Северна Македонија и независност: „Видео се крај Југославије, није било назад" - три деценије касније

Даница Ристева и њен муж 8. септембра 1991, у поподневним часовима, кренули су на гласање које је одлучивало о судбини њихове земље - на референдум о независности.

„Гласала сам за независност", каже Ристева кратко.

„Видео се крај Југославије, није било назад… Било је само питање како ће бити убудуће", додаје.

Референдум о независности Северне Македоније одржан је пре тачно тридесет година, што је био само још један корак у распаду некадашње СФРЈ.

Више од 96 одсто бирача, уз излазност од 75 одсто - етнички Албанци су бојкотовали референдум - гласало је попут Ристеве и Македонија је убрзо постала независна.

„Славило се у Скопљу до дубоко у ноћ, људи су отварали шампањац, веселили се… Супер је било", каже Ристева.

У наредних тридесет година Македонија ће прећи пут од „бивше југословенске републике" у имену до Северне, од ивице грађанског рата до чланице НАТО алијансе.

Тај пут често није био баш удобан, па се многи питају да ли је све заиста морало да буде баш тако.

„Прво што ми падне на памет кад се сетим референдума је питање да ли смо успели у намери о независној и самосталној Македонији какву смо замислили пре 30 година", каже Оливер Андонов, аналитичар, професор на Војној академији у Скопљу и бивши министар унутрашњих послова Македоније.

То се често пита и Ристева.

Како је Македонија постала независна?

Македонија ове године слави 30, а Ристева 70 година.

Више од три деценије радила је као судија, а осам година је била и председница Апелационог суда у Битољу.

Када врати филм три деценије кратко уз осмех каже - „бурна времена".

„Распад Југославије, страх шта ће се и како десити… Није било баш пријатно", каже.

Прва вишепартијска скупштина Македоније 25. јануара 1991. године усвојила је Декларацију о независности Македоније.

У то време увелико се кувало у Словенији и Хрватској.

Потом је у Македонији расписан референдум, а питање је гласило: „Да ли сте за суверену и независну Македонију, с правом удруживања с независним државама Југославије?"

Ристева каже да је то питање знатно „погурало" људе ка независности.

„Важно је била та могућност да се поново иде у савез са другим југословенским републикама, многима је тако било лакше да одлуче.

„Да, нису људи више желели да живе у онаквој Југославији, али су сви и даље били Југословени… Па толико година смо сви живели заједно", додаје.

Андонов сматра да референдумско питање заправо показује тенденцију тадашње власти у Македонији да „политички балансира".

„Посебно у односу са Србијом и Слободаном Милошевићем, па су желели на сваки могући начин да избегну провокацију ЈНА, које се налазила и на територији Македоније", каже.

Зато је, између осталог, питање било „делом недефинисано", сматра.

„Нико није рекао да ће тај савез бити продужен, већ да само Македонија има право на то, што је била амортизација искуства из Хрватске, где је већ почињао рат", истиче.

Ипак, како каже, атмосфера у земљи је „веома јасно била за независност" и било је јасно да ће референдум да успе.

То је, додаје, само био резултат свега што се дешавало у тадашњој Југославији.

„Македонски народ је имао перцепцију да би, ако остане у скраћеној Југославији - без Хрватске, Словеније, па и Босне који би балансирали однос са Београдом - временом био прогутан", каже.

Бојкот Албанаца

Македонија је тако постала независна без иједног испаљеног метка - није било сукоба и крвавих ратова као у осталим републикама бивше Југославије.

Први председник Македоније био је Киро Глигоров, до тада члан Председништва СФРЈ, уведен је денар као валута, а убрзо и македонска војска.

У априлу 1993. Македонија је примљена у Уједињене нације, али због спора са Грчком уз префикс Бивша Југословенска Република.

Ипак, далеко од тога да у Македонији није било проблема, пре свега на етничком нивоу, што се видело и током референдума.

„Одбили смо да учествујемо, али не због националистичких ствари, већ зато што су игнорисали наше захтеве за равноправан положај Албанаца у Македонији", каже Нијази Мухамеди, политички аналитичар и публициста.

