Три деценије независности Хрватске: „Немачка се надала да ће зауставити рат"

„Данашњи дан - 15. јануар 1992. - биће златним словима уклесан у читавој 14 векова дугој историји хрватског народа... Створили смо међународно признату Хрватску."

Ове речи првог председника нове државе, Фрање Туђмана, у телевизијском обраћању чуле су пре три деценије у вероватно свим домовима у Хрватској.

Хрватска је прогласила независност од Савезне Федеративне Републике Југославије још у јуну 1991, када су се распали и снови о одрживости заједничке државе.

Ипак, тек пола године касније, признало ју је 12 чланица Европске заједнице, данашње Европске уније.

На улицама Загреба признање независности славило се и певало се током целог дана, преносила је Хрватска радиотелевизија (ХРТ).

Туђман је увече изашао и међу народ, грлио децу и рекао: „Одржали смо се у прошлости, победили у садашњости, наша је будућност", пренела је Слободна Далмација.

„Била је једна еуфорија међу људима", сећа се овог дана Стјепан Месић, први премијер Хрватске, за ББЦ.

„Када се држава осамостаљује, сви очекују да ће боље живети".

Једна земља, тврди Месић, одиграла је кључну улогу у овом признању.

„Немачка је до тада била политички патуљак, а после признања Хрватске постала је политички и европски фактор", каже Месић.

„Увек је пре тога, у политичким одлукама, поготово у спољној политици, слушала Француску и Енглеску, а онда се све променило".

Немачка дипломатија препознала је да је „главни проблем, у сукобима око насилног распада Југославије, био настојање Србије да се прошири и спремност њеног руководства да употреби надмоћну војну силу", објашњава за ББЦ Ханс Маул, професор Немачког института за спољне послове,

„Политиком признања, Немачка се надала да ће зауставити рат у Хрватској", каже Маул.

„Били су забринути и због повратка насилног национализма у Европу, али и због утицаја ратова на бројно југословенско становништво у Немачкој и могућег огромног прилива избеглица".

Тадашњи министар спољних послова Немачке Ханс Дитрих Геншер „био је кључна особа за признавање независности", каже за ББЦ Мате Гранић, Месићев некадашњи партијски колега и тадашњи потпредеседник Владе Хрватске.

„Геншер је на чувеној седници Европске заједнице у Луксембургу у ноћ, 16. на 17. децембар 1991. најпре приволео Француску за призна Хрватску, а онда и Велику Британију".

„Целу ноћ је био у акцији (да их убеди), то је био кључни догађај".

Иако је Хрватска славила у једном дану, поступак добијања признања трајао је готово читаву годину.

На списку догађаја који су претходили био је - тајни пут Стјепана Месића у Немачку, пут на Исланд и договор око прве неутралне земље која ће признати Хрватску, али и крвави распад СФР Југославије и слике страдања у Вуковару и Дубровнику.

Три деценије од када је постала међународно призната земља, за Тамару Бачић из Загреба, наставницу у средњој школи, Хрватска се доста променила.

„Не може ипак да се пореди период рата и времена када нас нико није признавао у Европи и ситуација сада када смо део те Европске уније", додаје она.

Тајни пут за Бон и немачки министар

Стјепан Месић је даље био председник Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) када је у јесен 1991. године отишао у Бон на тајни састанак са тадашњим првим човеком немачке дипломатије Хансом Дитрихом Геншером.

Председништво СФРЈ било је колективно тело кога су сачињавали представници југословенских република и покрајина, а председник и потпредседници су се ротирали на челу органа који је управљао Југославијом после смрти Јосипа Броза Тита.

Повод састанка је био, тврди Месић - лобирање независности Хрватске.

Организацији састанка кумовао је, сећа се некадашњи први човек Председништва СФРЈ, словеначки бизнисмен Божо Димник, касније почасни хрватски конзул.

Хрвата и Словенца је у том тренутку спојио Београд.

Месић је као председник Председништва Југославије живео у Београду, а Димник је рођени Београђанин.

„Божо ми је рекао да он комуницира са Геншером", каже Месић.

Словеначки бизнисмен га је, додаје, тада „обавестио да Немачка нема намеру признати Хрватску и Словенију, јер се бори за опстанак Југославије".

„Ја сам му рекао: 'После свих информација које имам, Југославија је неодржива, да ли ми можеш направити састанак са Геншером?", каже Месић.

„Тако сам са Божом отишао у Бон инкогнито, у Загребу и Београду то нико није знао".

Месић никада неће заборавити реченицу коју је тада рекао министру спољних послова Немачке.

