Северна Македонија и Охридски споразум: Прича о рату који није прокључао

У породичној кући породице Љума из Тетова у Северној Македонији, 20 година је у тајности чуван једини преостали примерак веома вредног документа који је одредио судбину земље - Охридског споразума.

„Био је у мојој кући у посебном сефу, у посебној кутији, заштићен од влаге и свих могућих оштећења", каже Иљир Љума за ББЦ на српском.

Охридским споразумом, потписаним на данашњи дан пре 20 година, окончан је сукоб између албанске Ослободилачке националне армије и македонских снага безбедности.

Последњи у низу сукоба у земљама бивше Југославије завршен је после седам месеци борби, уз значајно мање жртава и последица него у другим деловима некадашње Југославије.

„Охридски споразум је те 2001. донео мир и без њега би, апсолутно сам сигуран, дошло до тоталног грађанског рата као у другим југословенским републикама", каже Џелал Незири, политички аналитичар из Северне Македоније.

„Тај документ је био, а и данас је, снажна основа мира и стабилности Северне Македоније", додаје.

Међутим, две деценије касније Охридски споразум у Македонији и даље изазива доста контроверзи - толико да су сви примерци током година нестали.

Или се барем тако веровало, све док Љума није завукао руку у властити архив.

„Сада је са читким и оригиналним потписима достављен где треба - на сигурно", каже он.

Шта је донео Охридски споразум?

Северна Македонија је 1991. године постала независна без иједног испаљеног метка - није било сукоба и крвавих ратова као у осталим републикама бивше Југославије.

Ипак, далеко од тога да у Македонији није било проблема, пре свега на етничком нивоу.

Према попису из 1991. године у земљи је живело 65 одсто Македонаца и 21 одсто Албанаца, који су углавном живели у северозападном делу, уз границу са Косовом.

У градовима попут Тетова и Гостивара, као и околним селима, Албанци чине већину, а има их и у Скопљу и Куманову.

„Међутим, етнички Македонци, који су чинили већину, одлучили су да направе државу и нацију само на основу једног етницитета - сви други су били искључени", каже Незири.

Једно од најконтроверзнијих питања били су албански језик, који није био признат као званични језик у држави, као и забрана да се у јавним институцијама истиче албанска застава.

Поред тога, Албанаца није било на јавним функцијама, као ни, на пример, у полицији - ни приближно пропорционалној заступљености у становништву.

Званичници у Скопљу су захтеве да се то промени су видели као пут ка „паралелним властима".

„Политичке партије Албанаца су десет година радиле на побољшању, користећи политичка и демократска оруђа, али нису успели да постигну резултат", каже Незири.

„Као алтернатива, понуђена је Ослободилачка национална армија, која је имала исти циљ, али другачија средства - оружје и војне акције", додаје.

Албанци су тражили и стварање сопственог универзитета у Тетову, а један од најекстремнијих захтева био је да се на западу Македоније, где чине већину, прогласи такозвана „Република Илирида".

До тога није дошло, али су Охридским споразумом сва остала питања регулисана.

Новинар Александар Чомовски сматра да је Охридски споразум институционално омогућио да Македонци и Албанци почну да превазилазе националистичке предрасуде.

„Он је први барометар да је у Македонији могућ живот на основама међуетничког, културолошког и политичког дијалога", каже.

Поред прекида сукоба, споразум садржи одредбе за промену службених језика.

Било који језик којим говори више од 20 одсто становништва постао је, уз македонски, званичан на општинском нивоу, а само албански испуњава те критеријуме.

Споразум су, са стране етничких Македонаца, потписали Љупчо Георгиевски, први председник ВРМО-ДПМНЕ и бивши премијер, као и Бранко Црвенковски, тадашњих председник Социјалдемократског савеза Македоније (СДСМ).

Са албанске стране, потписали су га Имер Имери, тадашњи председник Партије демократског прогреса (ПДП) и Арбен Џафери, председник Демократске партије Албанаца (ДПА).

Параф су ставили и тадашњи председник Македоније Борис Трајковски, као и страни представници - Џејмс Пердју из САД и Франсоа Леотар из Европске уније.

