Џими Хендрикс: „Музика електричне цркве“ и даље одзвања

Леворуки гитариста скоро па тинејџерских брчића и коврџаве косе, у кошуљи и звонцарицама, са марамом или шеширом на глави подиже гитару иза главе, не прекидајући ни за милисекунд невероватне рифове попут грмљавине.

Још увек се говори о невероватном извођењу америчке химне на Вудстоку у сред буђења мировних протеста против рата у Вијетнаму, паљењу и разбијању гитаре на фестивалу Монтереј Поп у Калифорнији, свирању иза леђа, зубима и језиком.

Упознајте Џимија Хендрикса, чудесног музичара невероватног талента који је за мање од десет година на рокенрол сцени - прекратко, слажу се многи - оставио неизбрисив траг.

Тања Бакић, песникиња, списатељица и ауторка биографије о Џимију Хендриксу каже да је „своју музику звао ,музиком електричне цркве'", а себе „електричном религијом".

„Музику је доживљавао и као интергалактичку или музику космичких галаксија која подразумева интергалактичко мишљење и путовање, и која је на рубу немогућег", објашњава она за ББЦ на српском.

Страхиња Анђелић, 26-годишњи студент и техничар групе Електрични оргазам, каже за ББЦ на српском да је „први сусрет са Хендриксом" имао још у основној школи „преко видео снимака који су кружили по дисковима", да би онда, појавом интернета, потпуно заволео његову музику.

„Тада се и десило то звучно откровење у виду траке Are You Experienced?, са истоименог албума првенца, и у том тренутку је у мени нешто једноставно кликнуло са Хендриксом", говори он.

Џими Хендрикс

Нико у Сијетлу, неко у Лондону

У једној од многобројних биографија пише да је Хендрикс прву гитару толико желео да је кроз основну школу носио метлу за чишћење и на њој опонашао свирање.

Ипак, ни уз помоћ школског социјалног радника жеља му није услишена, па је гитару добио касније - 1958. године, прво акустичну, а идуће године и прву електричну - Супер Озарк.

У војску је отишао 1961, а напустио је наредне године због повреде чланка приликом скока с падобраном.

Гитари се вратио свирајући у издвојеним културним и концертним просторима за Афроамериканце (Chitlin' Circuit) који су постојали у доба расне сегрегације, као ученик блуз гитаристе Џонија Џонса.

„У овом кругу публика је тражила од извођача да буде и забављач, и тамо је научио да свира гитару иза леђа, зубима, језиком, испод ноге...", наводи Бакић трикове по којима ће Хендрикс остати упамћен.

Задивљен његовом обрадом песме Hey Joe Билија Робертса, Час Чендлер, басиста британске групе Енималс (The Animals), позвао га је 1966. да дође у Лондон и направи бенд.

„Једини услов који је Хендрикс тражио од Часа био је да га у Лондону упозна са Ериком Kлептоном", наводи Бакић.

То се,и обистинило на концерту Клептоновог бенда Крим (The Cream) 1. октобра 1966. године на лондонској Политехници.

Хендрикс је тражио од Клептона да одсвирају заједно неколико ствари, и поред самог талента за свирање гитаре, показао је и неколико трикова којима су га старији блузери научили.

„Својом интерпретацијом песме Killing Floor Хаоулин Вулфа, коју је Kлептон иначе избегавао да свира, Хендрикс је успео ,одувати Бога са сцене'", додаје Бакић.

Чендлер је одржао обећање младом Хендриксу и спојио га је са басистом Ноелом Редингом и бубњарем Мичом Мичелом.

Основали су бенд Џими Хендрикс Експиријенс (The Jimi Hendrix Experience) и за две године су, у Чендлеровој продукцији, објавили три албума.

Америчка химна и гитара у пламену

На дебитантском албуму из 1967. године Are You Experienced смењивали су се драгуљи - Purple Haze, The Wind Cries Mary и Hey Joe, а нешто касније је уследио и велики повратак на америчку сцену наступом на Монтереј Поп фестивалу у Калифорнији.

Свирку је Хендрикс завршио паљењем гитаре, а онда је, у стилу Пита Таунсенда из групе The Who, поломио у парам парчад.

Ипак, најпознатији концерт одсвирао је 18. августа 1969. године на Вудстоку, пред више од 400.000 људи.

