Југославија, музика и Артистичка радна акција: Небрушени дијамант новоталасног Београда

Било је то време када је један панкер-основац из унутрашњости одлучно, ентузијастично и смело тонуо у вир свега везаног за ову енергичну музику и оспорену супкултуру.

Откривање и набавка нове музике, позајмљивање дискова и касета, куповина одеће, фанзина и књига, били су саставни део мог панк сазревања почетком двехиљадитих.

И управо у неком од тих панкерских штива који су ми допали шака сазнао сам да је и пре новоталасних бендова са Пакет аранжмана постојала читава панк сцена у Београду.

Дефектно ефектни, ТВ Морони, Урбана герила, Радничка контрола - била су нека од имена ових група, визионарски и проницљиво спакованих на компилацији Артистичка радна акција, познатијој као АРА.

Уследила је рокенрол археологија - потрага, копање, дописивање, све док коначно није дошла у мој посед на нарезаном диску, у не баш драгом ми - МП3 формату.

Редослед бендова такође није одговарао оном на оригиналном издању, што ћу тек знатно касније сазнати...

Рађање

На компилацији су објављене по две песме 10 београдских панк и новоталасних бендова друге генерације, снимане, према подацима са омота, током априла и маја 1981. у студију „Друга маца" продуцента Енца Лесића.

У истом студију, првом приватном у Југославији, настао је и њен успешнији претходник Пакет аранжман - компилација на којој су се нашли данас легендарни Идоли, Електрични оргазам и Шарло акробата.

И АРА је, као и Пакет аранжман, објављена је за загребачки Југотон, негде крајем 1981. године.

„Сећам се да ме је Енцо позвао једног дана и рекао 'чуј имам овде екипу нових бендова, врло су талентовани, да ли сте ти и Југотон заинтересовани да објавимо као и онда?'", каже Синиша Шкарица, тадашњи уредник ове дискографске куће, за ББЦ на српском.

Уз Лесића, главни мотор приче био је, према сведочењу учесника, и фотограф Драган Папић.

Бендовима су позиви за снимање дељени на улици, испред епицентра тадашње нове музике - Студентског културног центра (СКЦ) у Београду и после концерата.

Сви су одреда прихватили позив јер је то била јединствена прилика за целу генерацију нових бендова да се коначно нађу на плочи.

„Била је то навала тих младих бендова који су вежбали по мемљивим подрумима и свирали где год је било могуће, а који су добили прилику да сниме неки материјал", сећа се Мирослав Цветковић Цвеле, басиста Бајагиних Инструктора и сниматељ АРА-е.

Био је то, каже, период велике експанзије нове музике у свету, што су ови млади бендови пратили и прихватали.

„Све је врцало од нових идеја и грабили су све што им се допадне.

„Није уопште чудно да од панка пређу у електро поп, али им је било битно да добију звук који ће да скрене пажњу на њих", додаје Цветковић.

У сенци Пакет аранжмана

Рок критичар Петар Јањатовић сматра да је АРА била „поприлично логичан наставак" после успеха Пакет аранжмана, објављеног фебруара 1981.

„Наравно да смо ми много више очекивали од те плоче него што је реално она пружила, али је била одлична подршка тим малим панк бендовима који јесу на неки доста специфичан начин пратили оно што су нешто старије колеге урадиле", каже он за ББЦ на српском.

Уредник издања Синиша Шкарица наводи да је продато релативно мало примерака компилације.

„АРА је оставила више неки култни статус, управо као нешто што је дошло иза Пакет аранжмана и није се догодила иста ствар и исти успех, и по томе ће остати запамћена - као један покушај који није успео", истиче.

Шкарица и Лесић су се водили логиком - ако је успео Пакет, успеће и ово.

„Можда сад поново имамо у рукама златну коку која ће сносити нова златна јаја и добре тираже и добра имена.

„Међутим, то се показало преурањеним", каже Шкарица.

Ипак, неки бендови и њихови чланови касније су остварили успешне каријере, не само у музици - међу њима Зоран Костић Цане, певач Партибрејкерса (Радничка контрола), писац Владимир Арсенијевић, добитник НИН-ове награде за роман У потпалубљу 1994. године (Урбана герила), новинар и писац Бранко Росић (Урбана герила), редитељ Срђан Драгојевић (ТВ Морони), глумац Срђан Жика Тодоровић...

