Словенија и рат у бившој Југославији: Милан Кучан за ББЦ - „Нисмо желели да наш циљ остварујемо оружјем, већ разговором и договором - није успело"

Цанкарев дом, љубљански конгресни центар, многи су пре три деценије видели као место на коме се неповратно распадала Југославија.

Тадашњи председник словеначких комуниста Милан Кучан одржао је 27. фебруара 1989. године говор на скупу подршке штрајкачима у руднику Трепча на Косову који му је донео оптужбе за рушење Југославије кроз подршку албанском сепаратизму.

Данас ће на истом месту за ББЦ на српском рећи да му је циљ био сасвим другачији.

„То је била само једна од епизода у мозаику свега што се дешавало у Југославији.

„Ја сам тада рекао да рудари у Старом тргу бране Југославију - позивали су се да треба поштовати аутономију Косова гарантовану државним и републичким уставима, а спремало се укидање те аутономије."

Последњи председник Председништва Словеније као републике-чланице Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), а онда и први председник независне Словеније, сматра да су одлучујући догађаји почели много раније.

„Почетак краја Југославије је 14. ванредни конгрес Савеза комуниста Југославије (СКЈ) у Београду - она велика хала, наш одлазак, аплауз који је уследио и неразумевање да крај СКЈ значи и крај Југославије."

Милан Кучан био је једанаест година председник Словеније, биран као независни, ванстраначки кандидат, а данас је у политичкој пензији иако активно прати догађаје на Балкану.

„Југославија је била и наша држава"

У објашњењу узрока југословенске кризе, вратиће се Кучан још раније - на 1980. годину и смрт доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, симбола јединства државе.

„Југославија је била и наша држава, у њу смо ушли на основу слободне воље, веровали смо да ће федеративно устројство бранити принцип националне равноправности и обезбедити будућност словеначког народа.

„Криза после Титове смрти тражила је од република да нађу излаз из ситуације, а ми смо то покушали да урадимо кроз реформу политичког система."

Иако су за многе у Југославији осамдесете године 20. века биле „златно доба" највишег економског стандарда - путовања, годишњих одмора, куповине аутомобила и станова - Кучан каже да је испод површине кључала вишеструка криза.

„Било је то раздобље дубоке економске и социјалне кризе, људи су били незадовољни несигурношћу, несташицама, инфлацијом и платама у милионима.

„У другој половини 80-тих година стварао се и притисак цивилног друштва, зачетака опозиције у Словенији - све је то показивало да Југославија у новим условима не може да оправда сопствени опстанак."

Различити погледи на решења Словенце су, каже Кучан, довели до потребе за самосталним путем.

„Када је постало јасно да реформе нису прихватљиве за већину, морали смо да размишљамо о алтернативама - о сопственој земљи, у којој бисмо могли да остваримо циљеве које нисмо могли да остваримо у Југославији.

„О томе смо разговарали само са Хрватима, иако су имали другачију историју и погледе на Југославију - у другим републикама нисмо наишли чак ни на одговор на нашу иницијативу за мирно раздруживање."

Словенија је прва међу југословенским републикама одржала вишестраначке изборе у априлу 1990, да би 23. децембра те године био одржан и референдум о независности на коме је око 95 одсто грађана подржало напуштање Југославије.

О Слободану Милошевићу и Фрањи Туђману

Док је Кучан био словеначки, Слободан Милошевић био је српски председник.

Кучан га описује као прагматичног политичара кога је политички процес у Србији поставио на то место.

„Академици су написали Меморандум, али нису имали снагу да то остваре - и то је прагматични политичар схватио, па га преузео као сопствени политички и идеолошки фундамент.

„Он је вешто извезао рат у БиХ, па Србија није била непосредно умешана у сукобе."

На тврдње последњег председника Председништва СФРЈ Стјепана Месића да је Милошевић са хрватским председником Фрањом Туђманом био у директној комуникацији током читавог ратног сукоба у бившој Југославији, Кучан ће рећи да је за то сазнао тек кад се Словенија осамосталила.

