ББЦ на српском слави трећи рођендан - питали смо саговорнике где су и шта раде

Редакција ББЦ на српском слави трећи рођендан у складу са епидемиолошким мерама - у кругу породице.

Да не бисмо били сами на журци, а и да избегнемо Зум састанке - позвали смо неке од саговорника да нам помогну у дувању свећица и кажу шта има ново код њих.

Није пандемија корона вируса донела само негативна искуства - неки су се скућили, други нашли посао, уписали студије, неки се оженили.

Ово су њихове и наше приче.

Катарина се осамосталила: Радим, имам дечка и реновирам кућу

Катарина из Зрењанина, девојка која је део одрастања провела у Дому за незбринуту децу, говорила је за ББЦ прошле године.

Србија: Од топлог дома до Дома за незбринуту децу - и назад

У дому се нашла на почетку средње школе, после трагичних догађаја у породици - мама јој је погинула, тата их напустио, а посвађала се са баком и деком.

Од интервјуа у зрењанинском кафићу у освит пандемије код Катарине је било доста новитета.

„Од нашег разговора за ББЦ, па до данас променило се готово све у мом животу.

„Бака и деда су се одселили на село и оставили ми кућу, тако да сада реновирам своју кућу заједно са пријатељима из Зрењанина, радим, имам дечка осамосталила сам се, али и даље свако вече лежем и маштам о томе да ћу једног дана бити драматуршкиња", каже Катарина за ББЦ.

Ове године први пут је полагала пријемни за смер драматургије на Факултету драмских уметности у Београду.

Испит који је положила био је возачки, што јој је било врло важно јер јој је мама погинула у саобраћајној несрећи.

Пандемија корона вируса јој је, ипак, пореметила неке планове.

„Због целе ситуације, позоришта су нам ускраћена, тако да баш дуго нисам видела драге пријатеље и колеге, али искрено се надам да ће се ускоро нешто и променити.

„И срећан вам рођендан", поручила је Катарина редакцији ББЦ на српском.

Можда ће вас занимати и ова прича

Ерин: Брзо после чланка сам добио ознаку `М` у свим документима

Ерин је један од ретких интерсекс или међуполних људи на Балкану, који су отворено говорили о искуствима и медицинским проблемима са којима су се суочавали због чињенице да су рођени са биолошким особинама које се не уклапају у типично мушке или типично женске.

Овај рођени Бјеловарац, који данас живи у Загребу, за ББЦ је причао у децембру 2019.

„Интерсекс није поремећај - ми смо различити“

Како данас наводи за ББЦ све што му се у животу десило скоро - десило се баш наредне 2020. године, али „све у свему - било је лепо".

„Брзо након објаве чланка сам променио личне документе и добио ознаку `М` у свим документима, а недуго после тога сам добио и потврду лекара да могу кренути с терапијом тестостероном, те сам кренуо", наводи у писаном одговору.

У месецима после тога направио је дуго жељени корак у властитој медицинској транзицији.

„После операције сам постао много слободнији, мање оптерећен и значајно боље расположен.

„Раскинуо сам животно партнерство и склопио брак - са истом женом!", наводи уз осмех.

Било је и ружних ствари, али и у њима он проналази неке позитивне стране.

У марту 2020. пао је у епилептични статус и провео десетак дана у коми и на механичкој вентилацији, у време снажног земљотреса који је погодио Загреб.

„Иако је то прилично негативно и ружно искуство - променио сам начин гледања на властити живот и начин на који сам се односио према самом себи и генерално, можда могу рећи да ми је донело и нешто врло позитивно.

„Остао сам глув, али сам открио нове начине комуникације, слушања и научио слушати тишину - посебно своје мисли" , додаје он.

„Преживео сам 2020. годину, једва, али ту сам!", оптимистично закључује Ерин.

Ауторка шик шајкаче: Осећам се сваког дана сјајно

Оптимизма на мањка ни Загорки Стојановић која у селу Ракари, у близини Мионице, и даље тка и прави шик шајкаче.

Годину и по дана је старија од када је први пут говорила за ББЦ, али истог, ведрог духа.

„Пошто живим у себи самој, осећам се сваког дана сјајно и врло радосно", прича осамдесетдвогодишња костимографкиња.

Пре неколико година, купила је имање, обновила кућу и направила ткачки двор.

