Украјина, Русија и Балкан: Како сукоб у Украјини ветеранима рата у Југославији враћа ужасе пред очи

Док рат у Украјини букти, бомбе падају, а топови грувају ширећи смрт, дим и прашину, ратним ветеранима са подручја бивше Југославије стара сећања редовно долазе пред очи.

„Кад видиш сва та разарања и војнике, видиш дословце и ситуације у којима си и сам био", каже Фрањо Блажевић из Брчког, некадашњи припадник Хрватског вијећа одбране.

„Пробудим се током ноћи, на телефону гледам вести док супруга спава поред и чини ми се да могу да осетим мирис нафте и глицерина у ваздуху од експлозија... Све сам то на кожи поново осетио", прича Блажевић за ББЦ на српском.

И Горан Мичија из Брода, бивши припадник Војске Републике Српске, будио се протеклих недеља, као и, како каже, већина ветерана са подручја бивше Југославије.

„Буде се сећања, видим старе слике пред очима, али и осећам страх да се рат не прошири.

„Да се опет не проживе те деведесете и да данашња омладина, која данас има колико и ја приликом распада Југославије, поново не оде у рат", наводи Мичија.

Током три и по године рата у Босни и Херцеговини погинуло је око 100.000 људи, а расељено више од 2,2 милиона, готово половина становништва ове бивше југословенске републике.

Колико људи има последице због учешћа у сукобима у бившој Југославији није познато, али мало ко је без ожиљака, каже Владан Беара, психолог и психотерапеут из новосадског Центра за ратну трауму.

„Рат пољуља саме темеље особе и мали број људи после сведочења борбама и зверствима - или учешћа у њима - нема никаквих проблема", наводи он за ББЦ.

Све то може да доведе и до посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), чији симптоми су, између осталог, проблеми са спавањем и ноћне море.

„Рат у Украјини неће утицати на све исто, али призори тенкова, рањених и убијених узнемириће сваког, а нарочито оног ко има искуство учешћа у рату", указује Беара.

Един Рамулић из Приједора, бивши припадник Армије Босне и Херцеговине, каже да у његовом животу „рат никада није ни завршен до краја".

„Када год погледам моју матер, када видим колико пати, дете јој је неко одвео испред ње и убио, мени тај рат није завршен.

„Тело мог брата никада није пронађено".

Иако током сукоба на различитим странама, Фрањо, Горан и Един су данас заједно - широм Босне држе предавања младима о „лошем искуству рата".

„Био сам скептик по том питању, како да гледам те људе, а знам да су пуцали на мене, моју породицу и да је неко мој погинуо због њихове војске", каже Мичија.

„Није било лако, али ако је за мир, да наша деца не иду у рат и да се оно зло не понови, онда вреди сести за сто и причати о свему.

„Заправо, имао сам срећу да их упознам - са некима из других војски сам данас и пријатељ."

Погледајте видео - породице погинулих у страху од поновног сукоба

Буђење ратних траума

„Таман је време за паузу", каже педесетогодишњи Фрањо Блажевић гасећи трактор.

Свуда око њега су свеже оранице, земља од које му живот зависи.

Време је пролећних радова, и припрема сетву.

„Могу још једно два круга да направим пре него што падне мрак.

„Имам соју, мало кукуруза, али углавном уљарице - таква је година, поскупела нафта и гориво, па се бира оно што се може најјефтиније посејати и што ће донети неку економску рачуницу", каже.

Пре три деценије, Фрањо је у глави имао неке друге рачунице, а најважнија је била - како преживети.

Отишао је у рат, и неколико пута је рањаван. Од тада прати сукобе широм света.

„Као верник сам се молио да до рата (у Украјини) не дође и сви су око мене говорили да га неће бити, али сам по искуству видео да хоће", каже.

„Нико не диже толику војску, а да рата не буде."

Руска војска је 24. фебруара, пред зору, упала у Украјину и свет више није био исти.

Призори руске инвазије свакодневно шокирају планету, а рат је, захваљујући интернету и паметним телефонима, стигао и у милионе џепова.

Нотификације, слике и снимци непрекидно подсећају да људи свакодневно страдају и то не баш ни тако далеко од Балкана, где се сви још живо сећају крвавог распада Југославије.

„Пре два месеца смо се ми ветерани зафркавали, причали о несретној корони, поскупљењима, али сада сви причају само о рату у Украјини.