„Књижевници, писци, песници, редитељи - тако да је то прилично говорило о томе какав профил омладине и клинаца се палио тада на панк и нови талас", каже Јањатовић.

Панкер у Београду

Упоредо са „Београдском алтернативном сценом" са Пакет аранжмана, стасавала је друга генерација новоталасних бендова, али и значајно млађа панк сцена, која је баштинила звук енглеских панк првака - Секс Пистолса, групе Клеш и Ратс.

Ти млади панкери су крајем 1970-их оформили неке од бендова који ће се наћи на компилацији АРА.

„У музички мејнстрим су, с правом, пропуштени Електрични оргазам, Идоли и Шарло акробата, а са њима су се затвориле капије свих тих државних, музичких кућа и медија.

„Тако је овај део сцене је остао да виси у неком бизарном вакуму, постојала је нека фама, али није било начина, изузев на концертима, да се за њега чује", објашњава Владимир Арсенијевић, тада гитариста бенда Урбана герила.

За многе је Београд тих година важио за град пун живота, богат свакодневним журкама и концертима.

Међутим, средњошколци у кожним јакнама начичканим беџевима омиљених бендова, имали су другачија искуства, нарочито после смрти председника Југославије Јосипа Броза Тита маја 1980.

„Када је дошло до хапшења панкера због антирежимских графита по граду, онда су нам у полицијској станици, након оштрог дела ислеђивања, показивали наше фотке из парка код Москве.

„Трудили су се да укапирају, у режимској параноји шта се дешава и ко су ти људи који се ту окупљају из вечери у вече у некој чудној одећи", сећа се Арсенијевић.

Зими су се београдски панкери селили у подземни пролаз на Теразијама и ресторане Касина и Црвени петао, који се налазио нешто даље.

„У његовој непосредној близини је био Златни папагај, први шминкерски кафић, а опет на Филозофском је била дискотека где су се окупљали хеви металци - ту се видео пресек београдске супкултуре", каже.

Изгубљени у студију

Мирослав Цветковић Цвеле, који је претходно калио занат као тонски сниматељ на Пакет аранжману, памти снимање као „хаотичан догађај".

„Сви су хтели да дају најбоље од себе, а нису имали никакву толеранцију да се прилагоде условима које смо имали у том студију, где смо помоћу штапа и канапа вадили најбоље што је могуће", сећа се Цветковић.

„Међутим,Енцо Лесић је, као и ми остали, осетио да ту има нечег што ће да остави трага, нешто ново што треба да се сними".

Свим бендовима је то било прво искуство у студију, а неки чак нису имали ни ваљане инструменте па су им старије колеге позајмљивале гитаре.

Упркос томе, Цветковић каже да је и међу њима било озбиљних музичара и бендова, попут У шкрипцу и ВИА Талас.

„Али ови други који нису свирачки били на највишем нивоу, били су идејно у свом времену или мало испред, попут ТВ Морона", каже.

„Они су били можда најслабији свирачки, али је то што раде било толико добро и симпатично".

Радничка контрола - нестрпљиви и незадовољни

Плочу отвара песма Досада групе Радничка контрола.

Цветковић је на снимању ове песме први пут срео певача Зорана Костића Цанета, који је дошао носећи неколико свезака.

„Кренемо ми да снимамо његов вокал и ја зауставим и кажем 'хајде мало да дотерамо интонацију", а он мени: 'дај немој да ми плачеш, закаснићу у школу, снимај па да палим", осмехујући се препричава Цвеле.

За бубњеве је тада, додаје, уместо болесног Срђана Жике Тодоровића сео Љуба Седлар, иначе гитариста, и одсвирао целу песму, што се Цанету није допало јер је „превише прецизно свирао".

Срђан Ђиле Марковић, тада 21-годишњи басиста Радничке контроле, а данас сликар и фронтмен групе Супернаут, каже да је плоча успела да дигне рејтинг бендовима са Артистичке радне акције.

Међутим, он нимало није био задовољан крајњим производом.

„Технички услови минимални, а сам квалитет је смешан и за оно време", каже за ББЦ на српском.

„Све се то чује, лепо је правити мит од тог снимања, али..."