Већ неколико година ужива у природи и новом окружењу којим је заменила београдску гужву.

Нову нормалност коју доноси вирус - не прихвата.

„Не прихватам никакве нове нормалности, то су све ненормалности.

„Наравно, врло сам свесна да постоји опасност и да се томе треба одупрети добрим мислима и урадити најбоље могуће за себе, за друге, за своју околину.

„Тако некако живим."

Ипак, корона вирус утицао је и на њен живот.

„Најстрашније ми је било одузимање слободе, да не могу нигде да кренем два месеца, то ми је било престрашно.

„Без обзира на то што се у мом животу ништа није променило, сам осећај да знате да нешто не можете, то значи као да сте у затвору. Тако сам се некако осећала."

Упркос свему, каже да је њен унутрашњи живот јако је богат, богатији од спољашњег.

Навике јој кваре и тренутне мере за сузбијање корона вируса, пошто не може да иде на оближњи базен у бањи Врујци, на који у нормалним околностима одлази свакодневно.

Алтернативу је, каже, нашла у нордијском ходању.

Мисије - да сачува традицију и шајкачама да нови живот - чврсто се држи.

„Креација ме одушевљава. Људи наручују шајкаче. Ту се ништа није променило."

Погледајте видео: кад пензионери цртају графите

Две године од изласка из затвора: „Легалан сам"

Седам месеци пошто је изашао из правог затвора Марко* je говорио за ББЦ, у септембру 2019. године.

Има ли слободе после затвора

Тада се осећао као да због тога „има жиг на челу", а данас другачије поступа кад упозна нове људе - одмах им каже да је „био на колеџу".

„Многи ми кажу `пичи, терај даље, ти си своје одслужио`, а има и оних других, али не могу ја свима да се свидим, нити се мени сви свиђају", каже он.

Полицајцима, ипак, и даље, додаје, западне за око, али после рутинске провере увере се да је све у реду.

„Легалан сам, трудим се због сестре.

„Трудим се да повратим њено поверење и то ме некако држи да се не вратим старом послу", додаје момак који је затворску казну служио због поседовања и дистрибуције наркотика.

Већ више од годину дана ради код пријатеља, који зна за његову прошлост.

„Пријатељ има поверења у мене, иако се ради о великом новцу.

„У комбију имам по два стана и то не бих могао да радим без препоруке, али овај дечко зна ко сам, какав сам и да имам образ".

Купио је половна кола и телефон, како каже „на ластиш", односно на рате.

Ипак, нема времена да ужива у томе, јер пет дана недељно ради од 10 до 12 сати - за 1.500 динара.

„Радим да бих јео, једем да бих радио.

„И није то због тога што сам био на колеџу, свуда је тако, људи су на ивици прснућа, а на телевизији као да смо Швајцарска", каже он.

Бивши зависник, данас се труди да здраво живи.

Редовно тренира, а кад има времена и црта, једно време је цртао највише слонове.

„Гомилу тих цртежа сам урадио и гомилу чим нацртам ми узму", каже Дорћолац који је таленат искористио и у затвору - тамо је тетовирао.

Ни лоши резултати не гасе љубав према Ливерпулу

Широм света су навијачи фудбалског клуба Ливерпул у јуну прошле године славили титулу шампиона Енглеске на коју су чекали три деценије, међу којима је била и Драгана Вучковић из Београда.

Тренутно је њен омиљени клуб на седмом месту на табели у домаћем првенству, али због тога није разочарана.

„Усресређени смо на Лигу шампиона, да ту пробамо да стигнемо до финала, а сви знамо да ми волимо Истанбул и стадион Ататурк и да се тамо чуда дешавају", осмехујући се говори Драгана за ББЦ на српском.

Подсетила је да је на том стадиону Ливерпул у чувеној утакмици маја 2005. преокренуо против италијанског Милана (од 0:3 до 3:3 и победе после пенала) и освојио пети пут Лигу шампиона.

Драганина породица колективно навија за Ливерпул, међутим њен син Стеван, који је добио име по чувеном капитену клуба Стивену Џерарду, „тренутно је у предшколском бунту", па мами говори како навија за Тотенхем.

„Верујем да ће га проћи", кроз осмех каже Драгана.