„Некако смо током година успели да мало потиснемо те приче, али је овај рат дефинитивно пробудио те старе доживљаје - не можеш их избацити из главе", каже.

Един Рамулић из Приједора каже да је рат посебно узнемирио ветеране.

„Имамо то искуство и можемо јасно да замислимо те ратне дане и створимо слике рата које су баш онакве какве заиста јесу - застрашујуће", објашњава педесетједногодишњи Рамулић.

Психотерапеут Беара каже да је овакав ефекат очекиван код ратних ветерана.

„Неки ће другачије спавати, другачије сањати, сетиће се неких ствари, узнемирити се, а призор запаљене куће или разрушене зграде подсетиће га на нешто што је сам доживео или у чему је учествовао - у улози жртве, починиоца или сведока", објашњава.

Све то посебно ће се манифестовати код људи који пате од постраутамтског стресног поремећаја (ПТСП).

Енциклопедија Британика ПТСП дефинише као „емоционално стање које понекад прати трауматски догађај, посебно онај у коме је доживљена озбиљна телесна повреда или претња смрћу".

ПТСП код људи изазива осећај „страха, беспомоћности и ужаса", а може доћи и до депресије, анксиозности и злоупотребе алкохола или дрога.

„Рат је ненормално искуство измењене реалности", каже Беара, коаутор књиге Где си то био, сине мој? о ветеранима и ратној трауми.

Док у мирнодопском добу постоји „каква-таква равнотежа са средином у којој живиш", она се „одједном радикално промени" када дође до рата.

„То значи да уместо редовних добар дан комшија, како сте комшија, хоћете на кафу комшија, чекајте да вам помогнем, отворим врата од лифта, одједном узимаш оружје и идеш да убијеш тог комшију, као и он тебе".

Та промена захтева од људи да се и они мењају, што доводи до психичке кризе, истиче Беара.

Оно што је парадокс, наводи Беара, јесте да се симптоми ПТСП-а јављају код „нормалних људи, оних који су од крви и меса."

„То показује да није лако убити другог човека, или видети да то неко ради и живети са тим - ретки се из рата враћају непромењени", наводи Беара.

Ипак, он истиче да неће сви који се врате са ратишта добити ПТСП дијагнозу и да ће се „велики број људи сам носити са траумама".

„Неки неће бити трауматизовани, али ће искуство рата покренути нека питања - мало ће их променити, другачије ће размишљати о себи и другима у свету".

Три ратне приче

Те 1992, када је избио рат у Босни и Херцеговини, Горан Мичија из Брода - града са неколико хиљада становника на самом северу Републике Српске, уз границу са Хрватском - напунио је 18 година.

„Као младић сам био хиперактиван, дружио се са свим националностима и нико из моје генерације није помињао да би могло да дође до рата", присећа се Мичија.

„Старији су причали да би могло свашта да буде, али ја заиста нисам веровао у то."

Међутим, рат је стигао право пред његов праг.

Хрватска војска и Армија БиХ окупирале су Брод и Мичија одлази на кратко из родног града.

Међутим, у октобру 1992. Војска Републике Српске преузима контролу над Бродом.

„Тада се већ морало ићи на мобилизацију и послат сам 800 километара даље, на сарајевско-романијско ратиште", сећа се Мичија.

После кратке обуке одмах су их, истиче, послали на прву линију одбране.

„Као, ето, ви сте млади војници, бићете чувари линија, рекли су нам.

„У суштини... Ух", застаје уз дубоки уздах.

„То је била зона борбених дејстава где се ратовало право, није се само чувала линија и седело у шуми."

Рањен је, каже, једног јутра, када су припадници Армије БиХ окупирали њихов део терена.

„Упали су нам у линију, пуцали по бараци где смо спавали и мене је метак погодио.

„Одлазак у болницу је био јако тежак - путовао сам целог дана, имао 14 операција, борили су се да ми сачувају ногу и на крају нису успели... Остао сам без дела ноге".

По завршетку рата уследио је „опоравак, запошљавање и неки нормалан живот, ако се то може тако назвати", каже.

Није било нимало лако.

„Када сам дошао из болнице за мене је живот био завршен, предао сам се, размишљао да не вредим ништа и да једноставно нема потребе да живим.

„Само сам о томе размишљао у болници.

„Докторе, не знам чему се трудите, ја више нисам способан ни за шта, говорио сам."