„Рекао сам: 'Рат у Словенији ће бити кратак, рат у Хрватској ће бити крвав, биће бруталан у Босни и Херцеговини и на крају ће се Србија купати у крви'", каже први премијер Хрватске.

„Геншер ме је мало гледао, а како ја не знам немачки, питао је мог преводиоца да ли је то стварно моје мишљење".

Разговор је затим, додаје, трајао четири сата.

Исланд - 'Тражите ко је био неутралан'

Када се Месић договорио са Геншером да ће Хравтска постати независна, уследиле су, каже, технички детаљи.

„На крају ме је питао: 'Ко ће вас признати?", каже Месић.

Месић је, додаје, кренуо да набраја „ви, Мађарска, Ватикан".

„Геншер ми је одговорио: 'Не, не, немојте прво тражити признање од оних који су за време Другог светског рата били на другој страни, тражите ко је био неутралан", тврди Месић.

Тако је немачки дипломата предложио да то буде Исланд.

„Ја сам се вратио у Загреб, Туђману сам рекао да сам био са Геншером и план за Исланд", додаје.

„Онда је наш министар отишао на Исланд и то је почело".

Тако је Исланд званично признао Хрватску 19. децембра 1991. године.

Однос са Геншером почетком деведесетих био је „изразито пријатељски", сећа се Мате Гранић, тадашњи потпредседник Владе Хрватске за ББЦ.

„У једној пивници у Загребу, пет година након међународног признања, остао сам цело вече са Геншером", каже Гранић.

Тада му је, каже, одао две анегдоте: да је канцелар Немачке Хелмут Кол са њим заједно снажно лобирао целу ноћ за независност Хрватске код земаља Европске заједнице у децембру 1991.

„Друга анегдота је била да је Геншер лично наговорио министра спољних послова Исланда Џона Болдвина Ханибалсона да они буду први на листи за признање", каже Гранић.

Другачије објашњење за то како је Геншер постао кључни фактор у признању Хрватске даје Иво Висковић, некадашњи амбасадор Србије у Немачкој и професор Факултета политичких наука.

„Имао сам прилику да разговарам са саветником Геншера", каже Висковић.

„Он ми је рекао да су, на једној од летњих седница Бундестага (немачког парламента) 1991, Геншеру саветовали да не призна Хрватску и он се са тим сложио", каже Висковић.

„Али, током саме седнице су неки од посланика критиковали понашање ЈНА (Југословенске народне армије) и Геншер је одлучио на лицу места да промени мишљење".

Тада је, тврди Висковић, „одлучио да покрене питање независности Хрватске".

Шта се кувало пре признања

Признање се догодило у једном дану, али се кувало у „невероватном низу бројних догађаја годинама уназад", каже Мате Гранић.

„И не само на простору Југославије, већ и целе Европе", каже Гранић.

„Након пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза, било је јасно да се комунизам у бившој држави више не може одржати".

Тако су у Хрватској 1990. године одржани избори на којима је победила Хрватска демократска заједница (ХДЗ).

И Мате Гранић и Стјепан Месић тада су били чланови ове владајуће странке.

Месић је напустио позицију председника Хрватске и у лето 1990. дошао у Београд да буде потпредседник Председништва СФР Југославије, а касније је постао председник.

„Када сам пристао да идем у Београд, рекао сам да хоћу само ако можемо да изборимо да све републике прогласе самосталност и да потпишемо уговор о конфедерацији на 3, 5, 8 година, на колико се договоримо", каже Месић.

„Моја идеја је била - пуно тога нас је везивало, имали смо сличну економију, свима је циљ био ући у Европу без рата и разарања".

Да је у идеји о конфедерацији тада успео, Месић каже да би то био „његов највећи политички успех у каријери".

Ипак, на пролеће 1991. године на подручју Лике избили су сукоби између локалних Срба и хрватске полиције, а Месић каже да је покушао за сто да доведе Слободана Милошевића и Фрању Туђмана.

„Ја сам становао у Београду, а сваког петка сам ишао у Загреб", каже Месић.

„У једној од тих посета сам рекао Туђману да Милошевић жели сести са њим да се договоримо да се вратимо у мирно стање".

Тако је у марту 1991, додаје Месић, дошло и до чувеног састанка Милошевића и Туђмана у Карађорђеву, али Месић није био на њему.

Управо двојицу председника Месић види као главне кривце за чињеницу да идеја о конфедерацији није спроведена „јер њима двојици није одговарала".

У Хрватској је дошло до првих већих оружаних окршаја на Плитвичким језерима на Ускрс те године, а у мају је организован референдум о издвајању из Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) на којем је 93 одсто људи гласало за независност.