Радничка контрола се распала убрзо након последњег концерта групе Шарло акробата у Љубљани, октобра 1981, где су наступали као подршка.

Безобразно зелено са београдских улица

После једне свирке у београдском СКЦ-у Војиславу Бешићу Бешкету, гитаристи групе Безобразно зелено, пришли су фотограф Драган Папић и продуцент Енцо Лесић.

„Прво је дошао Лесић који је исто као и ја замуцкивао и питао ме 'хоћете снимит албум', а ја као 'је л' овај мене зеза', па је утрчао Папић и рекао 'ћутите обојица, сад ја причам'", говори Бешке кроз осмех за ББЦ на српском.

Без много околишања, следећег дана су он и басиста Бојан Васић Васа, као аутори, потписали уговор.

„Било је супер, снимање по целу ноћ, па микс", каже Бешке и сећа се да је чест посетилац у студију био Горан Чавајда Чавке, бубњар Електричног оргазма.

Иако је тада био задовољан снимцима јер није имао искуства, сада би, каже, доста тога променио.

„А имао сам пуно прилика у животу да упознам разне људе који су рекли да им је тај албум отворио очи, да им је помогао", додаје.

Каже да је АРА помогла бенду да одржи концерте широм Југославије.

По објављивању компилације, певачица Катарина Бенедетић је напустила бенд, као и бубњар Драгољуб Спасић Ђиђи.

Заменио га је Жика Тодоровић, а као други гитариста дошао је Зоран Илић Илке, касније члан Рибље чорбе и оснивач састава Бабе.

У овој постави су снимили албум „1", после кога их је напустио и Бешке, како би се посветио студијама стоматологије.

Безобразно зелено је крајем осамдесетих снимило још један албум - „Неонске бајке".

Када се сретну Мондријан и панк

Синиша Шкарица је ангажовао дизајнера Мирка Илића за омот плоче.

„Мене су увек бирали, делимично јер нису имали новац, а друго - требало им је нешто на брзину, релативно паметно и у духу те компилације", говори најпознатији дизајнер са Балкана за ББЦ на српском.

Илић каже да је желео да уради нешто сасвим другачије.

„Пало ми је на памет, пошто је то артистичка акција, да некако направим да је панк, односно нови талас арт, те да спојим класичан и тај нови арт", додаје Илић који од 1986. живи у Њујорку.

Одлучио је да искористи апстрактне мотиве холандског сликара Пита Мондријана „који је нешто ужасно хладно и контролисано, потпуно обрнуто од панка".

Иако му је тих година кухињски сто био главно радно место, за ову прилику је искористио зидовиме подрума фотографа Радована Средића по којима је исцртао квадрате и линије и потом их офарбао у боје са Мондријановог оригинала.

Девојка на омоту је Рујана, ћерка хрватске новинарке и списатељице Славенке Дракулић, тада удате за Мирка Илића.

„АРА је била нова генерација панка, па ми се чинило адекватно имати неког младог из те генерације на насловној страни", каже Илић.

За снимање је, тада четрнаестогодишња ученица осмог разреда основне школе, обукла очухову кожну јакну са беџевима и белу мајицу, такође обојену да се уклопи у позадину.

„Сећам се и да је Рујана требало пажљиво да се наслони јер је зид још увек био свеж, а нисам хтео да ми се јакна замаже", осмехујући се прича Илић.

Рујана Јегер каже да јој је тада све било „напето", а посебно јер је са Илићем био и Игор Кордеј - хрватски стрип аутор.

„На снимању насловнице сам се нон-стоп кикотала, ем због неугоде што ме сликају, ем због чињенице да сам до ушију била заљубљена у Игора Kордеја", присећа се Јегер за ББЦ на српском.

Каже да је у том периоду већ увелико била „окорела панкерка" пошто је годину дана раније са очухом гледала концерте група Термити и Параф у Ријеци.

„Колико се сећам, шминкала ме је Игорова тадашња девојка, а плави руж је у ствари био сенка за очи", додаје Јегер, данас археолошкиња и новинарка.

По објављивању плоче, почела је да се „високо котира" међу панкерима, а за једног се годинама касније и удала.

„За мене је то све скупа једно згодно сећање на детињство, ни мање, нити више."