Са друге стране, њена трогодишња ћерка Хана израста у верну навијачицу клуба са Енфилда.

„Иде по кући и говори ,Мане победник', препознаје дресове, играче, а када играмо мали стони фудбал виче ,гол Ливерпул'", радосно и поносно закључује Драгана.

Анђела се изборила с анорексијом и истрчала маратон

Анђела Станојевић, која су дуго борила против анорексије и булимије, тог октобра 2019. године, када је причала за ББЦ на српском, спремала за и за маратон у Љубљани.

„Истрчала сам то, као што сам вам тада и обећала", каже уз осмех она поново за нашу редакцију.

Упознајте Анђелу: Имала је 25 килограма, а сада се спрема за маратон

Реакције на текст о њој су, наводи, све до једне биле позитивне.

„Било их је заиста много и искрена да будем заиста то нисам очекивала… Прегршт лепих речи и речи подршке, од познатих и непознатих људи.

„Пуно ми је срце ако је неко успео да у мојој причи пронађе мало снаге и инспирације или себи помогне на било који начин", каже.

У међувремену се догодила корона и Анђела каже да јој, као и свима, није било лако.

„У почетку сам била анксиозна, љута и тужна, било је тешко бити концентрисан, контролисати емоције и расположење…

„Било је и лепих и мање лепих дана, али сам одлучила да будем стрпљива, верујем, бирам одакле се информишем и надам да ће све да буде добро", каже.

На рад од куће се брзо навикла.

„А и не морам да размишљам свако јутро шта да обучем, тако да сигурно да има и добрих страна", каже уз осмех.

Наравно, и даље трчи.

„За време полицијског часа нисам могла да трчим и баш ми је недостајало, а када сам се вратила на стазу све је било доста лепше и лакше.

„Трчим увек кад могу, и кад пада снег и пада киша… Мислим да (не намерно) ниједну кишу нисам пропустила ове године", каже и смеје се.

Једно јој, наводи, није лако - да трчи по загађеном ваздуху, којег је у последње време у Београду било доста.

„Баш није пријатно трчати кад (не) знаш шта удишеш и да више штетиш здрављу него доприносиш", каже.

Ову 2021. годину је отворила полумаратоном, а докле ће стићи ни сама не зна.

„Ако ми којим случајем понестане мотивације сетим се Муракамија који у књизи О чему говорим кад говорим о трчању каже 'они који не трче ће се запитати зашто је забога истрчао 100 километара кад је знао да ће болети, а они који трче поставиће питање зашто ја то никад нисам урадио'.

„А ако још некоме треба ветар у леђа, нека прочита".

Да ли је било неких трка у међувремену?

„Трка је било, сада су актуелне ове виртуелне.

„Било их је и прошле и ове године и трчимо их са задовољством, али ипак нестрпљиво чекамо онај прави пролазак кроз циљ уз галаму и конфете".

Кенијац у Београду остварио студентски сан

Некадашњи студент Медицинског факултета у Београду Елајџа Кипроно Тороитић из Кеније почетком прошле године жарко је желео да остане у Србији после стажирања.

Страни студенти у Србији: Повратак несврстаних

Жеља му се напослетку и испунила - добио је место лекара опште праксе у једној приватној болници у Београду и нада се да ће му уговор бити поново продужен у априлу.

Од почетка епидемије корона вируса неколико месеци је провео волонтирајући у Институту Торлак.

„Захваљујући богу нисам прележао корону иако сам транспортовао пацијенте у тешком стању за Бежанију и Батајницу", истиче Елајџа за ББЦ на српском.

Собу у Студентском граду заменио је изнајмљеним станом на Бањици.

До родне Кеније од септембра 2019. године није стигао да оде јер га плаши да би нове мере могле да „затворе границе, па не би могао да се врати".

Тренутним приликама и животом у Београду је задовољан, а волео би, каже, да „узме неку бољу специјализацију - општу хирургију или ортопедију" у Земуну или некој другој београдској болници.

„И животни стандард је у реду, само што корона мало успорава ствари, али верујем да ће да буде добро", оптимистично закључује Кенијац у Београду.

Селма Хасић Манић - „У пандемији је помоћ најбитнија"

Селма Хасић Манић је са пријатељицом Нермом Зекић Хоћанин у јеку пандемије и најлошије ситуације у Новом Пазару успела да за неколико дана прикупи - 80.000 евра помоћи болници, углавном од људи из иностранства.