Помогла му је велика подршка блиских људи.

„Верујте ми, није ни лако ни једноставно живети када си ускраћен за многе ствари које би могао да ниси у рату прошао како си прошао.

„А да не рачунамо психичке последице, мислим да их мање више сви имамо... Ко год је био учесник рата, мора имати последица."

Мичија је данас запослен у ловачком удружењу у Броду, а волонтира и ради у неколико организација и удружења ратних ветерана и војних инвалида.

„И даље сам хиперактиван", каже уз осмех.

Дехуманизовање противника

Владан Беара, Центар за ратну трауму

Дехуманизовање противника је неопходно да би војник био спреман да употреби оружје.

Дејв Гросман, психолог америчких маринаца, каже да у људима постоји унутрашњи отпор да пуцају на другог човека - нарочито на оног ког не познајемо, који нам ништа није урадио и ништа скривио.

Али ако га дехуманизујеш, више га не доживљаваш као човека, већ као фашисту, нацисту, усташу, четника, комуњару, како год.

Онда не само да је дозвољено, већ и пожељно да пуцаш, јер то код човека мења перцепцију и себе и противника.

Улоге и неки морални критеријуми у нама се мењају и може да дође до организованог колективног насиља.

Међутим, ту постоји још нешто.

Иако смо ми као врста успели да истренирамо војнике да превазиђу природни отпор и да пуцају у друге, сматра Гросман, нисмо успели да их научимо како да живе са тим после.

Фрањо Блажевић је као и многи његови вршњаци, прво одслужио војни рок у Југословенској народној армији, а после тежио да „формира породицу, скући се и осамостали".

Једно време је радио у Аустрији, али се потом вратио у Југославију.

Рат у Хрватској почео је 1991. године, а онда се пренео и на мултиетничку Босну и Блажевић постаје део Хрватског вијећа одбране, оружане формације Хрвата у БиХ.

„На самом почетку рата сам рањен у предграђу Брчког, због чега сам извесно време био ван строја док нисам урадио операције", прича Фрањо.

„После сам се као човек ломио да ли да се вратим у рат или не, али када то уђе у тебе, ти не можеш...", застаје уз уздах.

„Остали су ми тамо пријатељи, рођаци, они до којих ми је највише стало."

До краја рата је рањен још два пута, али је сваки пут наставио борбу.

„Ћути", каже кратко, уз још један уздах.

„Извукао сам некако живу главу, али сам много пријатеља изгубио, браће по оружју.

„Некад се са тим људима који су ти у рову са леве и десне стране више збратимиш него са рођеним братом.

„Делили смо оне најгоре дане, били спремни један за другог погинути, само да га живог или мртвог извучено одатле, па да барем тело предамо родитељима."

Живот је после рата, каже, некако наставио.

Предратни планови су остварени - скућио се, осамосталио, а стигла је и породица.

„Али свако ко је преживео рат добио је деформацију и он се рата касније ужасно боји, али не због себе, већ због породице.

„У годинама смо кад имамо децу, она су нам највећа вредност и само једно не бих желео - да моја деца виде оно што сам ја преживео."

Данас живи од пољопривреде.

Када су ратни бубњеви почели да добују, Един Рамулић из Приједора није желео на фронт.

„Позван сам да се јавим на распоред у Бањалуку, али знао сам да је то оно о чему су други причали - позив за рат у Хрватској", сећа се данас педесетједногодишњи Един.

Одбио је и тај и све друге позиве.

„Једноставно, одбио сам 1992. да будем било чији војник.

„Међутим, војска ми долази пред кућу, одводи ми оца и брата - испоставиће се у смрт - а ја преживљавам пуком случајношћу.

„Запао ми је мање страшан логор у односу на тај, где бих и ја био убијен."

Због тога је, када се докопао слободе, само тражио начин да се придружи војсци.

„До краја рата сам био војник Армије БиХ и нисам се штедео, а ратовао сам и против српске и хрватске стране".

„Био сам пацифиста, али суочавање са тиме да ме неко истера из завичаја, мучи и убије ми најближе људе... То је направило од мене некога ко је страшно желео рат", каже.

У рату на подручју Босне је учествовао све до 1995. године - једном приликом је и тешко рањен - када је сукоб окончан Дејтонски споразумом.

И он истиче значај, али и бол који може да настане због нераскидивих ратних пријатељстава.

