева чувене песме, то су трикови на синхронизацији".

Рад на цртаном филму био је врло захтеван, јер су се епизоде често емитовале, а готово све се радило ручно.

„Морао сам да лиферујем те епизоде динамиком која је била, благо речено, нехумана, али сам био много млађи па сам могао да ноћим тамо", присећа се са осмехом.

Он је већ седам година у пензији, а преводилачки стаж је почео користећи писаћу машину.

Убрзо потом дао је хиљаде марака за „полован, прошверцован Комодор 64", који му је због тастатуре за сва времена прирастао за срце.

Кад је почео да ради Корњаче, компјутерска ера је тек почела и најтеже му је било што је све морало да се штампа у шест примерака, а ни фотокопир машина није била баш тако доступна.

Свака епизода имала је 15-20 страна.

Тада доступни штампач је радио, каже „свемирском брзином страна у минути отприлике".

„Сналазио сам се у време матричних штампача, који су почели са мастионицама.

„Користио сам папир за телепринтере, ако се сећате тога, правио га тада још наша фабрика Аеро Цеље, јер је имао три примерка, то су биле ролне од 20, 30 метара".

Телепринтери су првобитне електричне писаће машине које су се користиле за слање и примање порука, а доста су их користиле новинске агенције да примају вести.

„Тај штампач који је тракторче био, морао је да ради 30 до 40 минута - њињииињи.

„Тако да су ме комшије обожавале и ујутро би ми рекли, а ви сте ноћас радили до касно", каже у шали.

Футуристичка уметност која се остварила

Нада Блам каже да се и данас сећа сваког детаља са снимања.

„Нинџа корњаче, као и други цртани филмови, увек су врста уметности која се може назвати футуристичком.

„Све што је било у филму све се 15 или 20 година касније појавило се у стварности, осим наравно мутаната, али стално причамо о мутацијама", каже Блам.

„Тамо има мозак који прати све, а ти је ИТ сектор данас, то је то, апсолутно се све остварило", додаје.

Једно од тих је зелена справица - корњокомуникатор.

„Сећам се тога врло добро, Ејприл О`Нил је комуницирала са корњачама тако што је имала у руци некакав апарат где се видела слика њихова и њена, то је данашњи мобилни телефон који има Вајбер или Воцап.

„Мислила сам да то никад неће постојати и да то постоји само у цртаном филму, да су то пусти снови, а већ 15-ак година касније ја сам такав апарат држала у рукама", прича Блам.

Секач у једној од епизода шаље мале камере које лете и имају пропелере, а из седишта Технодрома гледа шта оне снимају.

Данас се дронови за снимање користе готово свакодневно, чак и за снимање свадби.

„Мој закључак је да људи који стварају цртане филмове имају на уму да су они намењени деци, они на један начин едукују клинце за оно што ће доћи кад они порасту.

„Цртани филмови од Дизнија па надаље имају своју поуку, само је потребно да будеш довољно способан да схватиш која им је мисија", каже глумица која већ деценијама позајмљује глас анимираним ликовима.

„Оно што је данас тренд је очување природе, да се свака ствар и свака биљка и животиња врате у своје станиште", додаје Блам.

Није ствар само носталгије

До данас снимљено је шест филмова, пет ТВ серија, у једном су се дружили са Бетменом, објављено је мноштва видео игара и безброј стрипова.

„Тако су Корњаче постале део популарне културе као мало која стрип креација", пише амерички новинар Ричард Њуби за Холивуд репортер.

Разлог што су толико вољене и после три деценије не лежи само „ у носталгији за детињством", наводи у тексту посвећеном младим нинџа рептилима.

„Стил у коме су приказани се мењао и њихова нијанса зелене варирала је током година, али Корњаче никад нису остале дуго заглављене у канализацији.

„Уверљиво приказан свет је оно због чега је филм тада радио, и због чега је 30 година касније остао толико цењен међу обожаваоцима и познаваоцима стрипова", описује Њуби.

Радња се не дешава у неком измишљеном граду, попут Бетменовог Готама, већ у правом Њујорку, који је помало прљав, али живи - и то се осећа.

Џиџабиџе и комерцијални успех

Пропратне „џиџабиџе" омогућиле су додатну везу деце са овим јунацима, сматра Горан Кричковић.

„Глобализација је већ тад била толико присутна да је штампарија у Горњем Милановцу већ штампала сличице за неколико серијала.

„Уз цртане филмове продавали су се торбице, пешкири коферчићи, јер су открили златан рудник да сам цртани није оно што је профит, већ све оно што прати", каже он.

„Деца неће да се купају ако није Нинџа корњача пешкирић или сапунчић.

„Ударили су на најмекше и можда то и јесте разлог њиховог глобалног успеха", истиче Кричковић.

Продаја играчака са ликовима Нинџа корњача напредовала је вртоглавом брзином, а наставила се и данас.

У Нетфликсовом документарцу Играчке које су нас направиле, у епизоди о Нинџа корњачама наводи се како је све почело у једном стану у Америци, да би за неколико година донело милионе долара прихода и ауторима и продавцима играчака.

Детињство све више унутра

Можда је све то довело до тога, сматра Кричковић, да модерна деца већину времена за забаву проводе унутра, испред екрана - мањих или већих.

„Гледајући клинце и клинцезе око моје зграде видим да се нико више не игра напољу, осим што возе оне тротинете и ролшуе то са штитницима и кацигама, као да су корњаче.

„А суштински верујем да је огуљено колено важан елемент одрастања", истиче Кричковић, данас 60-годишњак.

Дружење се посебно смањило током епидемије.

Димитријевићи код куће имају све главне ликове, али и скровиште за Нинџа корњаче, Kорњотенк, мотор и неколико негативаца, међу којима је и Секач.

„Због короне ми не долазе другари, али се редовно играм са браћом.

„Они смишљају и најбоље игре", каже Сава.

Па, Кавабунга!

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]