У јуну је Хрватски сабор прогласио независност.

Зашто је Немачка променила мишљење

У лето 1991. године „мало је држава подржавало Хрватску као независну земљу", каже Мате Гранић.

„Ватикан нас је подржао, аустријски министар спољних послова, енглеска политичарка Маргарет Тачер, али она није била на власти", каже он.

Европска заједница је у јулу донела Бријунску декларацију, којом се одлука о независности Хрватске одлаже на три месеца.

„Тражили су да договором нађемо решење", објашњава Гранић.

„Загреб се обавезао да ће сачекати са независношћу, а Београд да неће обављати војне операције у Хрватској".

Ипак, уследила је побуна Југословенске народне армије (ЈНА) под вођством Србије у Хрватској, а затим и напади ЈНА у августу на Вуковар и опсада Дубровника у октобру 1991.

У Вуковару је страдало најмање 2.000 људи, а у опсади Дубровника, која је трајала 240 дана, погинуло је 116 цивила, као и 350 војника.

„Пад Вуковара и сви злочини који су се догодили након тога, као и бомбардовање Дубровника, утицали су на јавно мњење у свету, а највише у Немачкој", каже Гранић.

„Да није било тог насиља - ко зна шта би било. Сведок је био цео свет."

Немачки канцелар Хелмут Кол је већ у септембру променио мишљење и подржавао независну Хрватску, каже Гранић, а након покушаја атентата на председника Хрватске Фрањо Туђмана у октобру, прикључили су се и супарници - социјалдемократе у Немачкој.

„Ишао сам у новембру 1991. на разговор у Хамбург, када сам добио подршку и од социјалдемократа", каже Гранић.

„Тако смо иза себе имали целокупну немачку политичку сцену".

За Немачку је ово био битан и историјски тренутак, због чега је, каже Гранић, „била кључна земља у процесу међународног признања Европске заједнице".

„Након пада Берлинског зида, Немачка је била уједињена", каже Гранић.

„Она више није била само економска сила, већ је желела бити и политичка и у том тренутку је водила врло активно спољну политику".

Зашто је пао Берлински зид:

Немачка је одлучила да 15. јануара наредне године да званично призна Хрватску са осталим чланицама Европске заједнице.

„Препознали су важност избегавања једностраних акција и стога се снажно залагали за заједничку европску позицију", каже Ханс Маул, професор Немачког института за спољне послове и аутор књиге Немачка у југословенској кризи.

„Немачка је тада, ипак, прескочила своје европске партнере због признања Хрватске".

Важан фактор који је утицао на ову одлуку је да је у Немачкој је, додаје Маул, „живела велика југословенска заједница, која је била подељена насиљем".

„Постојала је и забринутост због преливања сукоба у Немачку, као и због избеглица", каже професор.

„Пре свега, владала је забринутост због повратка рата у Европу, близу Немачке у земљи коју су многи Немци посетили као туристи и мислили да је добро познају".

Маул каже да је Ханс Фридрих Геншер био „покретачка снага политике признања", али да је признање Хрватске ипак донето по налогу канцелара Кола.

Божићно признање, а немаштина са стране

Када је 15. јануара 1992. и званично призната Хрватска од Европске заједнице, Тамара Бачић имала је 12 година.

Са породицом је, каже, цео дан била код куће јер су на улицама биле велике гужве.

„Сећам се добро тог обраћања Туђмана увече и да смо сви имали неки осећај среће, али само јер смо се надали да ће се рат завршити", каже Тамара за ББЦ.

„Тата је рекао: 'Барем нешто да се догоди, у сред овог ужаса".

Јер, рат је у том тренутку и даље буктао у Хрватској, иако су се снаге ЈНА постепено повлачиле.

„Цео тај период памтим као неку велику немаштину", каже она.

„Нисмо имали за море, за планину, стално се увече гледао дневник и слушали смо где је ко од наших пао и колико је страдалих у Дубровнику".

Део Тамарине шире породице преселио се у Војводину у Србији.

„Тетка моја се удала за Србина па су отишли из Хрватске", каже она.

„Сећам се да нам је свима било чудно када смо разговарали, као да више нисмо живели као породица јер су нас делиле границе. То је био грозан осећај".

У дану када је Хрватска добила међународно признање, Стјепан Месић је био сретан, али каже да су „ратне прилике биле такве да се живот само компликовао".

„Дуго нам је требало да дођемо у мирније раздобље", каже он.

Свега месец дана касније, Хрватску је признала и Русија, а у мају 1992. постала је и чланица Уједињених нација.

Јавно мњење у Србији је било изразито антинемачки оријентисано, каже Иво Висковић.