„Ми смо сарађивали са Хрватима, а да ми Туђман никад није споменуо да је имао директне разговоре са Милошевићем.

„С једне стране, имали смо велико поверење у договоре са Хрватима, а с друге стране није долазило њихово потпуно поверење у заједничку акцију."

Европа дуже веровала у Југославију него сама Југославија

У потрази за савезницима и разумевањем, Кучан каже да Словенији није било лако.

„Надали смо се и да ће интервенисати међународна заједница, објашњавали смо им да ће без правовремене интервенције моћи да дође до најстрашнијег сценарија.

„Нисмо желели да наш циљ остварујемо оружјем, већ разговором и договором - али то није успело."

На питање да ли је онда Европа дуже веровала у Југославију него сама Југославија, Кучан ће без дилеме одговорити потврдно.

„Могло би се баш тако рећи.

„Они су знали за крваву историју, међунационалне конфликте - мислили су да чувањем Југославије тај конфликт остаје затворен, а држава би се одржавала политичким притиском и финансијским инјекцијама."

Ипак, тадашњи словеначки председник сматрао је да то неће бити довољно.

„Схватио сам да Европљани желе да спасу Југославију економским реформама, али сам им рекао да је тиме неће сачувати јер је потребна и промена политичког система, система одлучивања, равноправност народа.

„И програм југословенског премијера Анте Марковића био је усредсређен само на привредне реформе."

Током 1991. године, једна дипломатска посета променила је перцепцију.

„Преломна тачка била је посета немачког шефа дипломатије Ханса Дитриха Геншера Београду и његова жеља да дође у Словенију и чује нашу истину.

„Требало је да дође на аеродром у Љубљану, али је он већ тад био бомбардован па се спустио у аустријском Целовцу (Клагенфурту) - саветници су му рекли да не иде у Љубљану јер се рат већ одвијао, што је њега потпуно запрепастило и преокренуло ка признавању Словеније."

Десетодневни рат

Словенија је 25. јуна 1991. званично прогласила независност, спроводећи тако одлуку која је донета на референдуму у децембру 1990. за чију реализацију је био остављен период од шест месеци.

„Од тренутка кад је постало јасно да је осамостаљење алтернатива, рачунали смо на могућност да то армија покуша да спречи оружјем па су текле припреме да се супротставимо.

„Мање-више спремно смо дочекали агресију армије која се десила у ноћи после проглашења независности.

„За нас агресија није била изненађење, можда смо се само изненадили јер је дошла као честитка."

Југословенска народна армија (ЈНА) извела је тенкове на путеве и улице широм Словеније, покушала да под контролу врати граничне прелазе и аеродроме на којима су постављене словеначке заставе и натписи „Република Словенија".

„ЈНА је имала велику улогу, као и велике амбиције њеног политичког руководства - они нису признавали Председништво СФРЈ као наследника Тита у функцији врховног команданта.

„Завели су ванредне мере на Косову, а ми смо страховали да ће то урадити и у Словенији, али је гласањем то спречио члан Председништва из Босне и Херцеговине Богић Богићевић."

Тридесет година касније, Кучан се јасно сећа тренутка у коме сазнаје да је почео рат - први у низу којим се распала Југославија.

„Била је ноћ, писао сам говор за Словенски конгрес, када ме је телефоном звао шеф кабинета и јавио ми да су тенкови изашли из касарне на Врхники и крећу се ка Љубљани.

„Страх тада потискује одговорност, брзо се састаје политичко руководство и доноси се одлука да се супротставимо јаком противнику, уколико то буде било потребно."

Очигледна бројчана премоћ ЈНА над словеначким снагама доводи до питања - за колико дуг рат се спремала Љубљана.

„Ми смо рачунали да ће међународна заједница интервенисати.

„Знали смо да су у Словенији били млади регрути и да је ЈНА потребно 30 дана да пређе у ратно стање - веровали смо да се у том периоду рат може зауставити."

