Распад Југославије и Конференција у Хагу: Како је пропао покушај британског лорда да спречи рат

У исти град у ком је умро током суђења за ратне злочине на простору некадашње Југославије, Слободан Милошевић је пре тачно 30 година као председник Србије отишао да разговара о судбини државе пред распадом.

Тог 7. септембра 1991. године у Хаг је дошао са председником Хрватске Фрањом Туђманом и другим представницима југословенских република на Мировну конференцију коју је организовао британски дипломата лорд Питер Карингтон.

Конференција је за многе био први озбиљни покушај међународне заједнице за спречи рат у Југославији, иако су у то време сукоби у Хрватској већ попримали драматичне размере.

„Међународна заједница није знала како да се носи са југословенским проблемом, а поготово нису очекивали да ће распад бити крвав", каже за ББЦ Иво Голдштајн, хрватски историчар, који је био и амбасадор у Француској и Унеску.

Састанци су трајали до новембра, а изродили су план лорда Карингтона за Југославију.

Када је Јосип Глаурдић, сада директор Института политичких наука на Универзитету у Луксембургу, покушавао за докторат да открије зашто лордов план није успео, интервјуисао је Карингтона и остале стране учеснике конференције.

„Милошевић, Туђман и остали - они су сви били немогући људи, али је једноставно било више Срба, рекао ми је тада Карингтон о председницима југословенских република", каже Глаудрић за ББЦ.

„Веровао је да је оружје било у рукама Хрвата или босанских муслимана, и они би се дигли и починили насиље."

Митеран и ембарго на оружје

У пролеће 1991. године на подручју Лике избили су сукоби између локалних Срба и хрватске полиције.

Први већи оружани окршај прошао је на Плитвичким језерима на Ускрс те године, када се бивши дипломата Владислав Јовановић са Слободаном Милошевићем запутио у Париз код председника Француске Франсоа Митерана.

„Седам дана пред Мировну конференцију у Хагу, српска делегација није знала шта да ради и да ли да иде", каже Јовановић за ББЦ.

„Онда смо отишли код Митерана и Милошевић га је питао зашто га зову у Хаг. Митеран га је убеђивао - да састанак сто одсто није замка, да не иде на мину, што је значило да Запад не жели трајно да растури Југославију."

Када су председници бивших република у септембру 1991. сели за сто у Хагу, Хрватска и Словенија већ су прогласиле независност.

Побуњени Срби тврдили су да се не осећају безбедно у референдумској атмосфери у којој је Хрватска гласала о издвајању из Социјалистичке Федералне Републике Југославије (СФРЈ), док су хрватске власти тврдиле да желе да успоставе ред и контролу на територији целокупне Хрватске.

Српска страна је на улице Хрватске послала војску ЈНА, каже Иво Голдштајн.

„Уводили су ембарго на оружје и захтевали прекид пуцњаве, али ништа од тога на терену није пуно значило", додаје он.

„ЈНА је већ била добро наоружана, а хрватска страна је теже долазила до оружја, али су имали своје начине да мимоиђу ембарго."

Различите намере и Нобелова награда

Конференција је, објашњава тадашњи министар спољних послова Србије Владислав Јовановић, функционисала тако што су се шефови држава самостално налазили са страним дипломатама.

Поред лорда Карингтона, међу учесницима су били и Хенри Вејнандс, холандски дипломата, као и Ханс ван ден Брук, министар спољних послова Холандије и председавајући Савета министара Европске заједнице.

„Председници држава нису међусобно разговарали на тим састанцима, али су Милошевић и Туђман користили слободне тренутке да самостално причају", каже Јовановић.

„Милошевић ми није препричавао детаљно те разговоре, али мислим да је Туђман тада покушавао да га преведе жедног преко воде, јер му је обећавао нека решења, а са стране спремао војну акцију против Срба."

Два председника већ су се налазила у Карађорђеву, па у Македонији 1991. године, а телефонска линија Милошевић-Туђман била је отворена све до 2000. године, тврдио је за ББЦ Стјепан Месић.

Владислав Јовановић каже да је он био за Југославију јер „није хтео да због кило меса убија вола".

„Ипак, распад Југославије се све време осећао у ваздуху", каже он.

Главни разлог за учешће тадашњег српског председника у Хагу било је „одуговлачење", сматра Јосип Глаурдић.

„Све стране за тим столом у Хагу су желеле нешто друго", каже Глаурдић.

Политиколог је за свој докторат на британском Универзитету у Јелју написао књигу Време Европе: Западне силе и распад Југославије, а део је баш о Хашкој конференцији.

„За лорда Карингтона, то је верујем у том тренутку био начин за одржање Југославије, као и за Британију и Француску", каже Глаурдић.

„За већину малих држава Европске заједнице циљ је био зауставити насиље.

