Србија: Од топлог дома до Дома за незбринуту децу - и назад

Како девојчица која редовно иде у школу, похађа плес и одраста у кући пуној љубави заврши у Дому за незбринуту децу?

Стицајем околности.

Управо то се догодило Катарини Ђ. која данас има 22 године и живи у Зрењанину.

У тим установама су углавном сиромашна, занемарена или злостављана деца, али некад дом може да постане уточиште за дете сваког од нас - ако се коцкице тако склопе.

Велика траума

Коса јој је кратка, осмех широк - као и свакој Војвођанки, а поглед топао.

Одскаче од стереотипа домаца - није конзумирала дрогу, није кршила закон, а данас је Катарина млада девојка са обичним проблемима садашњице.

Иако је Дом напустила пре четири године, новим познаницима углавном прећути да је током средње школе боравила у овој установи.

Ипак, када говори о домцима, и даље каже „ми".

„Још ме довољно боли дом, још ме довољно боли цео тај период. Дошла сам тамо у тинејџерском периоду, са 15 година", започиње Катарина разговор за ББЦ на српском.

Тад је већ, каже, имала сопствена интересовања, као и ђачку књижицу Грађевинске школе у Зрењанину.

Како је доспела тамо?

До другог разреда живела је са мамом, јер су јој се родитељи рано развели.

„Кад је мама била жива, све је било препуно љубави и различитих ствари - ишла сам на одбојку, плес. Трудила се да ми обезбеди све.

„Онда је дошао пресек. Мама је погинула у саобраћајној несрећи за коју није била крива и мене су узели њени родитељи".

Мами је тада било 29, а Катарини девет година.

Из Зрењанина се преселила код баке и деке на село у близини српско-румунске границе. Они су бринули о њој, али су им се погледи на свет све више удаљавали с годинама.

„И они и ја смо доживели трагедију, а никад нисмо разговарали о томе. Никад нису са мном разговарали о мојим потребама и интересовањима.

„Трудили су се да иду у корак са мном, а у ствари су ишли у корак с њиховим начином васпитавања."

Догађало се да оде у шетњу, а да они „подигну цело село на ноге" да је траже.

Увек су имали „довољно", каже Катарина.

„Они су ме васпитавали тако да не знам да ли смо били сиромашни или богати.

„Кад год нам се нешто поквари - ауто или фрижидер, имали смо за поправку или ново, а овако смо свега имали минимално и трудили се да преживимо од првог до првог месецу".

Из малог града у село

Зрењанин јој је тада, наспрам села, деловао као град могућности. Одустала је од хобија, јер деца која желе да иду на одбојку морају да путују у друго село.

У одељењу је било знатно мање ђака.

Када је била осми разред, бака и дека су купили кућу у Зрењанину и преселили се, али то је погоршало све.

„Дешавало се да касним пола сата из школе, а знали су да сам имала дечка и да сам вероватно с њим - они зову полицију. Ко зна колико пута ме чекао полицајац код куће".

Ни у школи јој није било лако, јер је дошла у ново одељење.

„Поново сам била неприхваћена. Раније су ме неки гледали испод ока и прозивали што се дружим са животињама. Звали су ме сељанком јер идем на испашу са козама и овцама".

Која деца иду у дом?

Свако шесто дете налазило на евиденцији центара за социјални рад 2018, пренео је новосадски портал Аутономија податке из извештаја Републичког завода за социјалну заштиту.

У хранитељским породицама и у институцијама у Србији је око шест хиљада деце.

Невенка Жегарац, професорка Факултета политичких наука, спровела је истраживање између 2006. и 2011. године на узорку од више од 5.000 деце смештене у хранитељске породице и институције.

Један од налаза истраживања био је да „пре издвајања детета код половине породица нису претходно предузимане било какве превентивне мере које би то предупредиле".

Због чега дете буде издвојено из породице?

Разлози су често комбиновани, а углавном су то занемаривање деце и сиромаштво, наводи се у другом истраживању професорке Жегарац, У лавиринту социјалне заштите, рађеном за ФПН, уз подршку УНИЦЕФ-а.

„Била сам јако лабилна"

С друге стране, прича Катарина, вапила је за љубављу и прихватањем.

„Била сам јако лабилна и трудила сам се да се повежем с људима. Можда сам се и превише повезивала, па сам била напорна, али је то био мој начин да имам неког свог.

„Људи су то одбијали, јер нису били навикнути, а ја сам опет била повређена".

У то време је била понекад и агресивна, јер није успевала да се „пронађе".

На почетку средње школе упознала је дечка с којим се забављала годину дана. Он ју је научио да правилно дише и показао како се медитира.

Иако никад није отишла ни на један час јоге, њенима је то била кап која је превршила чашу.

„Бака и дека су тада 'пукли'. Отишли су у центар за социјални рад и они су им дали папир Како се борити против секташа у кући", каже.

Надлежнима су рекли да више неће да јој буду привремени старатељи, па Катарина одлази у хранитељске породице.

У три различите породице живела је по месец-два, али би је бака и дека увек вратили. О смештању код породице није се ни размишљало.