„Једете и гледате исте ствари, повежете се до крајњих граница, што значи и да је губитак тих људи далеко већи", каже Рамулић.

„Најбољи пријатељ ми гине као последња жртва сукоба са ХВО - три дана после тога потписан је мир и више није било борби."

По завршетку рата је оставио оружје и више никада није метак опалио, тражећи начин да се помири са онима против којих је ратовао.

„Увидео сам бесмисао тог рата - људи гину, гину, гину, гину и и онда то неко реши оловком", каже кратко.

Ипак, тридесет година касније, Рамулић се и даље се бави ратом.

„Немам никакву другу професионалну каријеру, ангажовао сам се на решавању проблема несталих, подршци сведоцима у предметима ратних злочина и породицама жртава, јер знам да највећи део оних који су починили злочине није одговарао".

Колико има људи са ПТСП-ом?

Енциклопедија Британика наводи да је искуство посттрауматског стреса „врло често", а процене су да га доживи десет одсто жена и пет одсто мушкараца.

„Жене су посебно склоне да развију ПТСП после силовања или других облика сексуалног насиља.

„А поремећај ће се највероватније развити код људи који су највише изложени трауми, који имају најмању друштвену подршку и који не дозвољавају себи да искусе тешка осећања и пронађу нови начин да на крају разумеју сопствена искуства", пише у енциклопедији.

На подручју бивше Југославије се не зна тачан број људи који пате од ратних траума, као ни оних са ПТСП дијагнозом, каже Беара.

„Али једно је сигурно - мало је оних без ожиљака.

„Ратну трауму имао је и мој деда, партизански командат у Другом светском рату, као и моја тетка, која је имала флешбекове призора са Сремског фронта, али никада нису добили дијагнозу."

Не постоје ни званични подаци о броју ратних ветерана који су извршили самоубиство, упозорава Беара.

Фрањо, Горан и Един кажу да „попут многих ствари" у Босни и Херцеговини, није познато ни колико заправо има људи који су учествовали у рату.

Све три стране те податке крију и њима манипулишу, а и све земље бивше Југославије „веома мало воде бригу о бившим учесницима рата", кажу.

На свим странама су ветерани углавном „изоловани, на маргинама и сами се баве својим мукама, а сете их се тек у време изборних кампања."

Живот после рата

Горан, Фрањо и Един добро знају да није лако вратити се у мирнодопски живот, али кажу да им је помогла обука за ратне ветеране при Центру за ратну трауму.

„Тај програм ме је пре 17 или 18 година баш подигао и дао ми самопоуздање да наставим да живим", каже Мичија.

„Спознао сам себе и сада могу јавно да причам о свему што сам прошао, а волео бих да што више људи прође кроз ту неку врсту психотерапије, да будемо мало стабилнији.

„Видите и сами шта се дешава, свако мало на подручју целе бивше Југе чујемо ветеран направио ово или оно", додаје.

Фрањо Блажевић каже да му разговори о рату данас „оставе мало трага, јер неко време врти филм", али да може о свему да прича.

„Сада сам на трактору, ту сам најбољи - празна глава, жуљеви и рад решавају све психичке проблеме", каже уз осмех.

Док није разговарао са психотерапеутом, није био свестан колике је последице рат оставио на њега, додаје.

„Беара нас чита као књигу, седне пред мене, 'причај, Фрањо', каже и зна све шта ћу испричати.

„Знао сам да имам последица, али за неке ствари сам мислио да су плод моје нарави - тек сам кроз разговор са њим и другим ветеранима схватио да су то све последице рата.

„Објаснио ми је сваку моју непроспавану ноћ", наводи кратко.

Един Рамулић каже да га „држи то што се све време бави ратом".

„Нисам ни имао фазу да ме то све стварно погоди - није било прилике да ме рат скрши", наводи.

Међутим, познаје много ветерана који пате од психосоматских обољења, постали зависни од алкохола или су насилни.

Беара објашњава да је могуће поприлично ублажити симптоме трауматског поремећаја и да човек „може да постане значајно функционалнији".

„Истраживања показују да постоје људи који су били на ратишту, вратили се кући и доживели оно што се назива раст и развој - постали су бољи, квалитетнији, зрелији него пре", наводи.

„Дакле, сама чињеница да си био не мора нужно да значи да си осуђен на патњу до краја живота", додаје.

Али како се носити са вестима из Украјине?

