Интервју петком - Санда Рашковић Ивић: „Мој отац је заједничка ратна жртва Милошевића и Туђмана"

„Луда земља".

Када 1990. године књигу с таквим насловом пише психијатар Јован Рашковић, синтагма може бити и дијагноза времена у коме један од цењенијих лекара у некадашњој Југославији постаје политички лидер Срба из Хрватске.

„Он се као пена на таласу незадовољства издигао за вођу српског народа у Хрватској", каже три деценије касније његова ћерка Санда Рашковић Ивић, такође психијатрица и политичарка.

Рашковићева политичка каријера неће потрајати, али ће бити упечатљива - и пре смрти 1992. године, вођство ће прећи у руке других људи.

„Мој отац је заједничка ратна жртва Милошевића и Туђмана", закључује Санда Рашковић Ивић.

Јована Рашковића, оснивача Српске демократске странке (СДС) у Хрватској, распад Југославије затиче у Шибенику, одакле одлази у избеглиштво у Београд, где и умире 1992. године.

Осамдесете - „романтичарско време вере у демократске промене"

Морска кућа Јована Рашковића у Примоштену, надомак Шибеника у Хрватској, током осамдесетих било је место сусрета интелектуалаца који ће се у ратним деведесетим наћи на свим странама политичког спектра - од националиста, до политичких либерала.

„Крај осамдесетих било је време релативне нормалности - било је наде да ће се ствари решити у правцу какве-такве демократизације о којој се говорило на трибинама у Београду и, посебно, у Словенији.

„Српско питање је у Југославији остало нерешено због постојања две покрајине у Србији, као и оспоравања неких права које смо имали у Хрватској и Босни и Херцеговини, али то је било романтичарско време вере у демократске промене", присећа се Санда Рашковић Ивић.

У таквим условима, незадовољства која су тињала почела су да испливавају на површину, подржана „буђењем народа", како она описује долазак на власт Слободана Милошевића у Србији.

„Срби су у Хрватској били прилично запуштен народ - док је обала блистала светским сјајем, залеђе насељено Србима није свугде имало ни добру пијаћу воду, аутобуске везе, школе, људи су радили као сезонски радници у хотелима где нису могли да одседну упркос образовању.

„Економско незадовољство је било само гориво, а основа је ипак било национално незадовољство - оно је у Хрватској било и одговор и страх због онога што се дешавало са успоном Туђмана и ХДЗ-а, његовим референцама на такозвану Независну Државу Хрватску."

Фрањо Туђман, оснивач и први председник Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), странке која је победила на првим вишестраначким изборима у Хрватској, о Независној Државној Хрватској (НДХ) говорио је као о квислиншкој творевини насталој у Другом светском рату, али и као о изразу историјских тежњи хрватског народа за сопственом државом.

„Сваки страх има исходиште у ирационалном, чак и онај који је веома рационалан, а Срби су у властитом архетипу носили страх од злочина из НДХ чак и онда кад није било директне и непосредне опасности.

„Ако имате људе који вас ложе и подгревају тај страх, онда ћете сигурно реаговати ирационално - или ћете се окаменити, или ћете побећи, или ћете се борити", каже Рашковић Ивић, и сама по струци психијатрица.

Ипак, ћерка Јована Рашковића тврди да је њен отац имао сасвим другачији приступ.

„Мој отац није подгревао страхове већ је упозоравао и српску и хрватску страну на опасности.

„Био је одлучно против рата и ни у једном његовом говору немате ратне покличе."

Хрватска јавност замераће му управо говоре у којима је помињао „наводну угроженост Срба у Хрватској", што ће у сећању на Рашковићеву смрт као део његове биографије навести и Хрватска радио-телевизија.

Погледајте видео: Музеј Домовинског рата - шта се све у њему чува

Сусрети са Милошевићем и Туђманом

Јован Рашковић покушао је да у директним разговорима са председницима Србије и Хрватске објасни шта се може десити у Југославији којој се распад увелико ближио.

„Милошевићу је у фебруару 1990. рекао да Хрватска жели рат да би уопште добила независност коју не може да добије у миру, да су Хрватској грозничаво потребни људи и градови мученици јер их није имала током Другог светског рата.

„На упозорење да би највећу цену могао да плати српски народ, Милошевић му је рекао да је најбоље да се као доктор врати у ординацију, а политику остави политичарима."

У односима са званичним Београдом, Рашковићу није помогло ни присуство оснивању опозиционе Демократске странке после чега је постао још мање пожељан сарадник режима Слободана Милошевића.

„Милошевић се плашио човека који има велику харизму, који је образован, демократа, националиста у најбољем смислу те речи.

„Ни Туђману такав човек није одговарао - више су му одговарали зубари из Комитета, шефови книнске полицијске станице, магационери и остали."

Санда Рашковић Ивић каже да је њен отац желео да покаже Туђману да је бесмислено водити рат и инсистирати на разликама јер су два народа дубински повезана.

„Ја сам тада била удата за Хрвата и имала двоје деце, Туђманова ћерка била је удата за Србина и имала два сина.

„Политика крви и тла, јако присутна код Туђмана, мом оцу се чинила бесмислена и мислио је да га, кроз показивање онога што има у сопственој кући, може зауздати у будућим потезима."

У аудио запису дела тог сусрета који се незванично појавио у јавности могли су се чути само фрагметни разговора Туђмана и Рашковића.

Они су искоришћени за касније оптужбе на Рашковићев рачун да је изневерио српске интересе у разговору са хрватским лидером.

„То можда није било политички, али је било дубоко људски и у складу са ставовима мог оца који је био спреман да прича и са црним ђаволом, само да би српски народ имао пуна права у Хрватској."