Хендрикс је затворио фестивал у девет ујутру, када се број људи преполовио, који никако нису очекивали америчку химну.

„Тврдим додирима гитаре по врату и осовини, Хендрикс је производио звучне ефекте бомби и ракета који демонстрирају америчко ангажовање у рату у Вијетнаму и унутрашње немире у САД - чиме је истакао властито незадовољство актуелном политиком САД", наводи Бакић.

За њу је најамбициознији Хендриксов пројекат био дупли, и последњи, студијски албум Electric Ladyland из 1968. године, жанровски разноврстан.

„Стварање овог албума познато је по Џимијевим бројним понављањима снимања песама све док се не нађе отелотворење звука који не чује нико други, осим њега у својој глави.

„Песма би била довршена онда би кад би он осетио да је постигнут тај тражени звук".

На албуму је песма Voodoo Child - „једна од највећих хитова и једна од најбољих интерпретација Делта блуза модерног доба, која осликава мрачну страну блуза и историјске везе ове музике са темом ропства", каже Бакић.

У студију са Џимијем Хендриксом

Педесет година после смрти, Хендриксов гитарски гениј живи и даље путем албума са, до сада, необјављеним снимцима.

Њих је довршио Хендрисов оригинални тонац Еди Крејмер, који се присећа времена у студију са рок иконом и каже да тај албум звучи „као да је снимљен јуче".

Кад је Џими Хендрикс ушао у лондонски студио Олимпик почетком 1967. године, непосредно после његовог дебија са „Хеј Џо" (Hey Joe), власних студија је наложио вишем инжењеру звука Едију Крејмеру да сарађује са „косијанером" зато што је Крејмер био задужен за „уврнуте ствари".

Присетивши се првог сусрета са Хендриксом, Крејмер каже да је гитариста био „веома, веома стидљив лик".

„Ушао је у студио у белом капуту који је био помало испрљан", каже он за ББЦ. „Био је веома тих, седео је у ћошку, није много причао."

„Сећам се да сам гледао како уносе појачала у студио и помислио: 'Како ћу то све да снимим'?".

Након што се Хендрикс повезао и нешто одсвирао, ушао је у контролну собу да послуша резултате.

„Смешио се од ува до ува и свидело му се шта сам урадио и од тог тренутка надаље добро смо се слагали."

Био је то почетак плодоносног партнерства, након чега је Крејмер радио на сва три студијска албума која је Хендрикс објавио током кратке каријере.

Музичар који је створио Purple Haze доживљавао је музички спектар као палету боја, често описујући жељени звук Крејмеру као неку конкретну нијансу.

„Он би рекао: 'Хеј, човече, можеш ли да наместиш да звучи пурпурно, човече, са врло мало црвеног?'", присећа се он.

„Знао сам тачно на шта мисли. Кад би рекао зелено, знао сам да мисли на звучни ефекат као да нешто одјекује. Ако је била црвена, било је више овога, више онога. Постојали су одређени сигнали које би ми давао усменим путем, али би их описивао бојама и конкретним звуцима."

Овај легендарни музичар, рођен у Сијетлу, био је продуктиван и ноторни радохоличар, што значи да је за собом оставио огромну ризницу кад је умро у септембру 1970. године.

Многи од тих снимака угледали су светло дана у протекле четири деценије.

Тај „новооткривени" албум Valleys of Neptune (2010), састављен је од снимака насталих у Олимпику и Рекорд планту у Њујорку 1969. године.

Захваљујући „невероватно продуктивном" радном режиму постоји непресушни извор новог материјала, каже Крејмер.

„Џими је био веома дисциплинован и нисмо имали много времена зато што је време новац, а није било много новца".

Погледајте видео о томе како корона није успела да заустави џез музичаре у Србији

Хендриксов менаџер и повремени продуцент Час Чендлер морао је да прода бас гитару да би финансирао неке од сесија, присећа се Крејмер.

„Било је фантастично. Џими је био изузетно усредсређен. Имао је потпуно невероватну количину концентрације на само једну идеју."

„Дошао би у студио и казао: 'Ову песму ћемо да снимимо.' И тачно је знао како ће она да звучи у финалном облику и не би стао док то не би постигао."

Као што је радио са Хендриксом, Крејмер је вртео дугмиће за већину британског рок племства - од Битлса и Стонса до Цепелина и Дејвида Боувија.