„После треће су ме готово киднаповали и вратили кући. Мени је апсолутно било лоше у тим породицама, да се не лажемо, али далеко од тога да су бака и дека знали шта са мном", прича Катарина данас.

Дом не треба да буде касарна или интернат

У систему социјалне заштите у Србији трају реформе и процес деинституционализације - смањен је број деце у домовима, јер се углавном смештају у хранитељске породице.

„Начелно то је добра ствар, али питање је колико смо добро отпратили ту децу и шта им нудимо у њима", каже за ББЦ на српском професорка Жегарац.

Пракса је показала да некој деци, ипак, много више одговара дом.

„Дом је испао уточиште после хранитељских породица, што није добро. Чак се деци прети домом - као да је најгора ноћна мора, а то не би смело да се дешава".

Свако место на коме бораве деца треба да буде квалитетно. Домови су погубни за децу најмлађег узраста, али не и за старије, додаје Жегарац.

„За адолесценте су се неки облици домског смештаја, али прилагођени, а не живот ко у војсци, регрутном центру или интернату, него са топлом домаћинском атмосфером - показали као погодни.

„Ми таквих ствари немамо. Имамо остатке оних великих интерната, па ту смештамо децу која немају где, а старијег су узраста".

Није ствар, каже, само недостатак простора, већ и концепције, шта се и како ради с њима у дому.

„Свако дете које дође до институција има јако велики пртљаг иза себе и важно је да добро одговоримо на њега. Треба да га вратимо у свакој тачки", закључује Жегарац.

По информацијама којима располаже ресорно министарство, у средњу школу иде редовно око 120 штићеника (што је промењив податак).

Мама Катарининог дечка је желела да је усвоји, али за баку и деку је, каже, то тек било неприхватљиво.

„Мој деда је имао окршај са првим дечком, а хтео је и овог да туче.

„Сматрали су да сам упала у лоше друштво и тражили су од Центра да ме одведе негде, да не будем у близини".

Тада је одводе у Дом за незбринуту децу у други град. Катарина тада има 15 година.

„Тад креће моја патња", истиче.

Чија је ово чаша?

„Одједном сам бачена негде, где је лоша атмосфера, где те деца поткрадају, где не можеш да имаш своју ствар".

Све јој је било потпуно ново.

„Кажеш или помислиш - 'ова чаша је моја'. Не, та чаша за два минута може бити било чија".

Није навикла да нема редовне школе, јер је домци похађају ванредно или иду у школе за специјално образовање и курсеве.

„Рекла сам, не занима ме, хоћу да идем у школу", сећа се Катарина.

Није било могуће да настави смер који је раније уписала, јер је најближа школа била у другом месту, а „домци не путују".

На крају, уписали су је на занат - трогодишњу школу за куваре.

„Завршила сам, не желећи. Увек сам одбацивала то, не желим људима да причам."

Неким пријатељима је тек после више година дружења рекла да је куварица по струци.

„То ми је било велика траума. Сви моји другари из разреда могли да вежбају код куће. Имали су шпорет, кухињу код куће или парадајз и месо - могли су нешто да спреме.

„Само ја то нисам могла, јер у дому није било дозвољено да користим кухињу. Тамо су биле куварице".

Како изгледа домски дан - Катаринина прича

Јутро почиње тако што васпитачи прво обилазе доњи хол зграде- мушки део, а потом и горњи- женски, улазе у сваку собу и буде децу.

Нема везе да ли си школарац или ниси, сви се будимо пре седам, јер је тад доручак. Kупатила се закључавају, а ми сви идемо на доручак.

После доручка, деца која иду у школу, оду у школу, пешке, а она која не иду, остају у дому.

Холови се закључавају да би тетке орибале, тако да су собе доступне тек нешто пред ручак (13 сати).

Ако останеш у дому, у пола 10 сваког дана имаш ужину.

Преподне се углавном не ради ништа, гледа се телевизија или се досађујеш са оно мало деце која остану ту.

Kада дођемо из школе ми школарци, ручамо и онда углавном око 16-17 сати буду радионице. Пре тога постоји и поподневна ужина.

Уколико је пролеће или јесен, чистимо двориште, садимо биљке. Ако није, онда понекад имамо групне радионице са нашим васпитачима.

У почетку мог живота у дому ишли смо и по сат времена играња на компјутерима по групама, међутим то су избацили.

Kада се заједничке ствари дешавају, ходници се углавном опет закључају, тако да не можеш да уђеш у собе.

На крају, када се откључају, старији домци се спремају за излазак у град, који је радним даном до 22 сата, а викендом до поноћи.

Вечераш у седам, јавиш се васпитачу да идеш до града и то је то.

Вређања и погрдни надимци

Још теже јој је пао однос друге деце у школи према њој - звали су је „ку*вом".

„Многи ме исправе и кажу промискуитетна, али деца не знају шта значи промискуитет. Деца не повезују реч са тим, већ мисле да си ти лоша особа које они желе да се клоне".

У дому није имала правих пријатеља, са некима је просто само проводила време и била на „ћао-ћао".

Ово јој није било прво одбацивање од вршњака. Први пут је то искусила са 10 година, недуго пошто је остала без маме.