Иако се због ових сусрета нашао на удару и у Србији и Хрватској, Јовану Рашковићу ћерка није замерала политички ангажман.

„Мислила сам да је он прави човек - ако неко треба да поведе народ, а неко је то морао, боље је било да то ради он него неко други.

„Он би то радио нежније и паметније, а то је сметало и Милошевићу и Туђману."

Како су разговори о судбини Југославије постајали све мање значајни, Рашковић је на страначком скупу у Бенковцу 1990. године окупљенима који су тражили оружје поручио да га од њега не траже, али да „ако треба оружја, ваљда ће се наћи неко ко ће вам га дати".

„Он је Србима рекао да, ако хоће рат, морају наћи другог вођу који ће им дати оружје.

„Нажалост, они су тај избор и направили."

Јован Рашковић и Радован Караџић

Радован Караџић, такође психијатар, био је председник СДС у Босни и Херцеговини, ратни лидер босанских Срба, писац предговора и поговора за једну од књига Рашковићевих говора објављених постхумно.

„Мој отац је био на оснивању СДС-а у Сарајеву где је био и Алија Изетбеговић, који је после говора мог оца рекао да таквом говору нема шта да дода.

„То је био правац који је мој отац конзистентно заступао - максимална права за Србе без рата и рат је био нешто где се он са Караџићем апсолутно разилази.

„Ја сам га једном чак и питала шта Радован да ради кад је ушао у све на тај начин, а он ми је рекао - да заустави рат и да се преда ако треба, да преговара", каже Санда Рашковић Ивић.

Караџић је данас осуђени ратни злочинац кога је Хашки трибунал означио кривим за геноцид, злочине против човечности, кршење закона и обичаја ратовања и налази се на издржавању доживотне затворске казне.

Избеглице у Београду

Иако је деценијама био један од најцењенијих психијатара у Југославији, Јован Рашковић 1991. године морао је да напусти Шибеник где је живео и радио јер је око 35.000 људи потписало петицију против њега.

„Био је јако људски разочаран зато што је у Шибенику провео 35 година, а ниједан породични ручак нисмо имали да њега трипут не позову на приватни број телефона због неког пацијента.

„Ипак, сматрао је да је петиција плод ужасног притиска и организације, као што се и данас организује тапшање или протестовање, а имао је разумевања за људе и успут им је праштао."

Док Рашковић проводи кратко време у Книну па се сели за Београд, његова ћерка такође одлучује да напусти Загреб и психијатријску праксу на клиници Ребро.

„Одлука да се оде је донета после неколико месеци тегобног живота који сам имала у Загребу, са неколико ружних инцидената, понижавајућим нападом на мене при повратку са семинара у самом центру града који је пријављен, али никад истражен.

„Тада сам добила два полицајца испред зграде у којој сам становала и једног у цивилу испред ординације", каже она и додаје да је на аутомобилу затицала избушене гуме, а таксисти нису хтели да је возе.

Годину 1992, док рат увелико траје у Хрватској, Рашковић проводи у Београду, одлазећи повремено у Книн - али са јасно смањеним политичким утицајем.

У текстовима и интервјуима преиспитиваће и сопствену одговорност за догађаје који су неповратно мењали Балкан.

„Осећам се одговорним зато што сам извршио припрему за овај рат, иако ту припрему нисам вршио војно, као неко ко види решење у рату, али да није било подизања емоционалне ватре у српском народу, не би било ни тога.

„У ствари, моја странка и ја лично смо запалили фитиљ српства не само у Хрватској", признао је у интервјуу Времену 27. јануара 1992. године.

Шест месеци касније, Рашковић ће преминути у његовом београдском стану.

„Мој последњи разговор са оцем се одвијао на аутобуској станици, тако сам ишла за Италију јер није било авиона због санкција и он ми је рекао - ево докле нас је довела ова политика, али ово није крај.

„Био је утучен и прилично сломљен, несрећан због патњи Срба, али и онога што смо ми почели да радимо другима.

„Умро је поражен у сопственој политици - његова политика била је мир", присећа се његова ћерка.

Судбине Јована Рашковића и Оливера Ивановића

Иако је бројност и драматичност догађаја у деценијама које су уследиле после смрти Јована Рашковића умногоме потиснула његову улогу, Санда Рашковић Ивић тврди да је сећање на њеног оца веома живо.

„Често ми се дешава да ми људи на улици кажу - ех, да смо слушали Вашег оца, били бисмо у својим кућама и не би било оволике несреће."

Две и по деценије после смрти Јована Рашковића, у Косовској Митровици под још неразјашњеним околностима убијен је политички лидер косовских Срба Оливер Ивановић.

Обојица су били лидери Срба на свом простору, али су обојица били спремни и да разговарају са већинским народом - Хрватима и Албанцима.

„И Оливер Ивановић и мој отац су истовремено били јунаци и издајници, и то за сопствени народ.

„Ништа нисмо научили из судбине мог оца - и то је већи пораз од пораза његове политике."

Санда Рашковић Ивић, данас чланица опозиционе Народне странке Вука Јеремића, каже да такав историјски наратив мора да се промени.

„Тај дискурс може да се промени у главама ако они који заступају мишљење да је свако ко разговара издајник не буду имали толики медијски простор за испирање мозгова.

„Докле год је тако и док год најмалигнији људи у нашем друштву имају медијски простор, људи ће поклекнути - мржња је много лакше осећање него љубав.

„А разговарати се мора, ствари морају да се мењају, морамо да бар нешто научимо из примера попут мог оца - себе ради."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]