Омот Артистичке радне акције данас је део колекције њујоршког Музеја модерне уметности - МоМА.

Паста за зубе

Бендови су у то доба често мењали чланове, а такву судбину није избегла ни група Паста ЗЗ.

Једини стални члан био је Ђорђе Лукић Рахаја, који је прве инструменте за бенд донео из пољског града Закопане 1979. године.

„За џепарац је купио бас, гитару и неколико микрофона", каже Бранислав Петровић Банана, гитариста Пасте ЗЗ и Електричног оргазма.

„И царина ми нађе све", додаје Рахаја, док лагано густира тек пристиглу ракију.

Различити музички укус двојице пријатеља из школске клупе није био препрека да се Банана прикључи бенду тачно пред чувени „панк маскенбал" 29. новембра 1979. у хали Пинки у Земуну.

„Замолио ме да свирам тада, а ја реко 'где да ме пљују панкери - ја ћу да станем иза звучника, само да се чујем а ви тамо правите шоу'", сећа се Петровић.

„На тонској проби смо се увежбали, није личило ни на шта али је енергија била добра", присећа се Рахаја, данас редитељ синхронизације цртаних филмова.

Једну од песама на компилацији - Дракула, Петровић направио у шестом основне, што се, каже, види и по тексту.

„Одлучио сам да ту ствар обавезно снимимо зато што ми је један комшија Босанац стално тражио да је свирам јер је умирао од смеха када се раздерем Дракулааа.

„Он ће да се врати после у Сарајево, можда ће неко да је пусти на радију и кад се смеје да ме се сети".

У студију су провели више од 70 сати укупно.

„Хватали су се за главу од нас, таман помисле да смо завршили, а оно треба да се сними шкрипа врата за део строфе када Дракула устаје из гроба", каже Петровић.

Обојица су, кажу, били задовољни снимком.

„Како да не будем, прву ствар у животу коју сам направио снимио сам у студију, измиксовао и испала је боље од свих - продукцијски, не мислим да је боља песма", додаје Банана.

Бубњеве је на издању свирао Драгослав Дража Радојковић који је исте године са члановима бенда Профили Профили - Миодрагом Стојановићем и Слободаном Јеличићем, оформио састав Казимиров казнени корпус.

Профили Профили су такође објавили две песме на компилацији - Мајке их гурају у металним корпама и Немир живаца.

Рахаја каже да се после 2000. године дух Пасте ЗЗ даље развијао у сонговима цртаћа, првенствено Сунђер Боба и Пингвина са Мадагаскара.

„И на тај начин је АРА наставила да живи", закључује Банана.

А, Б, Ц, Дефектно ефектни

Слободан Нешовић Лока, гитариста бенда Дефектно ефектни, био је најмлађи на снимању - имао је 14 година.

Њему је позив за учешће уручио фотограф Драган Папић испред СКЦ-а.

„Мислим да је идеја, која је и потекла од њега, била да се направи 10 синглова који би се делили уз часопис Видици, што је претходно урадио са Идолима и песмом Ретко те виђам са девојкама", говори Лока за ББЦ на српском.

На снимање су дошли без опреме и инструмената, што је наишло на „неодобравање и нервозу људи у студију".

„Знам да је Енцо стално викао на нас јер је наше техничко знање око студијских снимака било на нули и мислим да су били доста исфрустрирани целим догађајем", сећа се Нешовић, данас власник компаније Mascom, која се, између осталог, бави и музичким издаваштвом.

Његова издавачка кућа је 2014. реиздала АРА-у на диску.

На снимку су, додаје, завршиле и неке техничке грешке, попут ударања палице о палицу бубњара.

„Жалили смо се и хтели да поновимо, али Енцо то није хтео и то је тако остало", истиче Нешовић.

Дефектно ефектни су песме називали по абецедном реду, па су од четири колико су тада имали, снимили А и Д.

„Мислим да на тој плочи има гомила доброг материјала, да су песме фантастичне и аутентичне, али нису добро технички реализоване, тако да је то и највећа замерка на том албуму, барем што се мене тиче", додаје.

„Урбана герила поново напада"

Урбана герила је основана крајем 1979. године, на згаришту бенда Панкретени.