„Деца су ме гледала као да сам хендикепирана јер немам маму. Тад сам се први пут суочила с етикетом. Не можеш ме сматрати болесном јер немам неког. То није моја кривица, није била ни њена".

Ипак, у средњој школи није било само негативних искустава.

Како су куварске производе продавали у школској мензи, један од професора имао је обичај да јој сачува парче пице или нешто за ужину.

„Било ме је срамота да то ради мени, а да не добијају сва деца. Он ми је рекао `Не брини, сва деца имају фрижидер кад дођу кући, не морају да чекају оброке. Буди паметна, прихвати`.

„То ми је и даље проблем. Не умем да прихватим поклоне и оно што ми је намењено. Научили су ме да ништа није моје и да ништа нисам заслужила".

У дому, каже, није имала са ким да прича, ни са децом, ни са васпитачима. Није имала ни правих пријатеља.

„Најбоља одлука је да стављам страхове на папир".

Ко одлучује о смештају у дом?

Коначну одлуку о смештају и одлуку о престанку коришћења услуге домског смештаја доноси надлежни центар за социјални рад.

Претходно, центар је дужан да детету или младој особи пружи све релеватне информације о смештају и омогући им да кажу шта мисле о томе, поручују из надлежног Министарства за рад и социјалну политику за ББЦ.

Ове одлуке центар доноси у складу са законом и стандардима стручног рада, водећи рачуна о најбољем интересу детета.

Дете са навршених 10 година живота које је способно да формира мишљење има право слободног изражавања тог мишљења и у погледу његовог смештаја у установу социјалне заштите.

Све је писала у „Књигу бола"

У то време је настала „Књига бола" са којом је делила осећања и мисли о времену и религији.

„Скоро кад сам била на психотерапији, психолошкиња ми је рекла да ту има тема којима су се бавили Аристотел и Лао Це - ја то, наравно, нисам знала", каже кроз осмех.

Због рупа у знању и формалном образовању у последње време прелистава уџбенике из основне школе.

Чита од детињства, а у дому је једина, каже, имала чланску карту библиотеке.

Књиге су јој помогле да створи микросвет у који се тешко улази.

„Сад треба много времена да неког пустим у свој живот."

И даље јој недостаје љубави.

Министарство: Србија много урадила

„Србија је много урадила када је у питању брига о овој категорији корисника, посебно са акцентом на деци", кажу из Министарства за рад и социјалну политику за ББЦ на српском.

Годишње издвајање за рад домова за децу и омладину у 2019. години износи 147.852.400,00 динара, што је нешто више од 0,8 одсто буџета Министарства за рад и социјална питања за ту годину.

Анализа „У лавиринту социјалне заштите", с друге стране, показује да дете, његова добробит и развој нису јасно постављени у центар система.

„Доминира конструкција одраслих о томе 'шта је добро за дете'. Није препозната потреба да се директно ради на оснаживању деце и младих како би у складу са својим капацитетима могли да учествују и постепено преузимају одговорност за ствари које их се тичу".

Поново живот са баком и деком

Током домских година, баку и деду је виђала само на распусту.

После дома је живела сама у Новом саду и Београду, али се због дугова пре годину дана ипак вратила код њих у Зрењанин.

„Толико нисмо комуницирали да не знају шта сам ја. Сматрају да џабалебарим, јер лежим и гледам филмове, а ја пишем критике или текстове".

Сада је позоришна новинарка, волонтерски пише за сајт Хоћу позориште.

Да би стигла на све фестивале у Србији, често путује аутостопом.

Зарађује од 14. године. Сада сама себи плаћа возачки испит. Срамота јој је да тражи новац од њих, јер већ живи код баке и деке и не плаћа рачуне.

Данас сматра да је могла и те три године да проведе код баке и деке.

„Могла сам и тад да преживим код њих, али уз константни надзор психолога и стручног особља.

„Верујем и даље да смо могли да кренемо да разговарамо и будемо нормални, али то се није дешавало".

Раскорак у поимању света им се није смањио.

„Они ме и данас сматрају неуспелом. Немам сталан посао, немам примања, немам дечка, немам децу... Џабе што скупљам знање са свих страна, немам све оно што су њихова мерила успеха".

Баријера

Катарина данас студира Вишу пословну школу у Новом Саду, а желела би да упише студије драматургије.

Редовна примања су јој само алиментација и породична пензија.

Отац је рано изгубио старатељско право - кад је Катарини било три године. Виђа га само пред судом.

„Покушао је у једном периоду да се зближимо, али сам ја то одбила. После мамине смрти сам га потпуно одстранила, само се зове оцем, јер ништа од тих особина није ту".

Због више обрта, у којима јој би јој се живот за само 24 часа променио из корена, има страх од везивања - да не би била повређена, али и да не повреди људе око себе.

Ипак, у раду са психотерапеутом учи да препозна сопствене квалитете.

„Имам баријеру са људима, не могу да будем сигурна да неће отићи и напустити ме или да ја нећу негде отићи.

„То ме спречава и да препознам љубав и да је пружим".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]