Балкан, просвета и Финска: Ко је Саму Сеитсало, директор финске Агенције за образовање, које се сматра најбољим на свету, и заљубљеник у Балкан

Финац Саму Сеитсало спаја неспојиво - север и југ.

Већ четврт века ради на томе да школе у Финској буду што боље, а приватно често посећује Балкан.

Обожава далматинску обалу, вина са овог простора и једном је био у неуспелој потрази за медведима на Тари, планини у Србији.

Однедавно овај Финац учи и српски.

У разговору за ББЦ на српском описује како се између некадашње Југославије и њега родила љубав на први поглед.

Први пут је дошао током рата - 1993, кад га је пут довео у Словенију на састанак Европске организације младих - обишли су словеначку престоницу Љубљану и приморски град Пиран.

„Осетио сам, посебно тада у Љубљани, као да сам ту био и пре.

„Постојала је нека чудна веза и од тада сам се враћао много пута", каже Сеитсало, по струци мастер пословне администрације.

Био је у скоро свим државама насталим после распада Југославије - Хрватској, Србији, Босни и Херцеговини и Северној Македонији.

Школе су огледало друштва

Иако није наставник, Сеитсало већ 26 година ради у финској Националној агенцији за образовање (ЕДУФИ) - тренутно је директор.

Агенција, која запошљава 450 људи, у склопу је Министарства просвете и одговорна је за развој предшколског, основног, средњег и високог образовања.

„Уверен сам да школски систем представља на неки начин огледало читавог друштва", истиче Сеитсало.

На питање да ли у Финској уче, као многи ђаци на Балкану, мноштво чињеница напамет само да добију оцену или их то знање припрема за живот, има помало неочекиван одговор.

„Основна идеја је да човека видимо као целину и то је почетна тачка и за образовање", каже он.

Немају просветну инспекцију

Образовна политика у Финској темељи се на поверењу да ће наставник посао радити како треба и немају уопште просветну инспекцију.

„То је и ствар идеологије, у нашем систему постоји поверење од Агенције до учионице.

„Зато у Агенцији немамо инспекторе, желимо да новац, који бисмо њима давали, уложимо у развој образовања", каже Сеитсало.

Слично је у школама.

Сеитсало се присетио како је група колега из Ирске била зачуђена током посете школи у Хелсинкију.

Разговарали су са наставником и директором и питали су колико често наставници подносе извештаје директору о успеху и напретку ученика.

„Сећам се израза лица колеге, био је збуњен, није схватао шта га овај пита.

„`Мислите на разговор са директором на почетку године и онај на крају или нешто друго?`, питао је, јер редовно подношење извештаја једноставно не постоји", наводи Сеистало.

У финском образовном систему нема ни националних, стандардизованих тестова, осим на крају гимназије - попут државне матуре која служи и као пријемни за факултете.

Ко жели да постане наставник, мора да има завршене мастер студије.

За учитеље постоје посебни испити на факултету, слично је и за предметне наставнике, уз обавезне педагошке предмете и усмени интервју.

Бира се „најпогоднији кандидат", не нужно онај са најбољим оценама.

Систем заснован на поверењу

Наставник бира и уџбенике по којима ће предавати, а на њему је одлука и хоће ли, на пример, лекцију о Другом светском рату предавати тако што пусти филм.

„Цео систем се заснива на поверењу и верујем да смо због тога постигли многе добре резултате.

„Млади и даље желе да постану наставници, приближно колико и адвокати или лекари", наводи он.

Мотивише их могућност да утичу на посао, као и слобода одлучивања како ће га обављати, додаје.

За све предмете постоји национални наставни програм, али само срж програма и смернице.

Детаљније планове одређују општине у складу са потребама.

Ипак, како ће конкретно изгледати час - одлучује наставник, он је одговоран за то.

„Постоје циљеви у смислу шта ђак треба да зна, рецимо после прва три разреда.

„Процене раде наставници, али је у националним смерницама прописано шта ђак треба да зна за коју оцену - у распону од 4 до 10", каже Сеитсало.

Четири је најлошија, а 10 најбоља оцена.

Постоји више издавачких кућа које штампају уџбенике, држава се у то не меша.

Држава субвенционише уџбенике за неке предмете који нису чести или које изучава мањи број ђака - на ромском или лапонском језику.

Неколико хиљада Лапонаца живи на северу Финске.

Бесплатно образовање - у потпуности

Основна школа у Финској има девет разреда од 7. до 16. године, а однедавно је законски обавезно и трогодишње средње образовање.

Постоје више опција - да се упише гимназија, као припрема за факултет, или неки од 160 смерова у стручним школама са много часова праксе и учења кроз рад.

И из стручних школа је могуће уписати универзитет - академске или струковне студије.

Пре основне школе, деца иду једну годину у предшколско, а у току је прелазак на две године.

Пошто је образовање обавезно, оно је и бесплатно, али то не значи само бесплатну наставу, као на Балкану.

Ђаци тамо имају бесплатне уџбенике, оловке, свеске, гумице и сви добијају исте.

Надокнађује се и путовање до школе, уколико неко прелази више од седам километара, али појединости се разликују од града до града.

„Од ове године су бесплатни и рачунари и лаптопови у средњим школама, као и све што је потребно од материјала за учење.

„Ако учите за фризера добићете и алат - маказе, чешаљ, све што вам је потребно за рад", напомиње Сеитсало.

Такође, у Финској сва деца у основној школи имају бесплатан ручак.

На тај начин заједница обезбеђује да свако има хранљив, укусан и разноврстан топли оброк, а да родитељи немају обавезе око тога.

Приватне школе постоје, али је законски забрањено да праве профит.

Бесплатно је и високо образовање.

Колико то кошта?

Све то кошта много, али је политичка одлука да тако треба.