Већина великих уметника има сличан начин рада, сматра он.

„Много је музичара са којима сам имао велику срећу да сарађујем који су поседовали исту ту способност. Али Џими је посебно имао ту ласерску концентрацију."

Сесије The Valleys of Neptune уследиле су после прва три његов а албума, док се Хендрикс мучио са личном славом, каже инжењер.

„Било је превирања у његовом личном и приватном животу, али не и у музичком, рекао бих. Мислим да је тражио нови правац и мислим да га је нашао."

Док је преслушавао те снимке, Крејмер као да се вратио право у студио у то време.

„Чујете га како збија шале, спрда се са свима. Опуштено је, али бенд практично пламти и има невероватну енергију. И све звучи веома свеже."

* део из текста ББЦ новинара Винсента Дауда

„Блуз је лако свирати, али тешко осетити"

Хендриксово ауторско ствралаштво обухватало је различите музичке правце, од хард и психоделичног рок, преко фанка, до блуза, који му је био основа.

Ипак, Бакић каже да је Хендрикс „оспоравао традиционално поимање да је добар блуз музичар онај који пати", те да је насупрот томе „истицао да га блуз музика увесељава".

Био је тврдоглав и није се покоравао ауторитету, додаје она, а са полицијом је неретко улазио у расправе.

„И сам је тврдио да се којим случајем није бавио музиком, да би завршио у затвору".

Занимале су га окултне ствари, астрологија, космос и езотерија, што неки приписују његовом пореклу америчких староседелаца.

Оне су, поред целокупног звучног уживања, додатно привукле и Анђелића.

„У једном тренутку сам схватио да цела та прича која се провлачи кроз текстове, паганска тежина, мотиви из индијанске културе, елементи научне фантастике и неким другачијим виђењем универзума, доста резонира са мојим интересовањима која имам откад знам за себе"; каже он.

То је, каже, „зацементирало његову повезаност са Хендриксом".

О Хендриксу с љубављу

Током припреме за писање књиге Voodoo Child: Прича о Џимију Хендриксу Тања Бакић је разговарала са његовим инжењером звука Роџером Мејером и бившом Хендриксовом девојком Кети Ечингам.

Мејер је испричао да је Хендрикс „трагао за потпуно новим звуком, који је захтевао технологију и електронику које се пре тога нису користиле", те да су „покушавали да произведу одговарајуће боје".

„Тај његов вид изражавања на инструменту кроз читаву палету звукова, тематика текстова, стална потрага за новим звуком, темпо којим је радио, без калкукисања, изван свих оквира", набраја Анђелић.

„Та нека магична конекција се јавља сваким слушањем, које ми увек доноси нешто свеже и ново", додаје.

У разговору са Тањом Бакић, Ечингам је причала како су Сједињене Америчке Државе тада биле подељене на „црну и белу музику", што се разликовало од „културолошке климе" у Лондону - његовом другом дому, где је то било неважно.

„Црнци су га оптуживали да пева и свира белу рок музику за белце, а он се бранио тиме да је музика универзална, и да не постоји црни и бели рок", наглашава Бакић.

„Непосредна харизма"

Мејер се први пут обратио Хендриксу после свирке у ноћном клубу Бег О' Нејлз у Лондону, организованој како би га представили новинарима и музичкој индустрији.

Он је схватио да Хендрикс мора да зна за уређај за промену висине тона на којем је радио како би електричним гитарама омогућио већи распон звука.

Хендрикс је обожавао Октавију и користио ју је на класичним нумерама попут Purple Haze и Fire.

Као тонски консултант, Мејер је био на многим Хендриксовим концертима.

„Није био типични гитариста који је само зурио у своје ципеле, имао је непосредну сценску ауру и харизму."

„Изводио би свакакве трикове као што је свирање инструмента иза главе", каже он.

У другим приликама, Мејер се само дружио са Хендриксом и његовом девојком Кети Ечингем.

„Ван сцене, Џими уопште није био какакв је био на бини. Џими је био веома тих и непретенциозан", каже Мејер.

„Био је веома великодушан и позивао је друге да џемују са њим - али волео је и да игра друштвене игре."

Шта је са неговањем његовог визуелног имиџа, по којем је и дан-данас веома добро познат?