„Владајућа структуре и медији који су је подржавали су правили такав утисак да иза свега стоји Немачка", каже он.

„Говорили су да је то наставак немачке мржње према Србима, освета за изгубљени Први и Други светски рат".

Србија је, додаје професор, у том тренутку „била плодно тло за говор мржње".

„Дуго је постојало уверење да је једино Немачка пресудила судбини бивше Југославије, што ја мислим да није тачно".

Данке Дојчланд

„Хвала Немачкој, моја душа гори од среће,

„Хвала Немачкој, за предиван поклон".

Ово су речи песме Danke Deutschland (Хвала Немачкој), која се појавила након признавања независности Хрватске.

Тамара се сећа да је песму као дете слушала на телевизији у том периоду, али каже да је се „као старија срамила" јер је звучало „као да се улизујемо непотребно некоме".

„Хрватска је била захвална Немачкој", каже Мате Гранић.

„Немачка је на време донела неке одлуке за којима је Европска заједница каснила.

„Да су и остали препознали то, било би мање страдања".

Професор Ханс Маул није раније чуо песму и каже да је „управо сазнао за њу са Википедије".

„Један од проблематичних аспеката немачке политике у ратовима у Југославији била је њена попустљивост према хрватском национализму и хрватском руководству", каже Маул.

„Оно је било окорело у етнонационализам готово једнако као и српско".

Као што су хрватски медији потрчали да објаве песму као израз националне победе, српски таблоиди су је дочекали на нож, каже дипломата Иво Висковић.

„У медијима у Србији је песма приказивана као нека врста понизности, захвалности која иде испод сваког нивоа", каже он.

„Чињеница јесте да је у Хрватској била нека врста еуфорије, а да је Геншер је добио споменике и одликован је".

Ипак, Висковић додаје да „из контакта са људима из Хрватске ипак мисли да то није било тако".

„Ругали су се људима који су претеривали јер свако претеривање у исказивању подаништва никоме не прија, нормалан човек не може да се понизно захваљује", додаје он.

Шта је пресудило незавиности

Стјепан Месић напустио је ХДЗ 1994, а Гранић 2000, иако ће се 20 година касније поново вратити у партију.

Војна одбрана државе је за Мате Гранића био пресудан фактор зашто је Хрватска добила независност.

„Да се Хрватска није војно одбранила од српских паравојних снага ЈНА, никада не би била призната", мисли Гранић.

„То је био најважнији услов".

Месић, који је странку напустио због како каже „чињенице да је Туђман хтео да подели Босну са Милошевићем", каже да је независност „дошла ипак уз помоћ међународне заједнице".

„Ратне прилике су биле пресудне", каже Месић.

Када је реч о међународној заједници, две су главне замерке професора Ханса Маула на одлуке немачке Владе пре три деценије.

„Надали су се да ће спречити српски експанзију, али нису били вољни да наставе са импликацијама ове политике и да помажу независним земљама да се бране", каже Маул.

Тако је Немачка у рату у Југославији одбила да продаје оружје и помогне Хрватској.

„Друга слабост је била то што се политика признања није проширила на Босну, која је у сваком смислу била етнички микрокосмос Југославије", додаје професор Немачког института за спољне послове.

Хрватска данас: Од непризнате државе у Европи до чланице ЕУ

Након тог 15. јануара од пре 30 година, Тамара се никада није сетила овог датума.

„Дан независности код нас се слави 25. јуна, тако да се више везујемо за тај дан јер су тада говори политичара", каже Тамара.

Живот данас у Загребу и пре признавања за њу не може да се пореди.

„Људи сада немерљиво боље живе", мисли Тамара.

„Али мислим да то има више везе са престанком рата и страдања и опоравком економије, не само са осамостаљењем државе".

Ипак, период када није могла нигде да путује не би волела да се икада понови.

„Највише сам се радовала када смо послали део те Европске уније, тако да вероватно нисам ни свесна колико је то признање њених чланица било битно", додаје она.

Процес напретка Хрватске почео је за Стјепана Месића када је земља добила независност. Али, некадашњи председник, премијер и председник Скуштине Хрватске каже да је било доста проблема на путу.

„Оно што је највише уништило економију није био само рат, већ пребацивање друштвеног у приватно власништво", описује Месић процес приватизације у Хрватској, који је започет у другој половини деведесетих.

„Ресурси су распродати, а радници су остали на улицама".

Ипак, Месић мисли да је „Хравтска дошла у једно мирније раздобље" у којем се економски земља развија на новој технологији.

„Тај процес је почео, али он ће још дуго трајати", додаје Месић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]