Црна Гора и Србија: Како је Ђукановић окренуо леђа Милошевићу и први пут постао председник

„Данас је господин (Слободан) Милошевић човек превазиђене политичке мисли, лишен способности стратешког гледања на изазове који стоје пред нашом државом".

Да Мило Ђукановић није ово изјавио за српски недељник Време 1997. године и на тај начин рекао 'не' политици Слободана Милошевића - питање је у ком правцу би ишла његова политичка каријера.

Ова реченица, али и политички раскид са Момиром Булатовићем, били су пресудни да Ђукановић пре тачно 23 године - 19. октобра 1997 - први пут буде изабран за председника Црне Горе, сагласни су саговорници ББЦ-ија.

„Мило Ђукановић је до те 1997. године био сенка Слободана Милошевића, али је већ тада показао невероватан осећај за политичко преживљавање", каже за ББЦ главна уредница Центра за истраживачко новинарство Црне Горе Милка Тадић Мијовић.

„Видео је да се Милошевићу ближи крај и то искористио".

Политички и новинарски очевици догађаја те 1997. године за ББЦ описују - да ли се тада гласало „за Мила или за Момира или за Србију или Запад", како је Ђукановић за само два месеца успео да убеди странку да потпуно промени политику у његову корист, али и који су његови капацитети за „политичко преживљавање" данас.

Иако је функције мењао, Ђукановића ова годишњица поново затиче у председничкој фотељи, али у измењеним политичким околностима.

Док се чека формирање Владе Црне Горе, удружена коалиција опозиције је на парламентарним изборима освојила укупно 41 посланички мандат, тачно колико је потребно да би имали већину у скупштини.

Седнице до зоре и ломљење епоха: Ко (ни)је био за Југославију

Момир Булатовић и Мило Ђукановић су заједно са Светозаром Маровићем до 1997. руководили Црном Гором.

За активисту Џемала Перовића, који је тада био активан у Либералном савезу Црне Горе, први знаци раскола изгледали су „прилично чудно".

„Почели су недуго пошто је Булатовић дао мандат за састав владе Ђукановићу, уз ријечи које парафразирам: …том драгом човјеку… који је способан да ни из чега прави новац", каже Перовић за ББЦ.

„Онда је почело лагано заузимање стране. Неки детаљи су наравно постали познати широј јавности, много касније. То је описао Булатовић у својој књизи - као почетни пристанак Ђукановића да буде 'тек камичак у ципели Слободана Милошевића'".

Али, Ђукановић је у пролеће дао интервју за Време где прави отклон од политике Слободана Милошевића, а Булатовић и још неки чланови Демократске партије социјалиста су га због тога јавно критиковали.

Он зато подноси оставку у странци, али се брзо враћа - сада на предлог Булатовића.

Само неколико месеци касније, долази до коначног раскида између политичких сабораца на седницама главног одбора ДПС-а.

Миодраг Вуковић, потпредседник Владе Црне Горе од 1996. до 1999. године, и даље близак сарадник Мила Ђукановића, за ББЦ каже да су се „тих дана ломиле епохе на седницама странке".

„Булатовић је од чланова главног одбора странке тражио да се усвоје четири закључка, а један од њих је била - да Југославија нема алтернативу", каже Вуковић.

„Мило Ђукановић је био против, тако да је то гласање заправо било пресудна тачка спотицања између њих двојице".

Вуковић за себе каже да је „увек био уз Мила", али је на првој седници странке ипак гласао против њега.

„Jа и већина нас у ДПС-у смо били превише емоцијом везани за Југославију, а премало разумом", каже Вуковић.

„Ђукановић је тада био нокаутиран".

Од 146 чланова главног одбора странке, Ђукановића је подржало свега њих седморо.

Ипак, само два месеца касније, у јулу 1997. године, Вуковић се предомислио.

И није био једини.

„На следећој седници, Мило је добио већину. И ја сам онда гласао за њега", каже Вуковић.