„Фрањо Туђман је желео да добије независност мирним путем, а Слободан Милошевић да покаже да је спреман на преговоре, а заправо да настави борбе."

Представници Босне и Херцеговине и Македоније су, додаје, „пре свега желели да избегну насиље које им је претило".

Ко је био лорд Карингтон

Глаурдићу је, након интервјуа са страним дипломатама, посебно било занимљиво што је „Карингтону главна награда због које је сазвао конференцију у Хагу био не нужно мир, колико одржање Југославије у неком облику".

Политиколог додаје да су учесници вероватно покушавали да добију Нобелову награду за мир.

„Парадоксално, први циљ мировне конференције није био мир", каже Глаудрић.

У време Карингтоновог плана, Милошевић је већ предузео кораке за спровођење Велике Србије, каже за ББЦ Дејвид Филипс, директор Института за изградњу мира и студије људских права на Универзитету Колумбија.

„Сукоб је био неповратан јер је Милошевић маргинализовао друге групе и следио агресиван начин деловања", каже он.

„Словенија је на план гледала као на покушај очувања Југославије, што је била анатема. Тако је она постала прва домина која је пала након распада Југославије."

Када је Словенија у лето 1991. прогласила независност, јединице ЈНА су послате на граничне прелазе, како би наводно спречиле промене натписа државе.

Дошло је до сукоба између војника ЈНА и снага словеначке територијалне одбране.

Ипак, рат траје свега десет дана, а Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу трупа из Словеније.

Сећање на рат у Хрватској:

„Да Бог да ти видео кућу на ЦНН-у"

Разговори су трајали до новембра месеца.

„Састајали смо се тако једном недељно", каже Јовановић.

„Карингтон је након четири рунде разговора, а то је већ био октобар, изашао је са првим нацртом, али он није прихваћен, а онда смо имали још три рунде", каже он.

Јосип Глаурдић каже да у интервјуима са страним дипломатама није добио нове информације о конференцији, али јесте „месо које можете да ставите на скелет приче".

„Карингтону су односи између југословенских вођа, Туђмана и Милошевића, али и других, били одурни", каже Глаурдић.

„Они су за њега били нефлексибилни, националисти, људи који су вољни да приступе насиљу".

Када је конференција почела, каже Глаурдић, „тешко је рећи да је било икога ко је заговарао раздруживање по сваку цену, али то се променило како се мењала и ситуација на терену у Хрватској".

„Мировни процес у Хагу је од Србије и Хрватске направио топ тему међународне сцене", каже историчар Иво Голдштајн.

„Али, није било само до Хага, упоредо са преговорима, почела је битка за Вуковар и опсада Дубровника."

Рат је, каже Голдштајн, довео у Хрватску, међународну пажњу, али и медије.

„Слике разарања ЈНА ова два града довеле су до сулуде шале, људи су једни другима говорили - Да Бог да ти видео кућу на ЦНН-у", додаје он.

Усред ратних разарања, Карингтон је изнео план на седам страна, а основне тачке су биле:

Карингтонову идеју о подели Југославије на шест суверених република са високим степеном аутономије повезане заједно у лабаво економско удружење подржао је амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман, каже Дејвид Филипс.

„Љуљање" Црне Горе

Пред четврто, последње, гласање за Карингтонов план, дошло је до размимоилажења мишљења између Србије и Црне Горе.

„Српски став био је да предлог треба одбити, јер разбија српски народ у више држава, оставља Србе у Хрватској", писао је српски политичар Борисав Јовић, тадашњи председник Председништва СФРЈ, у својој књизи Последњи дани СФРЈ.

Он је додао да су му „наједном, ни пет ни шест" рекли да ће „Црна Гора подржати предлог лорда Карингтона".

„Рекао сам да би то био најподмуклији нож у леђа Србији. Да добро помисле шта раде... Шокирани смо", додао је Јовић.

Миодраг Вуковић, потпредседник Владе Црне Горе од 1996. до 1999. године, је за ББЦ рекао да су тада у црногорском парламенту до зоре имали ванредну седницу на којој је већано да ли потписати план за разрешење југословенске кризе.

Он је додао да је у кабинету председника Скупштине слушао разговор црногорског председника Момира Булатовића и Слободана Милошевића, када је Милошевић прво рекао да ће план и Србија прихватити, па може и Црна Гора, али да су се онда предомислили.

Потпис Момира Булатовића Владислав Јовановић описује тиме да се „у једном тренутку, Црна Гора била мало заљуљала".

„Увек смо ишли на те састанке у Хаг нашим малим авионом", каже Јовановић.

„Али овога пута Булатовић је отишао сам, неким летом преко Прага и каснио је".

Када је Булатовић стигао, тврди Јовановић, „рекао је да се изјашњава за независност јер је претходне ноћи у Скупштини Црне Горе тако договорено".