„То је било време левог тероризма, италијанских Црвених бригада и немачке Фракције црвене армије (Бадер-Мајнхоф група), па је тадашњи бубњар предложио ово име пошто смо видели на насловној страни Политике огроман наслов - УРБАНА ГЕРИЛА ПОНОВО НАПАДА", објашњава гитариста Владимир Арсенијевић.

Бенд је често мењао чланове, као и звук, па их је снимање Артистичке радне акције ухватило у некој од тих међуфаза.

Ни Арсенијевић није баш био задовољан исходом.

„Мислим да су то све рефлексије нашег неискуства, ми ништа тада нисмо знали ни о чему, па ни шта да радиш у студију који нам је тада изгледао као свемирски брод", додаје.

На компилацији су објавили нове песме Процес и Без наслова.

„Доста људи је критиковало ту одлуку да не снимимо неке од песама по којима су нас људи препознавали из те најраније фазе, попут нашег незваничног хита Ипак бојим се рата који је најбоље пролазио на концертима", истиче Арсенијевић.

Међутим, каже да су они тада осећали „презир према ономе што су свирали раније", те да је бенду било важно представити се новим песмама.

Бенд је по изласку компилације већ увелико загазио у пост панк и друге експерименталне жанрове, да би потом прерасли у Berliner Strasse.

Петар и зли вуци који обећавају

Петар и зли вуци је био један од бендова са компилације који је често наступао, па их је Лесић управо после једног концерта позвао на снимање.

„Убијали смо уживо колико смо били добри, нисмо одлазили са бине са мање од два биса, нити је неко хтео на тим групним концертима да свира после нас", сећа се гитариста бенда Горан Синадиновић за ББЦ на српском .

Добили су вечерње термине, па је Синадиновић, данас новинар Радио-телевизије Србије, после концерта са популарним Пилотима позајмио гитару Кикија Лесендрића и током једне ноћи снимио све.

Сећа се да је био уплашен и да му је требало времена да се опусти.

Петар и зли вуци су 1981. освојили прво место на престижном Омладинском фестивалу у Суботици.

Синадиновић каже да су потписали уговор са ПГП РТБ-ом за снимање албума, што ће се показати као круцијална грешка.

„Није им се допадао овај, па онај текст, па су нас враћали у студио, па смо морали да чекамо неки други месец."

Каже да су сва рок, џез, њувејв и друга издања тада „морала да се ураде" унутар шест месеци, јер је друга половина године била резервисана за плоче певача народне музике.

Због тога су прескочили ту годину, да би онда у периоду од 1982. до 1986. одлазили у војску и када су се сви вратили, више „то није било то".

Ипак, драго му је да сећање на њихове песме са АРА-е још увек живе, што се види по обрадама њиховог хита Огледало.

Успешан У шкрипцу

Једина група која је после изласка компилације остварила запажену каријеру била је У шкрипцу - објавили су укупно шест албума.

„АРА је помогла неким бендовима да наставе да се баве музиком или да заувек одустану - ми смо наставили да се мењамо и можда смо једини бенд са издања који је доживео све-југословенски успех", наводи Зоран Вуловић Вуле, клавијатуриста бенда, у писаној изјави за ББЦ на српском.

На компилацији су се нашле композиције Памфлекс дом и Јужно воће.

„То је прва фаза бенда у којој смо се потпуно тражили", истиче Вуловић, данас власник концертне агенције Long Play.

Каже да је на тим снимцима фронтмен састава Милан Делчић Делча свирао гитару, док је са другим гитаристом Александром Васиљевићем Васом заједно певао, па је на крају испало као да је пратећи вокал.

„Тек када је Делча престао да свира и почео да се бави само певањем, ми смо реално постали бенд, а иначе га није баш било лако одвојити од гитаре", додаје.

Најближу сарадњу су имали са групом Петар и зли вуци, што је, каже, логично јер су њихови бубњари Милош и Реља Обреновић рођена браћа.

У тој фази, додаје, велики утицај на њих су имали пријатељи бенда који су им помогли да се „снађу и наставе", попут музичара Владе Дивљана из Идола, књижевника Владислава Бајца, рок критичара Моме Рајина и Петра Јањатовића.

Пријатељство је било узајамно, па тако Јањатовић као кључне сараднике емисије „Ритам срца" коју је на Студију Б радио са Драганом Кремером, наводи чланове бенда У шкрипцу - Делчу, Вулета и Васу.