Милан Кучан тврди да је и сам почетак сукоба остао неразјашњен.

„Када сам се у ноћи агресије чуо са Антом Марковићем, он ми је рекао да та акција није закључак СИВ-а.

„Закључак је био да се чувају границе Југославије, али не оружјем - а војска се позивала на другачији закључак, па је заувек остала та разлика у тумачењу."

Европски посредници брзо су организовали разговоре на којима су, како каже Кучан, и сопствено решење мењали - од захтева Словенији да повуче одлуку о проглашењу независности, до предлога да се процес осамостаљења заустави на три месеца.

„На састанку са Председништвом СФРЈ, црногорски члан Бранко Костић драматично је рекао да неће прихватити да ми убијамо њихове синове и да ће се радије повући из Словеније.

„Рекао сам словеначком представнику Јанезу Дрновшеку да провери да ли је то стварна могућност и онда су на седници Председништва у Београду договорили да се то и деси.

„Сви су гласали за повлачење сем хрватског представника Стјепана Месића - он је знао да то значи пресељење рата у Хрватску, па и даље у БиХ."

После десет дана спорадичних сукоба у којима је страдало око 75 људи, а више од 300 је повређено, ЈНА се повукла из Словеније.

Ко је Милан Кучан

„Историја је писала мене, а не ја њу"

Милан Кучан оба своја председничка мандата у независној Словенији добио је убедљивим победама у првом изборном кругу и то као нестраначки кандидат.

„Историја је писала мене, а не ја њу - никад нисам гледао тај аспект, већ сам посматрао аспект одговорности.

„Могуће је да су неке наше одлуке прихватане као праве, са потребном дозом одговорности, али се касније испоставља да нису биле правовремене или ситуација у свету покаже да је требало другачије."

И без постављеног питања, Кучан ће рећи да је мрља самосталне Словеније питање „избрисаних" грађана.

„Велики проблем Словеније су избрисани, мада део руководства државе и даље не признаје да је то била велика грешка.

„Није то била мера етничког чишћења, али је проблем био у томе што се мера односила само на људе из других југословенских република, а не рецимо и на људе порекла из Западних земаља - постојала је дискриминација, а последице на неке људе су биле трагичне."

Одлуком словеначког Министарства унутрашњих послова, 26. фебруара 1992. готово 26 хиљада људи избрисано је из регистра становника, изгубили су правни статус, економска, социјална и здравствена права, проглашени су за странце који илегално бораве у Словенији.

Одлука је примењена на све Југословене који шест месеци после проглашења независности Словеније нису имали или нису добили словеначко држављанство, а на Уставном суду Словеније проглашена је неуставном 1998, мада процеси обештећења и даље трају.

На данашњу Словенију, у којој је кључна политичка фигура премијер Јанез Јанша, почетком деведесетих министар одбране, Кучан гледа са дозом бриге.

Снажење десних политичких снага у сенци пандемије вируса корона за њега је велико упозорење.

„Нагињање на десно није само ствар Балкана него и Европске уније - тиме се политички живот истока Европе враћа у рамове који су некад напуштени.

„Они једино такав начин владања и имају, мада је то најмање разумљиво за Словенију."

Тврди да личних политичких амбиција нема, али га радује што Словенци излазе на улице да покажу противљење одлукама актуелних власти.

„Храбри ме што млади људи желе да користе право удруживања и протеста да би се њихови ставови чули.

„Несхватљиво је да садашње власти такве демократске начине схватају као напад на државу или демократију - то је веома шизофрена ситуација."

Прати Кучан и ситуацију међу некадашњим земљацима у бившој Југославији - и она га брине.

„Србија је другачија од онога каква би могла да буде - ту постоји снажно демократско језгро, постоје демократске традиције.

„Ипак, у центру моје пажње је Босна и Херцеговина - највише смо задужили људе у тој републици, они су на најтрагичнији начин доживели распад земље."

Погледајте видео о Плавом возу доживотног председника социјалистичке Југославије, Јосипа Броза Тита

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]