„Питате ме што? Па, имао сам два месеца да схватим да је у праву. Неки од нас су схватили за месец-два, а некима је требало више".

„Ми смо се суочили са чињеницом да се Југославија суочава са злоупотребама и окреће против појединаца, интереса човека, посебно Црне Горе и њених људи".

Милка Тадић Мијовић је тих година била уредница јединог независног недељника у Црној Гори - Монитора, а радила је као дописница бројних страних медија.

Сећа се, каже, јако добро тих седница главног одбора странке „које су трајале и до зоре".

„Када је Ђукановић одбио да гласа за тачку о Југославији на првој седници - то је за све у Црној Гори био шокантан заокрет", каже Тадић Мијовић.

„Црногорски политичари су до тада само климали главом Слободану Милошевићу, а тада су видели и другу опцију".

На питање како је Ђукановић успео да окрене странку себи, новинарка каже да „мисли да је користио сва дозвољена и недозвољена средства".

„Политичари ДПС су увек били каријеристи и окретали су се ка сили", каже Тадић Мијовић.

„За Мила или за Момира"

Вуковић каже да на тим одборима странке они нису „гласали за Мира или Момира, то је упрошћено схватање".

„Ми смо тада гласали за политике коју су имали - Булатовић је био за државу са Србијом, Ђукановић за независну Црну Гору", каже Вуковић.

Како Булaтовић није прихватио победу Ђукановића на председничким изборима, Црна Гора је 1998. године била, каже Вуковић, на корак од грађанског рата.

„Тог јануара, зове мене Мило из Америке и пита за демонстрације, јер су Булатовићеве присталице изашле на улице", каже он.

„Ја му кажем - овде ти повратка нема. Некако се то ипак смирило после".

На другом политичком тасу, за Џемала Перовића, атмосфера „јеси ли за Мила или си за Момира била је лажни патриотизам".

„По питању задржавања полуга власти, тајне и јавне полиције, они су били исти. То вам је као када бирате између Тита и Стаљина", каже Перовић за ББЦ.

„Немоћ оних који су се залагали за демократизацију друштва, демонтажу наслијеђених комунистичких структура власти, својеврсни пад Берлинског зида у Црној Гори, је демонстрирана на изборима, гдје су Момо и Мило узели око 90 одсто гласова".

Ипак, на председничким изборима 1997. године, странка у којој је он био - Либерални савез Црне Горе - подржала је у другом кругу Ђукановића наспрам Булатовића и помогла Ђукановићу да први пут постане председник Црне Горе.

„Са данашње позиције, мислим да је то била лоша одлука, иако је тада била неизбјежна", каже Перовић.

„У првом кругу је побиједио Булатовић са неких 15.000 гласова више.

„Да је побиједио Булатовић, Ђукановићево крило не би имало куд, морало би се прикључити европском путу, који је Либерални савез још 1990. године трасирао прије свих, са неким независним медијима и удружењима. Можда би тада Црна Гора дочекала спремније, са демократским капацитетима 5. октобар".

Зашто се Ђукановић окренуо: Запад и Милошевић

Након великих демонстрација у Београду током 1996. и 1997, Тадић Мијовић каже да је „све наговештавало почетак краја Слободана Милошевића".

„Унутар саме Црне Горе је постојало дубоко незадовољство због санкција и рата, а постојала је и тежња за независношћу", каже она.

„Ђукановић је политичар који увек има леђа.

„Прво је то био Милошевић, а онда се окренуо западним савезницима и годинама добијао њихову подршку, без обзира на унутрашњу политику, која је оличење недостатка демократије, дубоке корупције на високом нивоу и проблема са медијима".

Џемал Перовић мисли да су и Ђукановићев отклон од Милошевића, а и окретање Западу „били лажни".

„Управо је у томе квака - успостављена је кооперативност са Западом уз настојање да се одржи статус кво са Србијом. За Запад који је већ знао да има посла са балканским касапином, било је довољно рећи да је Милошевић 'правазиђени политичар'", каже Перовић.