„Они су били наши клинци из редакције и оквиру свакодневног рада су нам доносили нове ствари, баш смо их волели", закључује Јањатовић.

'На Јадрану љетовати ћу ја'

Вокално инструментални ансамбл (ВИА) Талас једини се представио са две обраде, у њиховом аранжману и умногоме измењеним - Hawai, у оригиналу шлагер Најљепши крај Дуа са Кварнера и Лилихип, обрада песме My Boy Lollipop јамајчанске певачице Мили Смол.

Бенд су основали бубњар Душан Герзић Гера и певачица Мира Мијатовић, ћерка народног хероја и тадашњег председника Председништва СФРЈ Цвјетина Мијатовића.

„У том нашем кругу, Мира и Гера су предњачили по идејама, по енергији и они су осмислили концепт, па су позвали мене као неког ко је у нашем узрасту важио да уме добро да свира", објашњава Миливоје Петровић, познатији као Мишко Плави, за ББЦ на српском.

За разлику од Мишка, који на АРА-и свира гитару и бас, остатак бенда није имао студијског искуства што је непосредно утицало на сам процес снимања.

„Гера је имао синдром црвеног светла - чим се упали, није могао да одсвира целу песму од почетка до краја, што је у оно време аналогног снимања био услов да се сними ствар", каже Петровић.

Мира се, каже, такође мучила око певања, па јој је у помоћ притрчао Енцо Лесић како би „извукао њен максимум".

„Сећам се да је имао неке нун-чаке у студију и умео је да их врти, па је нешто са њима анимирао, а покушавао је и да угаси светло, да пева у мраку, и на крају је успело", додаје.

Пошто су снимили материјал, бенду се на басу, за потребе живих наступа, придружио Бојан Печар, Мишков први комшија и касније најпознатији басиста Екатерине велике.

Бенд се распао после снимања новог материјала у Сарајеву који је продуцирао Горан Бреговић, а није објављен.

Гера и Мишко Плави су напустили бенд, док су Печар и Мијатовић наставили као група Талас и снимили плочу „Перфектан дан за банана рибе".

„Мени су Гера и Мира били најбољи пријатељи тог времена, прерано су отишли и свакако у том контексту је лепа и болна успомена", закључује Мишко.

Петровић каже да је снимање АРА-е за њих била велика ствар.

Тада је, враћајући се са кофером од гитаре у руци, први пут помислио да ће се једног дана професионално бавити музиком.

Петровић се касније придружио групи Д'Бојс, па Пилотима, а као соло извођач на хармоници од 2000. изводи програм Music Around the World.

ТВ Морони на плочи

Компилацију затвара бенд ТВ Морони песмама Моја борба и Пада ноћ.

„Била је то феноменална ствар јер бендови попут нашег нису тада могли лако да примиришу шанси за плочу, а ово је било решење тог проблема", говори Александар Ђукић, гитариста, за ББЦ на српском.

Нису баш били музички потковани, па им је доста помагао сниматељ Цветковић, саветима за свирање, али и технички.

„Ја сам свирао на његовом басу јер смо ми дошли са очајним инструментима, па су нам они позајмљивали своје да би звучало боље", сећа се Ђукић.

Сећа се и „гомиле реквизита" у студију, осталих од снимања албума Рибље Чорбе „Покварена машта и прљаве страсти", међу њима и поруке фанова окачене на „огласну таблу студија".

Најтеже им је пало што су сваки инструмент посебно снимали јер су до тада увек свирали сви заједно, одједном.

У финалну верзију песама су ушли најбоље одсвирани делови, па је дошло до ротације међу члановима бенда.

Тако се Ђукић поред ритам гитаре, латио и баса, који је иначе свирао Срђан Драгојевић, данас редитељ.

„Не треба круто гледати спискове са омота јер су то спискови чланова у неком датом моменту, а заправо је студио био потпуно други изазов", наводи Ђукић.

Већина бендова се по објављивању компилације распала јер су многи чланови морали на одслужење војног рока, што је задесило и ТВ Мороне.

„Ја нисам био сведок изласка албума, јер сам у том тренутку био у војсци, па сам замолио пријатеља да ми купи албум да би га имао", каже Ђукић.