Како наводи, етнички Албанци у Македонији нису имали „ни минимална права" - културна, образовна, језичка - као ни представнике у власти.

„То је био најдемократскији одговор - да не изађемо".

Питање права Албанаца и њиховог односа са етничким Македонцима дуго ће бити проблем у независној Македонији.

„Албанци су у Југославији више били привилеговани у Београду, него у Македонији", каже Мухамеди, који је у главном граду Србије завршио Филозофски факултет.

„Генерација '68", каже кратко.

То ће довести и до сукоба 2001. године, када је земља дошла на ивицу грађанског рата, који је спречен Охридским споразумом.

„После те побуне дошло је до благих промена", каже Мухамеди.

„То није био међуетнички конфликт, већ само побуна против владине политике, не против самих Македонаца", истиче.

Живот у Македонији данас

Две деценије после Охрида - и три после независности - Северна Македонија и даље није чланица Европске уније, али зато јесте у НАТО.

Иако су прогутали ново име и 2018. постигли дугоочекивани споразум са Грчком, поставши Северна Македонија, датум за почетак преговора и даље није добијен.

Проблем прави вето Бугарске, због спора око историје и језика.

Пре неколико дана почео је и први попис становништва после 19 година, што би могло да изазове нове буре, јер многи у Македонији то питање виде као круцијално за остваривања мањинских права.

Охридским споразумом је, на пример, омогућено да језик којим говори више од 20 одсто становништва, уз македонски, постане званичан на општинском нивоу.

Само албански испуњава те критеријуме, а колико кога има - не може да се зна без пописа.

Према последњем попису, те 2002. у Македонији је живело нешто више од два милиона људи, од чега су 64 одсто етнички Македонци, а 25 одсто етнички Албанци.

Александар Чомовски, македонски новинар, изјавио је недавно за ББЦ да ће попис „тешко ишта променити", као и да права „Албанаца неће бити угрожена чак и да их буде испод 20 процената".

Он истиче да број становника Македоније већ дуже време у паду, јер многи одлазе у иностранство у потрази за послом.

„Тај егзодус постоји на читавом Балкану", наводи.

Андонов, који је на један дан - од 1. до 2. септембра 2016. године - као кадар сада опозиционе ВМРО ДПМНЕ био министар унутрашњих послова Македоније, каже да живот у независној Македонији „није онакав какав су сви очекивали".

„Нико није замишљао да ћемо бити овако економски слаби и да ћемо доживети све што смо доживели", каже.

Како наводи, политичка елита у земљи је „компромитована и ухваћена у разне паукове мреже бизниса и корупције".

Због тога, додаје, нема „оне Македоније коју смо замислили када смо ишли у независност".

„Да има референдума у овим условима можда би људи другачије размишљали о свему, или би опет били за независност, али са другим политичким елитама.

„Народ није изгубио веру у независност државе и посебност македонске нације, али јесте у политички систем и институције државе", наводи.

Држава се за то време увелико спрема за 30. рођендан, поводом којег је представљен и посебан лого, а у среду у 17 часова почиње посебна прослава.

Премијер Зоран Заев изјавио је у уторак да је криза у Македонији завршена и да се привреда опоравља.

„У првом полугодишту постигнут је раст БПД-а од 5,6 процената, а незапосленост је на 15,9 одсто, што је историјски најнижи ниво у новијој македонској историји", изјавио је.

Ристева за то време ужива у пензији и чека 70. рођендан.

За тренутну ситуацију у земљи каже - жалосна.

„Сигурно да сам разочарана", каже кратко.

„Не свиђа ми се, сви смо очекивали да буде нешто друго, али да ће бити толико тешко нисам могла ни да претпоставим", додаје.

Не верује, наводи, ни да ће се нешто ускоро променити на боље.

Да ли то значи да би можда тог 8. септембра 1991. године другачије гласала?

„Не, исто бих - у том тренутку није било других опција".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]