Русија, Украјина и психологија: Како нам је рат стигао у џепове - и колико то утиче на психу

Душица Николић из Београда има 74 године и рат у Украјини је прилично плаши.

„Три рата су ме научила да морамо да се припремимо за најгоре", каже Николић за ББЦ.

Марио Бућић, такође из Београда, додаје да је због ситуације у Украјини морао „супрузи да забрани вести, јер се много узнемирила".

„Рођак јој је погинуо током рата на Косову, а она је избегла оданде", наводи кратко.

Сирене за ваздушну узбуну, разорене зграде и велики број избеглица - призори руске инвазије на Украјину свакодневно шокирају свет.

Вести се с посебном пажњом прате на подручју земаља бивше Југославије, у којима се многи и даље живо сећају крвавог распада земље током 1990-их.

Украјинска криза на Западу изазива стрепњу и нагађање, док људи на Балкану „због ратова деведесетих конкретно знају шта би све могло да се догоди", сматра Сандра Бијелац, психотерапеуткиња Института за онкологију и радиологију Србије.

„Они добро знају шта су рат, санкције и немаштина, тако да се код неких јавља страх да ће се поновити све што смо већ преживели", каже она за ББЦ на српском.

Повремени мањак брашна у продавницама и гужве на бензинским пумпама само су неки од призора из градова широм региона, изазваних дешавањима у Украјини.

У овом тренутку је нормално осећати се узнемирено, каже Бјелац, јер „постоји неизвесност и немогућност планирања и осмишљавања будућих корака, као и страх од основне животне угрожености за себе и породицу".

Због тога људи опсесивно гледају вести и бораве на друштвеним мрежама, мислећи да ће тиме да обезбеде мир, а само чине да им буде још горе, сматра Бијелац.

„Једини начин да се превазиђу кризне ситуације је што нормалније живети - дакле као и пре почетка рата, уз нормалну дозу информисаности, да не буде баш као да смо пали са Марса."

Вероватно би било лакше придржавати се овог савета да нам рат, захваљујући интернету и паметним телефонима, није стигао и у џепове.

Звона, нотификације, слике и снимци непрекидно подсећају да људи, не баш ни толико далеко од Балкана, страдају.

Али у оваквим временима страда и истина, сматра Далибор Петровић, социолог који се бави дигиталном сфером.

„У току је и рат информацијама, и треба бити опрезан (када је реч о било чему са мрежа)", каже он за ББЦ на српском.

Како се изборити са анксиозношћу коју изазивају вести:

Изазови

Бућићева жена је пристала да мање прати вести, али је тражила да породица направи залихе уља, брашна и шећера.

„И со, каже да је со најважнија", истиче педесетогодишњи Бућић.

„Купио сам и неколико кутија лекова за родитеље, да се не би успаничили - стари су и много више брину о здрављу од нас", додаје.

Душица за то време само планира да повећа залихе брашна.

„Деца и унуци ме грде, али ја увек имам залихе, а сад ћу да их повећам - уместо пет кила, биће десет... Нећу да се кајем после", наводи она.

„Знам да није довољно за дуже време, али што је сигурно, сигурно."

Бијелац наводи да постоји разлика у реакцији на украјинску кризу овде и на Западу.

„Радим онлајн са нашим људима који су у Немачкој и Италији и они кажу да су народи тамо много уплашенији и узнемиренији од људи са ових простора", каже.

И један и други страх, се додаје, своде на исто - губитак контроле и страх од непознатог, чега је било и почетком епидемије корона вируса.

„Нису узнемирени само они који успевају да се у потпуности искључе из свега, што је веома мали број људи, али и то ескалира", истиче.

Неки од њених пацијената, на пример, кажу јој и да по седам дана нису на друштвеним мрежама, не читају вести, а онда осми дан добију панични напад.

„Не постоји могућност да се потпуно искључимо из читаве ситуације", каже Бијелац.

Како да вам буде лакше

Бијелац каже да у овој ситуацији важи све исто као и током пандемије ковида-19.

„Што мања изложеност вестима које не можемо да контролишемо", наводи.

Оно што можемо да контролишемо су наше окружење и наш микро свет, објашњава Бијелац.

„Треба га осмислити тако да у њему буде што мање продора лоших вести", каже она.

У пракси, то значи довољну информисаност о ономе што се дешава, али и бављење оним стварима које нас испуњавају.

„Дакле, породица, пријатељи, личне активности, посао... За све друго што се дешава у свету сви можемо само да седимо и чекамо - не можемо ништа, баш ништа."

Стручњаци такође подсећају на „основне савете" који увек могу да помогну - добро једите, изађите напоље, оставите телефон, повежите се са људима и одморите се.

Алекс Бушил из британске хуманитарне организације Ум (Mind), која се бави менталним здравље, указује на процес у два корака.

Први је уклонити из свог окружења окидаче и вежбање „свесности".

„Идите негде где можете да будете у овом тренутку, било да је то спорт или шетање пса."