Џабир Дерала, писац и оснивач невладине организације „Цивил", истиче управо значај брзе интервенције међународне заједнице.

„Ако је у Босни било потребно четири и по године да се дође до (Дејтонског) споразума који је и данас изузетно проблематичан, на Косову две године да се сукоб примири, а и данас постоји читав сет неспоразума, овде је за шест месеци успостављен мир", наводи.

Међутим, Биљана Ванковска са Филозофског факултета у Скопљу, сматра да суочавање са прошлошћу, а још мање помирење, никада није било на дневном реду у Северној Македонији.

„Истинско помирење најпре подразумева узнемирење - поглед на све болне и трауматичне догађаје које су довеле до насиља, као и саме последице насиља", каже.

Она сматра да је у Северној Македонији „насиље добило легитимитет и показало се корисним", као и да се културно насиље види на сваком кораку „у смислу глорификације ратника и устаника".

Како каже, систем који је настао после Охридског споразума није довео до смањивања сегрегације, већ је продубио поделе на етничкој основи.

„Укратко, стање у Македонији није много другачије од онога у Босни и Херцеговини, али је то политички некоректно рећи", наводи.

Како је споразум потписан (и изгубљен и сачуван)?

Иљир Љума има 70 година и његова породица у Тетову живи више стотина година.

„Ја сам ти чисто градско дете, како се код нас каже", наводи уз осмех.

Лекар је, али је раније био укључен у политички свет и то као високи званичник ПДП-а.

„Пре десетак година, приликом једне годишњице, појавила се вест да ниједан примерак споразума не постоји ни у влади, ни у председништву, ни у државном архиву", каже Љума.

„То ми је потпуно несхватљиво, нисам могао да верујем да је то тачно", додаје.

Откуд њему онда оригинални примерак?

Прво, тако што је његова Партија демократског прогреса била једна од потписница споразума.

„Када се партија распала, део докумената сам успео да сачувам, јер просторије у којима су били нису били сигурни, многи су се врзмали туда", каже.

„Уплашио сам се да их неко не уништи или да нестану као други примерци."

Како наводи, породична традиција је да се чувају такве ствари, па тако има и општинске књиге са почетка 20. века „на српскохрватском, албанском и македонском".

Недавно је ступио у контакт са Артаном Грубијем, замеником премијера Владе Северне Македоније, који му је обећао да ће документ завршити тамо где треба - у државном архиву.

Када је објављено да је пронађен примерак споразума, Груби је изјавио да je контактиранo са свим потписницима и да нико није имао оригинални документ.

„Драго ми је да сам га сачувао", каже Љума задовољно.

„Он је сада на сигурном, а ако неко којим случајем посумња да ли је реч о оригиналу, може да оде до архива и увери се", додаје.

Добро се сећа и како је све изгледало током преговора те 2001. године.

„Доста је времена требало да се дође до договора", наводи уз уздах, додајући да је највише трвења било око употребе албанског као другог службеног језика.

„ВМРО је тврдио да се тиме ствара федерализација Македоније", присећа се.

На крају, каже, најважније је да је дошло до мира, иако није било потпуно задовољних ни са једне, ни са друге стране, што је „нормално у тим условима".

„У Македонији тако није дошло до грађанског рата и боснизације Македоније", каже.

„С тим што Албанци овим договором нису добили албанску републику, као што је Република Српска у Босни - то је важно за оне који тврде да је споразум само у корист Албанаца", наводи.

Како је сукоб изгледао?

До првог већег инцидента дошло је 22. јануара, када је група наоружаних Албанаца напала полицијску станицу у селу Теарце, недалеко од Тетова.

Тада је убијен један полицајац, а тројица су повређена.

Средином фебруара сукоба је било и у Танушевцима, албанском селу на северу земље, а убрзо су се проширили по читавом том региону.

Највише их је било управо око Тетова, другог града по величини у Македонији, као и око Куманова.

Усред свега тога био је Незири, али као ратни репортер.