Ипак, Јовановић тврди да је „Милошевић успео са њим да реши све и послали су поруку Карингтону да је Црна Гора ипак против".

Пријатељ Бадинтер

Тадашњи први човек Француске Франсоа Митеран је, тврди Јовановић, још на састанку у Паризу рекао Милошевићу да ће правну комисију, која ће бити састављена у Хагу у склопу конференције, водити Роберт Бадинтер, бивши министар правде Француске.

„Митеран нам је рекао да је Бадинтер његов лични пријатељ и уверавао је Милошевића да ће бити на његовој страни", каже он.

Парадоксално, управо Бадинтерова правна комисија ће донети неколико главних закључака који Милошевићу директно неће ићи на руку.

„Милошевић је захтевао да та комисија пружи неке правне одговоре", каже Глаурдић.

Прво питање је било - имају ли Срби у Хрватској имају право на самоопредељење и ту је комисија рекла имају право на сва мањинска права.

Друго је било - могу ли се границе земаља сматрати међународним границама, а комисија је одговорила да могу.

Треће је било - да ли је оно што се догађа Југославији сецесија република или дисолуција државе, где је комисија одговорила да је у питању распад државе.

„Милошевић је тражио да се нешто направи што ће му директно ићи на штету, а то показује колико је академска заједница у Београду била неразборита и није знала да га посаветује", каже Глаурдић.

Јовановић каже да, као министар спољних послова Србије, „није уопште био информисан да би Бадинтерова комисија могла да донесе одлуке које неће ићи у корист Београду".

Политиколог каже да је Карингтону, заправо, Бадинтерова комисија сметала.

„Мислио је да ће правни оквир ометати преговоре, а да уопште није био сретан тиме што је комисија закључила говори чињеница да је одлуку комисије држао у фиоци осам дана пре него што ју је објавио", каже Глаурдић.

Управо је ова комисија у новембру 1991. године установила да се Југославија распала.

Након што су Србија и Црна Гора једине одбиле да потпишу Карингтонов план, немачка спољно-политичка администрација се дефинитивно средином новембра окреће признању Хрватске и Словеније.

Немачка је друга земља света која је признала независност двеју држава, а за њом су то учиниле и друге представнице Европске заједнице.

Карингтон је онда суспендовао конференцију.

Од лета до краја 1991. године у Хрватској је потписано 16 примирја, а ни једно се није одржало више од 24 сата.

„Тешко је данас установити ко је чешће кршио примирје, на почетку је то био ЈНА, која је била надмоћнија, а затим Хрватска при крају године", додаје историчар.

„Карингтон је у једном тренутку рекао да су потписници потпуно непоуздани људи и да им се не може веровати шта год да потпишу на комаду папира."

Зашто лорд није успео

Карингтонов план није успео јер није имао ни штап ни шаргарепу, мисли Јосип Глаурдић.

„Како нису имали ни батину, у виду неких санкција, ни шаргарепу, у виду новца, они су покушавали да приволе најјачу страну у сукобима, што је била Србија у том тренутку", каже он.

„Штап је могао да буде избацивање из међународне заједнице, а шаргарепа би за неке републике било признање".

„Мина за Југославију", овако Владислав Јовановић описује Хашку конференцију и додаје да „од почетка није ни било замишљено да се држава спаси".

За Дејвида Филипса, који је од 1992. до 1994. био и про-боно политички и дипломатски саветник Председништва Босне и Херцеговине, „вирус српског национализма већ је био ослобођен, а са собом је повукао национализам у Хрватској и Словенији онемогућивши компромис".

„План је био преузак и дошао је прекасно", каже Филипс.

„Могао да функционише да су политичари из бивше Југославије били разумни и хтели ненасилно решење", објаснио је Филипс.

Када се сети Карингтонов плана, Филипс каже да му је у мислима остала реченица коју му је Ејуп Ганић, касније члан председништва Босне и Херцеговине рекао деведесетих.

„Ја сам Бошњак, а моја жена је Српкиња. Да ли Карингтон жели да направи кантоне и од моје спаваће собе?"

Папир живи и даље

За Бадинтера се на Балкану чује свако мало, када се помиње ново мењање граница у Босни или на Косову.

„Цело наслеђе бивше Југославије базирано је на Конференцији о бившој Југославији и мишљењима Бадинтерове комисије", рекао је премијер Хрватске Андреј Пленковић 2018. године.

„Ако се сећате, тадашње границе бивших република, а то можемо касније видети на примеру Косова и покрајина, су те које треба поштовати."

План лорда Карингтона је пропао, али Јосип Глаудрић каже да његова идеја и даље живи - у Европској унији (ЕУ).

„Идеја да су суверене државе повезане различитом економском лабавом зависношћу је концепт ЕУ", каже Глаурдић.

„Карингтон га није изумео, он је само покушао да га примени на Југославију."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]