Људи ће се различито бранити од таквих садржаја, сматра Беара.

„Неко ће рећи то тако треба, неко да то нипошто не сме, а моја очекивања су да ће то многе покренути, подстакнути на размишљања и натерати их да заузму неку став", наводи.

Једни неће пратити вести - донеће одлуку да не буду информисани - а други ће се определити за једну или другу страну, каже.

Сандра Бијелац, психотерапеуткиња Института за онкологију и радиологију Србије, изјавила је раније за ББЦ да људи „опсесивно гледају вести и бораве на друштвеним мрежама".

„Мисле да ће тиме да обезбеде мир, а само чине да им буде још горе.

„Једини начин да се превазиђу кризне ситуације је што нормалније живети - дакле као и пре почетка рата, уз нормалну дозу информисаности, да не буде баш као да смо пали са Марса", сматра она.

Погледајте видео - како се сећамо Дејтона?

Заједно за мир

Ветерани босанског рата посвећени су данас помирењу.

По завршетку обуке у Центру за ратну трауму, Мичија је почео да држи радионице са младима како би им пренео „лоше искуство из рата".

„Да не буду наивни као што је можда наша генерација била када је рат почео", наводи.

Потом су се укључили ветерани и друге две војске.

„Нажалост, сви ветерани су настрадали, на којој год су страни били и стварно једни друге уважавамо и поштујемо, што изузетно ценим."

Реч је о предавањима у организацији Удружења „Прави пожар" из Дервенте, основаног 2011. године, које окупља ратне ветеране све три зараћене стране.

Циљ удружења је подршка ветеранима и њиховим породицама у борби против последица ратних траума и ПТСП-ја, у сарадњи са Центром за ратну трауму.

„Почели смо са ратним ветеранима и када смо их стабилизовали изразили су жељу да на још један начин дају допринос заједници, па су почели да раде са младима", каже Спасоје Кулага из „Правог пожара".

У тим радионицама учествује 30 ветерана, који су за то прошли обуку, као и 10 стручњака, попут психолога.

Обука је део Беариног програма Конструктивне употребе ветеранског искуства.

„Желимо да из нашег искуства науче да препознају када неко покушава да их уведе у то да насиљем решавају конфликте", каже Кулага, такође ратни ветеран Војске Републике Српске.

Един, Горан и Фрањо кажу да су пре првих заједничких сусрета били скептични.

„Био сам на линији фронта и шта ће бити ако преко пута мене седне ветеран Армије БиХ или ХВО-а, како ће ме гледати, мислио сам се", каже Мичија.

Ипак је, каже, вредело сести за сто и разговарати, само како се „зло не би поновило".

Данас је пријатељ са појединим припадницима других војски.

„Седнемо, попијемо пиће и попричамо ако се деси да сам у њиховом граду или они дођу у мој - некад о рату, некад о животним стварима".

Рамулић каже да је приступио програму због едукације, како би „боље разумео позицију ратних ветерана, трауму, ПТСП и све што иде уз то".

„Међутим, незахвална је улога да ти будеш ту нека страна.

„Немам апсолутно ништа више непријатељско према ветеранима са других страна, то су моји пријатељи, али смета ми мало што представљам компоненту те војске која је ратовала."

Ипак, заједничка предавања бивших ветерана имају ефекта, каже.

„Када ми кажемо младима рат није добар, немој томе тежити, немој никада желети да будеш војник, то ће ти упропастити живот - то има неку тежину".

Блажевић каже да ће једно заувек понављати младима.

„Ако се ухватите пушке и уђете у ров видећете својим очима све што сам и ја видео.

„Немојте мислити да ћете то избећи и да је рат видео игра у којој ћете прећи један ниво и тек тако отићи на спавање - нећете, последице су трајне.

„Бићете препуштени сами себи, без примања, даће вам неку цркавицу ако теже страдате, чисто да не будете гладни и жедни.

„А ако се надате да ли ће неко мислити на вас... Неће."

Због свега што су у рату искусили, Блажевић и други ветерани данас су посвећени миру.

„Нисмо од оних који кад у биртији испадне фрка гледају по страни - или се тучемо или раздвајамо.

„Тако и сада - прво смо се борили једни против других и носили оружје, а сада се голоруки боримо за мир", закључује.

Погледајте видео: Обућа убијених у Сребреници кроз објектив сарајевског фотографа

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]