„Био сам млад новинар и нисам био емотивно спреман за сукоб", каже.

Радио је за Факти, дневни лист на албанском језику.

„Многи новинари су у то време одлучили да изаберу страну, што је и најлакше и најбезбедније - када је рат увек су најпогођенији они који остану у средини", наводи.

Међутим, он то није желео.

Зато је, каже, стално ишао и у планине и радио интервјуе са командантима ОНА-е, а онда на конференције за медије државних званичника.

„Ако стално прелазите линију фронта, онда сте сумњиви и једнима и другима", наводи.

„Било је веома тешко радити у таквим условима и имам много страшних сећања из тог периода, али сам на срећу преживео", додаје.

Убрзо после сукоба у Танушевцима, македонска влада издала је ултиматум, тражећи од Ослободилачке националне армије да прекине нападе.

У исто време почео је дијалог македонских и албанских партија, а средином марта почиње мобилизација војних резервиста и офанзива на села око Тетова.

Већ крајем априла осам полицајаца убијено је у селу Вејце, у подножју Шар планине.

Убрзо су почели и нереди у Скопљу, Битољу и Велесу, а на мети демонстраната често су били локали Албанаца.

На терену је тада био и Дерала.

„Оно што памтим из 2001. су велика напетост и насиље које смо гледали на телевизији, као и тотална подељеност становништва и медија", каже.

Међутим, како наводи, било је и оних, попут његове невладине организације, који су „позивали на мир и мирно разрешење".

Један од циљева, додаје, био је убедити становништво да се не укључи у конфликт, а радили су на „помирењу читавих села".

„У Липковском крају - на северу земље, уз границу са Србијом - успели смо да за један сто доведемо људе који су нешто значили на обе стране и дискусија је била прилично бурна, али надам се да смо помогли да се тај регион не увуче у тотални рат", каже.

Међутим, рат је за то време претио да потпуно ескалира.

У јуну долази до „случаја Арачиново", једног од кључних тренутака сукоба.

Реч је о селу на осам километара од Скопља које су заузели припадници ОНА-е, запретивши да ће гађати престоницу уколико војска не обустави нападе.

„Напашћемо полицијске станице, аеродром, владу и парламент - све што можемо ћемо гранатирати", изјавио је један од вођа ОНА-е, познат као Командант Хоџа.

„Немамо их много, али су ефикасни. Напашћемо са планина", додао је.

У исто време пропадају политички преговори Албанаца и Македонаца.

Борбе се настављају, а крајем јуна долази до примирја.

Једну од главних улога у томе имао је Хавијер Солана, познат у Србији као генерални секретар НАТО Алијансе током бомбардовања Југославије, а тада високи представник Европске уније за спољну политику и безбедност.

Примирје је потписано 5. јула 2001. године, али ту није био крај - борбе око Тетова се настављају и долази до „случаја Љуботен".

Средином августа на путу између села Љубинци и Љуботен, недалеко од Скопља, у експлозији мине страдало је осам македонских војника.

Полиција наредног дана улази у Љуботен, где прво долази до ватреног обрачуна са припадницима ОНА-а, а онда и убиства неколико албанских цивила.

Због тог злочина Јохан Тарчуловски осуђен је пред Хашким трибуналом на 12 година затвора.

То је једини случај који је завршио пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију.

Мировни споразум потписан је 13. августа.

Охридски споразум и Северна Македонија данас

Међутим, ту није био крај сукоба.

До спорадичних инцидената долазило је и у годинама које су уследиле, а 2015. је била нарочито бурна.

Тада је прво у априлу дошло до напада на полицијску станицу у селу Гошинце, недалеко од границе са Косовом.

„Ми смо ОВК. Реците свима да вас ни (председник највеће албанске странке у земљи ДУИ Али) Ахмети, ни (бивши премијер Никола) Груевски не могу спасити", рекао је један од нападача.

„Не желимо Охридски споразум. Хоћемо своју земљу, нека нико не долази, све ћемо ликвидирати", додао је.

Двадесетак дана касније дошло је и до жестоког сукоба у Куманову, када је убијено неколико полицајаца.