После повратка из војске, свирали су још годину дана и потом окачили инструменте о клин.

Наслеђе

Иако је испрва стављана у други план, показало се да је АРА посредно или непосредно утицала на стваралаштво појединих бендова.

Један од њих је београдски гаражни панк састав Шајзербитерлемон који већ годинама обрађује песму А Дефектно ефектних.

„Они су ми остали драги јер су њихове песме најближе мом и сензибилитету мог бенда", говори 24-годишњи Јован Сибиновић гитариста и певач групе.

Каже да његов бенд заступа идеју о сопственом звуку - оригиналном и аутентичном, али не бежи од чињенице да је, макар подсвесно, енергију са АРА-е пренео и на сопствени рад.

На једном концерту су обрадили и песму Огледало групе Петар и зли вуци, али у сопственом аранжману и уз оригиналну музичку подлогу.

„Рекли смо да је гре'ота да тако остане, па на нашем новом албуму који ће бити објављен у мају, ова песма излази као ауторка са нашим текстом.

„Ето пример директног утицаја АРА-е", закључује Сибиновић.

Црна листа

Слободан Нешовић је пре неколико година окупио поједине чланове бендова са компилације у групу Црна листа.

„И даље мислим да су неке од тих песама можда нешто најбоље што је београдска новоталасна сцена направила и мислим да заслужује да добије ново тумачење и да буду поново снимљене и објављене", каже.

Поред њега, у Црној листи гитаре свирају Синадиновић и Бешић, Ђукић је на басу, а на бубњевима Реља Обреновић.

До сада су објавили два сингла - Моју борбу ТВ Морона и Ипак бојим се рата Урбане гериле.

У студију продуцента Владимира Неговановића, имао сам прилику да чујем и остале песме са албума, који би требало да изађе на пролеће 2022.

На списку је неколико песама са АРА-е, и све су продукцијски дотеране, али и даље звуче као да их свирају петнаестогодишњаци - што је и био циљ.

Већина је задржала иницијалну оштрину, а има и оних које су ме изузетно пријатно изненадиле новим аранжманом.

На издању ће се такође наћи још две необјављене ТВ Морона - Теби дајем све и Ја имам идеју.

Четири деценије после

Четрдесет година од објављивања компилације Синиша Шкарица сматра да се о њој може говорити као о „култном издању", што значи „да мали број следбеника памти, негује и чува" ову плочу.

Зоран Вуловић каже да АРА није имала велики тираж, те да се није „ни приближила Пакет аранжману", али да се може рећи да је Београд тада имао „врло живу и разнолику сцену".

„Не бих да поредим, али никада нисмо били ближе светским трендовима него тих раних осамдесетих", наглашава Вуле.

Сниматељ Мирослав Цветковић истиче да данас „не постоји такав идејни квалитет", као ни „набој да се нешто озбиљније каже о себи и околини".

„Сад кад слушам после 40 година мени све то звучи јако добро", додаје.

Гитариста ТВ Морона и данас Црне листе - Александар Ђукић сматра да реакција на компилацију сада далеко боља - „релевантна је младим генерацијама које свирају такву музику".

Владимир Арсенијевић каже да је ћерки Нори пуштао АРА-у и да је јако волела песме ВИА Талас.

„АРА је добра рефлексија каква је та сцена била - стилско-тематски доста неусклађена, али да има ту неку сировост која на прецизан начин приказује њене рубове и да у том смислу није безначајна.

„Могло је све да се заврши на доста погрешној идеји да се све догађало на тој оси, која је доста по себи интересантна и историјски оправданија - бендова Пакет аранжмана, али заправо је сцена била динамичнија, богатија и нешто другачија од тога", додаје.

Писац каже да је његова генерација мислила да они тада живе у „феноменално време", али да се испоставило да се „све око њих распадало", што ће само неколико година касније довести до ратова и пакла „који до данас траје".

„Била је то једна колективна халуцинација која се десила са омладином тог времена, али је резултирала тиме да се створила једна нова култура.

„И колико год она била губитничка, јер је очигледно друга култура њу прегазила... ипак је оставила неке трагове", закључује Арсенијевић.

Завирите у једину фабрику грамофонских плоча на Балкану

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]