Први албум Рамонса - Ни мање акорда, ни више хитова

„Хеј хо, летс го, хеј хо летс го."

Узвикује Џој Рамон док грме звучници и соба се тресе, а ја се наглас, готово запањено питам „какво је ово лудило?!".

Тако је изгледао мој први сусрет са песмом Blitzkrieg Bop, ванвременским хитом америчке групе Рамонс (Ramones), која је, сећам се, била пета по реду, на првом од два диска, свеже пристигле компилације Punk 100%, коју ми је тата донео из Ниша.

Све тинејџерске радости смештене су у 130 секунди немерљиве енергије, без превише компликовања, уз неколико врцавих рифова и химничних поклича који су веселиле многе, па и мене, тада ђака основне школе.

Њена мелодичност, као и ведрина којом одише, биле су добитна комбинација да се панкер у успону сит изигра по стану, уз вратоломне имитације свирања - мало бубњева, а мало више гитаре.

Недуго потом сам сазнао да ова песма отвара њихов првенац, један од најдрагоценијих рокнерол албума свих времена, сасвим једноставно и у духу времена, назван The Ramones, који данас, 23. априла, слави 45. рођендан.

Пре него што сам се коначно докопао ове „панк лектире", стигао сам да пазарим диск са највећим хитовима Рамонса где су се нашле неке песме са првог издања, које су ми такође привукле пажњу.

Не часећи ни часа, убрзо сам на зајечарском бувљаку набавио њихову комплетну дискографију, у јеку пиратских мп3 дискова који су бесомучно нарезивани и премештани из руке у руку по граду.

Иако сам се истог тренутка заљубио у Rocket To Russia који је до данас остао мој омиљени албум групе, упоредо сам спознао чари и првог албума.

Поред раније преслушаних Beat on the Brat, Let's Dance и I Wanna Be Your Boyfriend, права драж је уследила са оним непознатим песмама - Havana Affair, Chain Saw, Listen to My Heart и, уз непревазиђену Blitzkrieg Bop, моја омиљена са издања - Now I Wanna Sniff Some Glue.

Једина ствар која ме је код албума љутила била је чињеница да песме не трају дуже, јер таман што си се загрејао скакајући, долазио је крај.

Међутим, врло брзо сам схватио да је било другачије, не би ваљало, нити би, као што јесте, било легендарно.

Од тог тренутка више нисам имао сумње - два, до два и по минута жестоке свирке, у стихове преточенa свa мукa и мерак омладине и три просто-проширена акорда који се преплићу и комбинују, а чији ехо одзвања деценијама - то су Рамонси.

„Експлозивно, кратко и мелодично"

Рамонси су у главни град Југославије, заједно са другим панк и новоталасним бендовима, стигли већ крајем седамдесетих година 20. века.

Премијеру на београдским радио таласима имали су у емисији Вибрације Слобе Коњовића на тада култном градском радију Студију Б.

„Он је први у граду пустио The Clash, Sex Pistols, Talking Heads, као и Рамонсе, што је било ужасно важно за обликовање сцене", говори за ББЦ на српском Драган Амброзић, рок критичар и одговорни уредник програма београдског Дома омладине.

Прва песма америчих панкера коју је у овој емисији Амброзић чуо као средњошколац, 1978. године, била је Sheena is A Punk Rocker.

Испрва је мислио да „присуствује нечему што је разводњено".

„У први мах сам помислио ,чекај па ово је баш лепо, ово није онај агресивни звук који сече у ногама', а онда сам схватио да је то начин да се опише њихова сцена и животи људи који су живели панк рокерски", објашњава.

Горке приче о проблемима тинејџера, њујоршким улицама и тамошњим херојима које су провејавале њиховим текстовима, у комбинацији са веселим и пријатним мелодијама, додатно су му заголицале пажњу за „сликовитиим и интересантним" Рамонсима.

Љубитељи панка и њувејва у Београду су ипак, каже Амброзић, до средине осамдесетих година били више окренути енглеској сцени.

Изузетак је био њујоршки састав Talking Heads који је „имао посебан статус и био омиљени новоталасни бенд" престоничких алтернативаца.

Тек по доласку хардкор панк генерације, средином осамдесетих, амерички панк постаје познат у Београду, присећа се Амброзић.

„Пратила их је и оргинална панк и њувејв екипа и били су међу главним бендовима, али није било људи који су се идентификовали преко њих.

„Били су један од бендова, никако THE бенд који дефинише читаву генерацију, како је после заслужено испало."

Ни сами бендови, додаје, у почетку нису желели да звуче као Рамонси, све до 1985. и 1986. године када се ситуација нагло мења.

Тада су нови музичари „провалили шему Рамонса", како нешто рећи „експлозивно, кратко и мелодично".

„Уношење мелодије у фуриозну свирку заснива се на моделу који су смислили Рамонси и онда је то коначно дошло до деце овде, као нека уметничка формула који треба и може да се следи", додаје Амброзић.