Тачно је да Северна Македоније после 20 година „и даље нема друштво које је потпуно интегрисано", сматра Незири, али додаје да су се ствари значајно побољшале.

„Сукоб у Куманову је само један од доказа за то - албанска популација је одбила да подржи ту групу, видели су да права могу да добију кроз политички процес.

„У исто време, један од погинулих полицајаца је био Албанац, а 2001. су полицијске снаге биле сачињене само од Македонаца", каже.

Сличних примера има још, додаје, а један од најважнијих је да су на изборима 2016. године етнички Албанци гласали за партије Македонаца и супротно.

„На врху агенде су проблеми који важе за све - незапосленост, загађење, евроинтеграције, побољшање животног стандарда, а не језик", наводи.

Иначе, две деценије после Охрида - и три после независности - Северна Македоније и даље није чланица Европске уније, али зато јесте у НАТО.

Иако су прогутали ново име и постигли дугоочекивани споразум са Грчком, поставши Северна Македонија, датум за почетак преговора и даље није добијен.

Проблем прави вето Бугарске, због спора око историје и језика.

Новинар Чомовски и по том питању види побољшање односа унутар земље.

„Албанци су и поред свега ипак остали конструктивни фактор такозване нове државе, што се посебно види око питања преговора са Грчком и Бугарском, где остају у позицији идентитета грађана Северне Македоније", каже.

Међутим, Ванковска сматра да ситуација у земљи није добра.

„Истинску слику друштва можете видети управо сада - година највеће економске, социјалне, друштвене и здравствене кризе, у којој бинационална власт има 500.000 евра за прославу споразума, али зато нема новца за противпожарне службе, вакцине, болнице и школе", каже.

Како наводи, „заборав и амнезија су изабрани као прећутна политика".

„Две етничке заједнице имају сасвим супротне интерпретације догађаја, у школском систему је то табу тема - ученицима само кажу 'питајте родитеље шта се дешавало' - али политичке елите су се одмах помириле око привилегија власти", наводи.

„Македонија је на издисају, као у оној старој филмској реплици: Ђекна још није умрла, а ка' ће, не знамо", додаје.

За то време дани пролазе, а месеци који су пред нама могу Македонији донети нове буре.

За септембар је заказан попис становништва, први после 19 година.

Пописа 2011. није било, а са пролећа 2021. одложен је за јесен и велико је питање да ли ће и сада бити одржан.

„Повезивање људских права са процентом неке етничке групе у становништву је генератор проблема који су до сада онемогућавали да се попис обави", сматра Незири.

„Када попис постане тема, сви причају само о томе колико кога има, ко има која права и одмах се врате све теме из прошлости", додаје.

Чомовски мисли да ће попис тешко бити реализован у Ковид-19 условима.

Међутим, како каже, чак и да буде одржан, тешко да ће се ишта променити.

„Мислим да су и Албанци свесни да је економска емиграција разорила и њихово етничко ткиво, а чак и да их буде испод 20 процената њихова права неће бити угрожена", каже.

Додуше, додаје, број становника Македоније већ дуже време у паду, јер многи одлазе у иностранство у потрази за послом.

„Тај егзодус постоји на читавом Балкану", каже кратко.

Кафа

Све то из Тетова прати и Иљир Љума, али се политиком више не бави.

Ради као лекар, пише поезију и прозу „на албанском, македонском, српскохрватском и хрватскосрпском - на ијекавици", наводи уз осмех.

Ситуацију у земљи прати, надајући се да ће коначно стићи та Европска унија.

„Још се неке ствари нису рашчистиле око корупције и правног система, то ће ваљда у годинама пред нама да буде сређено", истиче.

Рата се и даље врло добро сећа.

„Да, видео сам све то, био сам у близини, пуцало се", каже кратко, уз промену у гласу.

„Али знаш шта - у кварту у којем живим има Македонаца и Албанаца и Турака.

„Док су се горе чули пуцњи, моја супруга и комшинице Македонке пиле су кафу… Бринули смо се о сигурности свих нас."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]