Њих две нису стале овде.

Ко су девојке из Новог Пазара које су скупиле 36.000 евра помоћи за један дан

Од када је ББЦ на српском писао о њима, што је било пре десет месеци, ове младе жене су организовале бројне хуманитарне акције.

„Једном момку смо сакупиле 30.000 евра за трансплатацију бубрега, а сакупљено је и 5.000 до 10.000 евра и за болнице у Тутину, Рашкој и околним селима", каже Селма за ББЦ.

„Како иде Рамазан, обилазићемо породице слабијег финансијског стања, самохране мајке, децу без родитеља и носићемо им помоћ.

„У пандемији је та помоћ најбитнија".

Селма каже да је у Новом Пазару поново алармантно, али да је сада опремљеност болнице на много вишем нивоу, па да могу да се изборе са бројем заражених.

Селмина организација има и концентратор кисеоника који пацијенти могу да добију на реверс, а многи преко њене хуманитарне организације добијају и бесплатно лекове.

„Морамо да се помажемо, шта ћемо друго".

Момчило Бајагић Бајага - „Борим се музиком"

Само који месец пре избијања епидемије корона вируса, група Бајага и инструктори пунила је Сава центар чак четири пута.

Бајага за ББЦ: За кога пева „Моје другове“, али и о политици у Србији, поезији и првом искислом концерту

Непосредно пред наступе за ББЦ на српском Момчило Бајагић је говорио и да ли је планирао да оде из Србије и зашто је остао.

Причао је и како је почео каријеру 70-их година прошлог века када је свирао испред хотела Југославија за бакшиш.

„Све је то стало због короне, не живи се нормално", каже након више од годину дана за ББЦ Момчило Бајагић Бајага.

„Идем на снимања емисија, пишем песме и радим колико се може. Није то оно право, али борим се музиком".

Бајага је током пандемије искористио дане опште изолације да ради музику за филм Душана Ковачевића „Није лоше бити човек" и представу „Мачак у чизмама" Југа Радивојевића.

Дурата Прокши - „Солидарност између Срба и Албанаца је већа у пандемији"

Она није обична наставница о којој је ББЦ извештавао.

Ова Албанка са Косова живи у Митровици, а држи часове албанског за Србе, као и часове српском Албанцима.

Мисли да становници Митровице треба да знају оба језика како би се приближили једни другима.

Од како је ББЦ писао о њој, Дурата је уписала докторске студије у Скопљу, а наставила је да подучава.

„Ситуација са короном је све лошија у Митровици, а на Косову још није почела вакцинација", каже Дурата за ББЦ.

Ипак, додаје она, пандемија је показала да два народа могу да живе заједно.

„Солидарност између Срба и Албанаца је већа у пандемији", каже она.

„Са појавом вируса мислим да смо схватили да сви живимо под истом заставом, која год она била, као и да нас више ништа не раздваја".

Марко Томаш: Нисам песимистичнији него што сам био до сада

Пре пандемије корона вируса, песник Марко Томаш је имао базу у Мостару одакле је често долазио у Београд, Загреб и Љубљану на сусрете са читаоцима.

Тренутно живи у Загребу, али примећује да „свеједно је гђе смо или ми се барем тако чини".

Рокенрол песник на фудбалском задатку

После десет књига поезије, објављених у неколико република бивше Југославије, Марко Томаш је написао роман Немој ме будити.

Писању поезије и прозе приступа на исти начин, али му се чини да људи имају другачији однос према његовим песмама и роману.

„Мени је то један исти колосек," тврди он.

Познат као номад, јер често мења место боравка, али и успоставља контакте са људима где год се нађе, Томаш каже да му највише недостаје непосредан однос са читаоцима.

„Имам дојам да немам праву повратну информацију ако није дошла из непосредног сусрета с људима.

Напросто, не могу једнако вредновати виртуалну и реакцију која се догађа у реалном времену и простору."

„Пошто је велики љубитељ фудбала, аутор књиге о легендарном југословенском фудбалском тренеру Ивици Осиму, Томашу тешко пада гледање утакмица без публике.

„Маске су пале, ногомет се не игра због нас, ваљда је сада јасно," закључује он.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]