Неки од београдских бендова и извођача који су неговали панк рок звук на трагу америчког састава били су Тони Монтано, Кеј Кеј Кеј и Бетмен, док је у Загребу најпознатији био састав Психомодо Поп.

„И Рамонси, и то је то"

Панк је крајем седамдесетих бивао све популарнији и на хрватском полуострву Истра, посебно у Пули, дому чувених КУД Идијота.

Оснивач и гитариста групе Саша Миловановић, познатији као Сале Веруда, тих година је слушао енглеске панк групе The Stranglers, The Vibrators, The Clash, али не и Рамонсе, које је чуо, али му се „на прву лопту" нису свидели.

Међутим, све се променило једног дана када је отишао до гараже где је имао пробу један од првих пулских панк бендова - Гола јаја.

Са прозора суседне зграде, гласно су „трештали" њујоршки панкери који су младом Веруди одједном привукли пажњу.

„Сећам се да сам баш пажљиво слушао и да сам рекао ,човече ово је јако добро'.

„И тек пошто сам одлушао цео први панк талас, закачио сам се за Рамонсе, али је онда то постала љубав до краја живота", говори Веруда за ББЦ на српском.

Уследило је бесомучно преслушавање и вежбање гитаре уз њихова прва три албума, посебно онај дебитантски.

Музички тренинзи, како их назива, изгледали су тако што би стао испред звучника на којем се, због необичне продукције, гласно чују бас, бубањ и глас и тако сатима „симулирао гитаристу Џонија и његово свирање".

„Ја сам први албум знао напамет и да ме неко у пробудио у пола ноћи и пустио било коју песму и рекао крени, знао бих да одсвирам", препричава Веруда, шаљиво наводећи да је тада био „експерт за Рамонсе".

Први албум му је и данас најбољи, без обзира што „није био скуп и што је брзо снимљен" јер поседује „оригиналност у компоновању, свирању и звуку, које многе рок плоче немају".

„Оригиналност сама по себи ништа не значи ако то није занимљива музика."

Многи рок критичари су пулски панк бенд КУД Идијоти средином осамдесетих проглашавали „југословенским Рамонсима", а многи и данас тврде да су они најзаслужнији за популаризацију овог бенда на простору бивше државе.

Међутим, Веруда се не слаже у потпуности са таквим поређењем.

„Само због тога што сам изјавио да волим Рамонсе и да ми је то била музичка школа обило ми се о главу, па је бенд дуго времена био етикетиран као копија Рамонса, док је крајњи продукт онога што сам радио са КУД-овцима био доста различит", објашњава Пуљанин.

Ипак, не пориче да је од старијих колега „доста научио", посебно око „структуре песама" које су му се веома допале.

„То је наизглед једноставно међутим треба имати пуно маште да кроз три, четири основна акорда снимите 15, 20 албума.

„Та сјајна машта је изнедрила толико добрих песама, на тако скромној бази, тако да ја томе скидам капу", истиче Веруда.

Први албум Рамонса - Есенција панка

Чланови бенда на првом албуму били су певач Џои, гитариста Џони, басиста Ди Ди и бубњар Томи , сви са идентичним, преузетим презименима - Рамон.

Свирачки занат су калили и концертне стазе табали у чувеном њујоршком клубу CBGB где су временом привукли велику пажњу публике, али и новинара и музичких радника.

Захваљујући продуценту албума Крегу Леону потписали су уговор за дебитантско издање са издавачком кућом Sire, са којом ће наставити да сарађују и у наредној деценији.

Албум је снимљен почетком 1976, две године по оснивању групе, за 6.400 долара, у свега недељу дана.

На плочи се налази 14 песама, по седам на обе стране.

Наводно је у првој години продато свега 6.000 примерака.

Поред великог броја хитова, издање је остало упамћено и насловној страни омота, одакле вребају четири млада косијанера у кожним јакнама - како су их касније називали „рокерицама", а по потреби и „панкерицама", одрпаним фармеркама и патикама, наслоњени на зид.

Од прве поставе Рамонса, која ће снимити и наредна три култна албума (Leave Home и Rocket to Russia), данас нико није међу живима.

Драган Амброзић је први албум Рамонса набавио десетак година после објављивања.

„Први албум је есенција панка, и по начину на који је сниман - брзо, и по томе какве су песме, колико су кратке и садржајне, све скупа са њиховим изгледом и ставовима", наглашава новинар.

Он сматра да је ово издање изузетно важно за тадашњу рокенрол сцену јер је представљало „контру" актуелним бендовима који су „претенциозном музиком покушавали да претворе рок музику у фантастично музицирање, али са мање емотивног садржаја и става".

То је одударало од основне идеје рок музике шездесетих година која је на првом месту „говорила о животима обичног света".

„Канзас, Џенезис, Пинк Флојд и остали су пунили стадионе, али си ти тамо био само посетилац, док је панк са појавом Рамонса понудио да будеш учесник музичког дешавања", објашњава Амброзић.

Први албум је тако постао „једна од могућих дефиниција панка" јер се „одједном се показало да у два минута свирања може да стане много више животних истина".