„Важно је овдје напоменути да је Ђукановић као предсједник Црне Горе све до НАТО интервенције сједио уредно у Врховном савјету одбране и СР Југославије и Заједнице Србије и Црне Горе.

„Гласао је за укључивање војске на Косову и неселективно гранатирање села, што је касније довело до НАТО интервенције".

Миодраг Вуковић мисли да Ђукановићев заокрет није почео неколико месеци пре седница у странци, већ је трајао од стварања Савезне републике Југославије, чије су чланице биле Србија и Црна Гора.

„Увек је ту било проблема. Ја сам радио и на уставу те нове заједнице, а проблеми су увек долазили из Београда", каже Вуковић.

„Заједница је била потпуно нефункционална, а Црна Гора је ту имала јако мало моћи".

Вуковић каже да се сећа Конференције у Хагу о Југославији 1991. године, када је Булатовић потписао мировни план.

„Ја сам тада био посланик у црногорском парламенту. Ми смо до зоре имали ванредну седницу на којој смо већали да ли или не потписати план за разрешење југословенске кризе Питера Карингтона.

„Сви су балансирали - и Булатовић и Ђукановић и чекали Београд".

План Питера Карингтона у Хагу, који је подразумевао међународно признање суверености свих југословенских република, потписали су представници свих република - сем Србије. Момир Булатовић је прво потписао, па је затражио да повуче потпис.

„Били смо у кабинету председника скупштине и слушали разговор Булатовића и Милошевића. Милошевић је прво рекао да ће план и Србија прихватити, па може и Црна Гора.

„Ми таман све припремимо, кад опет кажу - станите, поново се треба се чути са Милошевићем, он је рекао да се не прихвата. И тако у круг", тврди некадашњи потпредседник Црне Горе.

Ђукановић данас и Влада Црне Горе

Странка коју су 1991. године направили Мило Ђукановић и Момир Булатовић на последњим изборима у Црној Гори за посланике, освојила је 11 мандата мање него што то има удружена коалиција опозиције.

Иако Ђукановић има још две и по године председничког мандата, ако некадашња опозиција направи Владу - странке које су на супротним политичким половима мораће да кохабитирају.

Ипак, уколико удружена опозиција изгуби само један мандат - неће моћи да формира Владу.

„О новим догађајима (у политичком животу Црне Горе) мислим да је ово својеврсна победа поражених, покушај да поново ескалира конфликт унутар црногорског друштвеног бића и подела на Црногорце и Србе", мисли Ђукановићев саборац Вуковић.

„Ми нећемо правити вашариште од парламента и долазићемо на седнице. Морамо бити искрени да смо изгубили, иако ми структура победника не гарантује дужи рок трајања".

Даљи ток формирања Владе Црне Горе ће за Перовића зависити „од искрених намјера нове власти, али и од страног фактора, који сада неће имати изговор да нема са ким сарађивати".

За новинарку Милку Тадић Мијовић, ово је „почетак Ђукановићевог краја који је почео чим је он победио на председничким изборима".

„Тада је отворена афера Коверат, која је говорила о ендемској корупцији, а у чијем је центру био Ђукановић", каже она.

Аферу Коверат је отворио одбегли бизнисмен из Црне Горе Душко Кнежевић са видео снимком на коме се види како даје коверту са новцем Славољубу Стијеповићу, бившем градоначелнику Подгорице и садашњем генералном секретару председника државе Мила Ђукановића.

Новинарка ипак мисли да не треба потценити Ђукановићев потенцијал.

„Као те 1997. године, када је једног по једног члана у странци приволео себи, то је радио врло често и последњих неколико година на републичком нивоу, али и на локалу по градовима", каже Тадић Мијовић.

„Питање је да ли је ово историјски прелом за Црну Гору или постоји опција да Ђукановић поново одигра нешто.

„Тешко ми је да замислим тај сценарио".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]