Други корак је концентрација на самодисциплину - увођење реда у свакодневни живот.

„Направите простор за паузу за ручак или спорт уторком, али будите сигурни да ћете то заиста и урадити", каже.

Из организације Ум дају и једноставне савете - пратите вести и друштвене мреже само у одређено доба дана, на ограничено време, а затим нек уследи опуштајућа активност.

Искључите телефон ноћу и контролишите количину медија које конзумирате.

Бушил препоручује и да треба бити свестан одакле информације стижу - ослањајте се на поуздане изворе вести и чињенице, не спекулације.

Погледајте видео: Како изабрати психотерапеута

Шта се дешава на интернету?

Међутим, нимало није лако разазнати шта су чињенице, а шта спекулације када је реч о рату у Украјини.

Букти рат, али и количина лажних снимака, фотографија и дезинформација, а друштвене мреже потпуно су преплављене садржајем.

Тако је, на пример, српски глумац Ненад Окановић на Твитеру постао „украјински војник који је уништио мост у Харкову и херојски умро", у шта су многи у свету поверовали.

Социолог Далибор Петровић каже да током рата у Украјини можемо да видимо „пуну снагу и моћ информација и дезинформација".

„Чињеница да користимо интернет нажалост не значи да смо боље информисани, као што многи мисле", наводи.

То је погрешан утисак, јер информације навиру са свих страна, а „у ствари су људи често жртве манипулације различитих врста".

„На друштвеним мрежама влада снажна какофонија, која је посебно ојачала почетком пандемије корона вируса", каже.

Потом су се, додаје, у ситуацију на мрежама почетком рата у Украјини умешале државе и приватне компаније, које ограничавају приступ појединим информацијама.

„Оно што људи треба да разумеју је да не можемо више рећи да су мреже простор у ком доминирају грађани, иако њих тамо има највише", каже.

Тако се информациони рат се преселио на друштвене мреже, објашњава.

„Неко други пушта све те наизглед аутентичне клипове и фотографије, а који су у великој мери режирани", додаје.

Како наводи, у питању је „стратегија онлајн дезинфомисања", чији је циљ „загадити простор".

Информисање на друштвеним мрежама додатно отежавају бабловови (балони)или ехо коморе, тј. затворени кругови људи који мисле слично и имају сличне вредности, објашњава Петровић.

„Информација из једног бабла тешко да ће ући и у друге", објашњава.

Петровић сматра да сви људи на интернету трагају за информацијама, али не на рационалан, већ на емотиван начин - траже оно што се уклапа у његов вредносни систем.

„И то је заблуда свих који мисле да ће на интернету исправити нечије размишљање тако што ће му дати праве информације... То се неће десити."

„Просечан човек ће занемарити све што се не уклапа у његов већ постојећи став."

У том смислу, додаје, када до некога дођу информације које су у складу са нашим идејама, он их спремно шири даље, чиме „несвесно постаје играч у свету дезинформација."

Како да младима и деци буде лакше

Дешавањима на интернету и друштвеним мрежама посебно су подложни млади, који паметне телефоне често виде само као природни наставак руке, као и деца.

Како објаснити деци шта се дешава уколико су забринута због рата?

Бијелац каже да све зависи од узраста.

„Уколико су деца мања, онда рат не треба ни помињати, а уколико су нешто старија онда треба причати са њима", каже.

„Наравно, то треба да буде прилагођено узрасту и нивоу анксиозности", додаје.

Деца, наводи, интуитивно све осећају, па и то да је свет у трећој години пандемије ковида-19.

„Ми јесмо организми који се адаптирају на све ситуације у којима се налазе, али када постоји овако висок степен угрожености, деца знају да нешто није у реду", сматра Бијелац.

Свакако, истиче, треба обратити пажњу на понашање детета.

„Посебно ако је дошло до промена у понашању и постоји поремећај сна, превелика окупираност друштвеним мрежама, телевизијом или нешто слично", сматра.

„Треба сести и поразговарати са дететом, а ја сам увек за транспарентност и отвореност - ништа не муљати и ублажавати, него бити реалан."

Избегавање теме може учинити да се деца осећају уплашено, наводе стручњаци.

Вивијан Хил из Британског психолошког друштва, каже да би млађој деци било довољно показати где се Украјина налази, како би схватили да је далеко од њих.

Старијој, додаје, треба пружити неки контекст, али без обзира на узраст, кључно је умирити их.

Ако су забринути за људе у ратним подручјима, она предлаже разговор о мерама које они предузимају да би се заштитили.

„Причајте са њима о томе како је већина људи у склоништима и далеко од бомби, или о томе како се људи селе у друге земље где је безбедније", наводи.

Нормално је, наводи, да се људи после неколико година пандемије питају када ће доћи период стабилности.

„Савет који бих дала деци подједнако је релевантан и за одрасле", каже Хил.

„Морате да се потрудите да сачувате време у коме се само забављате и побегнете од сваке тмурности", додаје.

Погледајте видео: Зависност од друштвених мрежа и изгубљено детињство

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]