„Ако поредите са БДП-ом, на образовање у Финској иде 3,5 или 3,6 процената.

„Министарство просвете је на другом месту најбогатијих, после Министарства здравља и социјалне заштите, Министарство одбране је негде при дну", напомиње Сеистало.

Бруто домаћи производ ове нордијске земље са 5,5 милиона становника износи 269 милијарди долара, подаци су Светске банке.

Поређења ради, Србија са популацијом од 6,9 милиона има пет пута мањи БДП - од 53 милијарде долара.

„Ако улажете у образовање, нећете морати да улажете у полицију", истиче он.

Фински образовни систем често се сматра једним од најбољих на свету, ипак, Сеистало сматра да и даље има простора за напредак.

„Сматрам да ми у Финској имамо прилично добар образовни систем, али не можемо да се ослонимо на то, морамо да наставимо да будемо бољи.

„Зато је важна међународна сарадња", оцењује.

Јединствена просветна чорба

У оквиру агенције којом Сеитсало руководи прошле јесени основан је Стручни центар чији је циљ да ојача улогу Финске у решавању глобалне кризе учења.

Центар би кроз слање финских стручњака требало да помогне у напорима да се дође до праведнијег и инклузивног квалитетног образовања у земљама у развоју.

Активности овог Центра се финансирају из средстава за развојну сарадњу којима управља Министарство спољних послова.

Финска је само за те намене издвојила четири милиона евра у периоду 2021-2023.

„Основа нашег свеобухватног образовног система, који се развија до седамдесетих година, лежи у међународној сарадњи.

„Ишли смо у Шведску, у Америку, угледали смо се на Немачку, копирали смо неке ствари са разних страна, али смо направили нашу чорбу која се разликује од свих", напомиње Сеитсало.

Шта га привлачи на Балкану?

Финска се не истоку граничи са Русијом, он је као младић више пута био у Москви и Санкт Петербургу.

Претпостављао је да ће нешто слично видети и на Балкану.

„Био сам изненађен кад сам видео разлику између Љубљане и градова у Русији.

„Разликовала се архитектура, али и људи, атмосфера - све је било другачије", каже он.

Како је после тога небројено пута посетио регион, уверио се да нека уврежена мишљења носе у себи зрнца истине.

„Ви имате слику да смо ми на северу организовани, ја имам осећај да је на Балкану мало хаотичније.

„Није ништа црно-бело, да је нешто добро, друго лоше, али постоје неке разлике и оне се рефлектују и у школским системима", наводи Сеитсало.

Шта се може поправити у финским школама?

Пошто расте неједнакост у друштву и међу школама се препознају разлике.

Да би се смањиле неједнакости, у Хелсинкију имају политику позитивне дискриминације.

То значи да ће из буџета више пара добити сиромашније школе - то се рачуна на основу просечне плате у тој области, образовања родитеља и броја имиграната који ту живе.

„У Америци најбоље школе са највећим успехом добијају највише новца и постају још боље.

„Ми се трудимо да смањимо те разлике, посебно међу општинама", каже Сеистало.

Према подацима са ПИСА тестирања, разлика између најлошијих и најбољих ђака најмања је у Финској, напомиње Сеитсало.

„Није нужно да имамо најбоље ученике у Финској, ово је важно", додаје.

Раде и на томе да деци буде пријатније у школама.

„Неким дечацима буде досадно током учења, а занимају их друге ствари, то су ствари које унапређујемо", каже Сеитсало.

Природа, вина, људи и ракија

У пословној посети земљама Балкана још није био, долазио је углавном туристички.

„Најчешће сам био у Далмацији у Хрватској, мислим да су разлози сасвим природни, посебно лети.

„Био сам, наравно, и у Србији - у Београду, Нишу, Мокрој Гори, Фрушкој гори", набраја.

Једном је ишао на организовани излет на Тару, како би пробао да види медведе.

„Остали смо увече и видело смо неке птице, али не и медведе.

„Ренџер нас је питао зашто неки Финац дође ту да види медведе", прича уз осмех.

По повратку кући, разговарао је са колегом који је тих дана био у источној Финској - он је за само једну ноћ видео 17 медведа.

Главни разлог што се често враћао на Балкан су људи, каже.

„Пријатељски су настројени, отворени, лако им је прићи и то је исто, без обзира у којој сте држави.

„Тешко је правити генерализације, али кад бих то радио, можда су због историјских и културолошких разлога људи на Балкану отворенији, него овде у Финској", каже Сеитсало.

Финска је по површини неколико пута већа од Србије, али је једна од најређе насељених.

Пошто четвртину територије захвата поларни круг, већина становништва живи на југу земље и у градовима.

Кад дође на југ, ужива у природи, али и храни и винима која се праве на Балкану.

„У Хрватској и Србији су можда најбоља вина.

„Оно што их чини занимљивим су аутохтоне врсте грожђа које не постоје нигде друге, то су неке ствари које би ваљало дубље истражити", напомиње.

Велики је љубитељ кошарке и то му је био додатни мотив за посете простору бивше Југославије.

Живи у Хелсинкију, а рођен је у граду на југозападу земље - Нокиа, који је светску славу стекао због истоимене фабрике мобилних телефона.

Разговарамо на енглеском, мада он од септембра учи и иде са супругом на приватне часове српског.

Жели да кад поново дође, боље разуме људе око себе и разговара са њима.

„Можете на Балкану преживети са енглеским и на неким местима добити помоћ с немачким, али кад причате локални језик, то отвара многа врата и ствара јаче везе међу људима", истиче.

У духу рекламе „Nokia connecting people" и њене балканске верзије „ракија повезује људе", овај фински службеник лако бира шта му је омиљена српска реч:

„Траварица", изговара уз осмех и меко ц.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]