Уживо у Љубљани и Загребу, два пута

Рамонси су пре распада Југославије свирали у Загребу и Љубљани - 24. и 25. новембра 1990. године.

Концерту у загребачком Дому спортова присуствовао је и Драган Амброзић.

Каже да су Рамонси до тада већ постали „огроман бенд код нас", па је на „велики генерацијски скуп" дошао огроман број панк рокера широм Југославије.

„Није се стајало, само се преливало из песме у песму.

„Тог концерта се сећам по неописивом гурању, скакању, падању једних преко других, али то се очекује од таквог концерта", присећа се Амброзић.

На концерту у Загребу био је и Сале Веруда који је четири године касније имао прилику да дели бину са легендама, по њиховом повратку у Љубљану, тада већ главном граду Словеније.

Наступ је одржан у хали Тиволи, пред око 5.000 људи - 10. октобра 1994. године.

Сутрадан су поново наступили и у Загребу, престоници Хрватске.

Веруда каже да је концерт био „специфичан и стресан" јер је део опреме Рамонса, већином инструменти, уместо у Љубљану, завршио у Бечу.

„Сви су били живчани кад смо дошли, чекали су се инструменти, а они нису урадили ни тонску пробу, него су их по граду позајмљивали за ,не дај боже'.

„Ми смо донели опрему и да су ствари испале другачије, можда би морали да свирају на нашој", осмехујући се препричава Веруда, који ових дана интензивно преслушава дискографију Рамонса.

Због читаве ситуације, од свих чланова бенда стигли су само да се упознају са Џојем у тренутку када је обилазио концертни простор.

Веруда му је дао четири поклона, за сваког Рамона понаособ, док је певачу спаковао и њихову плочу Глупост је неуништива, која је изашла две године раније.

КУД Идијоти су, каже гитариста, услед непредвиђених околности, свирали најдуже од свих предгрупа са турнеје - безмало 45 минута.

„Филозофија једноставности"

На првим концертима младог београдској гаражног панк састава Шајзербитерлемон могли су се чути обраде Рамонса, прво Sheena Is a Punk Rocker, а онда и Suzy Is a Headbanger.

Седам година касније, ове песме више нису на репертоару, али певач и гитариста састава - Јован Сибиновић каже да је њихов утицај и даље присутан на неки начин, како на бенд, тако и на њега самог.

„Доста ми је блиска идеја која куља из њихових песама да песме могу да буду страшно једноставне, а добре", говори 23-годишњи Сибиновић за ББЦ на српском.

Каже да се увек водио том „филозофијом једноставности" и да зато данас има „отпор према песми коју је тешко одсвирати"

„Мене не ради технички захтевна музика, а Рамонси су управо супротно и сведено на неку суштину", додаје гитариста.

За америчке панкере је чуо од оца још у основној школи.

Иако је одувек био већи фан група Клеш и Секс Пистолс, неколико песама Рамонса је већ у детињству стално имао на телефону, међу којима је била и Blitzkrieg Bop.

Данас их готово не слуша, а каже и да не памети када је на неком дружењу чуо да их је неко пустио.

„Они нису толико присутни, али је код њих битније начин на који су правили песме и мислим да је то уткано у доста бендова и у доста ствари, не само у панк музици већ у популарној музици генерално", сматра Сибиновић.

„Када људи скачу уз брзу гитарску музику која је једноставна, чија год да је то песма, увек може да се каже да су Рамонси имали ту шта да се питају", закључује.

„1, 2, 3, 45"

Рамонси су објавили 14 студијских и више од десет живих и компилацијских албума, а у бенду су свирали још четворица презимењака - бубњари Марки, Ричи и Елвис и басиста Си-Џеј.

У америчку Кућу славних рокенрола примљени 2002, шест година по престанку рада бенда, али је њихов утицај и легат остао да живи до дана данашњег.

Није реткост да ни 2021. - 45 година од објављивања њиховог албума, на улицама широм света наиђете на младог панкера у њиховој мајици, сада доступним и у неким од највећих продајних ланаца гардеробе.

Њихов значај је евидентан и у музичком свету о чему говори чињеница да су нека од највећих светских рок имена попут Металике, Ред Хот Чили Пеперса, У2, групе Кис и других, током каријере обрадили неку њихову ствар.

Амброзић сматра да су Рамонси „надживели време".

„Ти њих можеш да пустиш данас и публици која слуша техно и хаус и да се не одбије од њиховог савременог уха које је обликовано дигиталним звуком јер имају тај један ритам уз који може да се игра и цупка и немају сувишне солаже", објашњава.

Формула њихове дуговечности је, каже, и „поп сензибилитет" и „скраћена, сведена форма", која је „обичном слушаоцу" најважнија.

Њихов језик и даље разумеју многи тинејџери јер су управо њима преносили „снажну поруку", у којој и данас могу да се пронађу.

„Они су задужили целу историју панка прво једном комбинацијом визуелног модела, а друго ставовима које су изнели.

„Ти ставови су говорили о томе да тинејџерима никако није све у реду са оваквим светом какав су зателки", закључује Амброзић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]