„Облачио се готово идентично сваког дана. Мада није волео да га људи виде са виклерима док је спремао фризуру. Коси је посвећивао пажњу."

„Све је то било веома авангардно и китњасто", каже он.

„Момци нису могли да одврате поглед од начина на који је свирао гитару, а девојке су сањариле о њему. Био је комплетан човек, заправо."

Мејер сматра да је прича о Хендриксовом сталном дрогирању претерана.

„Док сам се дружили, није био урађен све време, што људи иначе мисле за њега", каже он.

„Не можете да свирате гитару на бини или у студију на том нивоу ако сте стално одваљени од дроге. Виђао сам друге људе како то покушавају, али није ишло."

„Био је мање екстравагантан од гомиле других људи тога времена", додаје он.

„Сексуалност"

Фотограф Џеред Манковиц упознао је Хендрикса убрзо пошто је амерички гитариста наступао на промо концертима у Лондону.

„После тога, музичка индустрија га је у потпуности прихватила."

„Брајан Џонс из Стонса га је водио да купује одећу у на Кингс Роуду, а Пит Таунзенд му је помагао да купује опрему. Преко ноћи је освојио читаву браншу."

Хендрикс је дошао на две фото сесије у Манковицовом студију у централном Лондону.

„Изгледао је изузетно и другачије од било ког црнца ког сам упознао."

„Пратио је модне трендове и носио је све хитове тог тренутка као да су прављени само за њега. Носио је свилу, сомот и чипку. И имао је плашт који је обожавао."

„Али кад гледам његове слике данас, он је невероватно природан. Нема шминке, било каквог посебног неговања", каже он.

Манковиц је направио слику која и дан-данас дефинише Хендриксов имиџ.

Хендрикс, с рукама на куковима, гледа право у камеру, са славним хусарским шеширом на глави.

„Исијава урођену смиреност и сексуалност. То је једно веома моћно искуство", каже Манковиц.

„Одмах стекнете слику о човеку - а он ми је дозволио да је добијем на тај један кратак тренутак."

„Али био је и веома духовит - много се смејао."

„На многим фотографија које сам направио он се смеши - али оне нису занимале никога у оно време, зато што су сви желели да виде опаког, намрштеног, секси мушкарца", каже он.

Манковиц је прегледао стотина властитих фотографија за нову књигу и изложбу.

„Мислим да је он данас једнако познат како као визуелна икона као и по својој музици."

„Дванаестогодишњи дечаци долазе на моје изложбе и знају све о њему. А виђате га на мајицама више од Че Геваре!".

„Није био дива"

Шведски радио новинар Ленард Вретлинд срео је Хендрикса само једном, пред концерт у Стокхолму у јануару 1969. године.

Али резултат је био један од ретких сачуваних интервјуа са њим.

„Могли сте само да банете и ту не би било чувара или легитимисања - била је веома пријатељска атмосфера", каже Вретлинд.

„Било је веома другачије тих дана. Џимију није требало времена да се загреје - није био дива. Звучао је потпуно опуштено и стекли бисте од њему утисак да је добар човек. Био је скроз обичан тип", додаје он.

Кад слушате тај радијски интервју данас, Џими Хендрикс звучи као нежан, љубазан мушкарац каквим га се сећају Мејер и Манковиц.

Сва тројица кажу да су видели врло мало заједничких тачака између извођача на сцени и његовог приватног живота.

Поред квалитета саме музике, та загонетна страна свакако је један од разлога зашто су људи фасцинирани Џимијем Хендриксом и дан-данас.

* део из текста ББЦ новинара Винсента Дауда

Космички, до краја

Хендрикс је постхумно примљен у америчку Рокенрол Кућу славних 1992, његова звезда у Холивуду је постављена 1994, а од 2015. француски градић Пасе има улицу са његовим именом.

На топ листи 100 најбољих гитариста свих времена магазина Ролинг стоун из 2011. године, према избору колега музичара, прво место је припало Џимију Хендриксу.

„Оно што је након њега остало јесте дух револуције и жеље за променама, примењиво на све аспекте друштва - почев од ,технологије музике', преко књижевности, фотографије, графита, па и до моде", сматра Бакић.

„Терао је своју причу, космички, до краја", закључује Анђелић.

* У тексту су коришћени делови чланака ББЦ новинара Винсента Дауда и означени су звездицом

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]