Олимпијске игре, Америка и Ирак: Дрско бекство иницирано забрањеним погледом - „рекли су ми да никако не гледам у Клинтона"

„Не гледајте у председника Клинтона."

Тако су гласиле инструкције које је Раед Ахмед добио пред церемонију отварања Олимпијских игара у Атланти, 1996. године.

Здепастом ирачком дизачу тегова је било речено да су Клинтон и Сједињене Америчке Државе желели да униште његову земљу и да им не треба указивати никакво поштовање.

Ова порука је стигла од званичника Ирачког олимпијског комитета, који је таква наређења добио од Удаја, најстаријег сина Садама Хусеина.

„Рекли су ми - не гледај ни лево ни десно јер ће ту бити и председник, не гледај у њега", каже Раед.

„Рекао сам им да нема проблема."

Раед је био сав озарен када је утрчао на стадион, поносно носећи националну заставу.

У том тренутку је имао 29 година и за овакву част се изборио у конкуренцији још двојице спортиста.

Без обзира што су у њега биле уперене очи ирачких званичника, он је бацио поглед у десну страну.

„Нисам могао да поверујем", каже он.

„Клинтон је гледао у нас.

„Видео сам да је био јако срећан када нас је угледао. Устао је и почео да аплаудира."

Био је то тренутак који је за сва времена изменио Раедов живот.

Рођен је у шиитској муслиманској породици у Басри, 1967. године.

Његов отац је био тренер бодибилдера.

У дизању тегова је почео да гради каријеру још раних 80-тих година, да би 1984. освојио титулу националног шампиона у категорији до 99 килограма.

Али та каријера је, у позадини превирања у његовој домовини, била угрожена.

Шиити са ирачког југа и Курди са севера су се побунили 1991. године.

Побуна је почела непосредно после краја првог Заливског рата када је ирачке снаге које су извршиле инвазију на Кувајт зауставила међународна коалиција предвођена Сједињеним Државама.

Средином фебруара 1991. године, неколико дана пред почетак копненог напада снага коалиције, тадашњи амерички председник Џорџ Буш је објавио саопштење којим је поручио Ирачанима да постоји начин да се избегне крвопролиће.

„Време је да ирачка војска и ирачки народ узму ствар у своје руке и да приморају диктатора Садама Хусеина да се повуче", поручио је Буш.

Шиити и Курди су веровали да то значи да ће САД подржати устанак против Садама и у марту је све експлодирало.

У Басри и у другим градовима су се стотине ненаоружаних цивила излиле на улице.

Преузели су федералне зграде, ослободили робијаше из затвора и испразнили складишта са оружјем.

Ускоро су контролисали 14 од 18 ирачких провинција које су отели од Садамових снага, а борбе су се водиле и надомак главног града, Багдада.

Али како се устанак ширио земљом, амерички званичници су све више инсистирали на томе да њихова политика никада није била мешање у унутрашње ствари Ирака или уклањање Садама са власти.

Завршетком Заливског рата, побуњеници су остали без америчке помоћи, а Садам је започео једну од најбруталнијих репресија над Шиитима и Курдима, убивши десетине хиљада људи за само неколико месеци.

Раед се сећа како је био сведок када је Садамов рођак Али Хасан ал-Маџид, познат и као Хемијски Али, постројио студенте са универзитета у Басри и стрељао их.

У исто време су и санкције Уједињених нација почеле да све теже погађају обичне људе.

Раед каже да су се људи мучили да набаве најосновније ствари као што су хлеб и пиринач.

Он је већ увелико размишљао о томе како да се извуче из свега.

За разлику од многих Ирачана, Раед је имао могућност да путује у иностранство због спортских такмичења.

Међутим, бити врхунски спортиста у Ираку је значило и да морате да се сретнете са Удајем, озлоглашеним и бруталним Садамовим сином, који је био председник Олимпијског комитета и Ирачког фудбалског савеза.

Познате су биле Удајеве казне за преступе какви су били промашени пенал, црвени картон или недовољно залагање - мучење струјом, приморавање људи да се купају у канализационим отпадним водама, па чак и егзекуције.

„Радио је штагод је хтео, он је био Садамов син", каже Раед.

У циљу да заштити сам себе, Раед се потрудио да умањи Удајева очекивања пред наступе на међународним турнирима.

„Видео сам људе који су излазили из затвора.

„Фудбалери и кошаркаши би нам говорили: 'Пазите се када одлазите на такмичења'. Убили су тако много људи", каже он.

„Када ме је упитао да ли могу да се вратим са златном медаљом, рекао сам не.

„За злато мораш да тренираш најмање четири године, а у Басри је то било јако тешко јер није било довољно ни хране ни воде.

„Да би дизао тегове, потребни су ти храна у великим количинама и физикална терапија."

Раед је у међународним такмичењима видео најбољи начин да се заувек извуче из Ирака.

Тренирао је више него икада - два пута дневно и пет дана недељно је пролазио кроз исцрпљујуће тренинге, не би ли испунио норме за такмичења.

Године 1995. је отпутовао у Кину на првенство света у дизању тегова, али је сматрао да су мале шансе да ће му кинески званичници помоћи и да је ризик превелики да би покушао бекство.

Ипак, његов наступ је био довољно добар да му осигура место у олимпијском тиму.

Био је на списку за Атланту.

Био је свестан да ће му Игре у Америци 1996. бити боља прилика за бекство.

Пре него што је отпутовао на Олимпијске игре, Раед је контактирао са пријатељем у Америци.

Почео је да процењује ризик.

Шта ако га пошаљу натраг у Ирак? Шта ће се догодити са његовом породицом? Како ће побећи од увек будних ирачких званичника?

Раед није био сигуран да је бекство реално када се укрцао на авион за Америку.

Када је стигао у Олимпијско село, Раед се сместио и уклопио у окружење, покушавајући да не привлачи пажњу.

Уосталом, био је одабран да носи националну заставу на највећој представи на свету.

Пред почетак церемоније отварања Игара, Садамов бивши преводилац Анмар Махмуд, који је путовао са олимпијским тимом, му је неколико пута рекао да не гледа у председника Клинтона.

„Желели су да покажу како Ирачани не воле Америку и не воле њиховог председника", каже Раед.

Махмуд је стајао директно иза Раеда док су корачали олимпијском стазом 19. јула 1996.

Он каже да је Махмуд приметио како гледа у Клинтона, али да није рекао ништа.

Ирачки званичници су такође изгледали искрено изненађени када су видели да им председник аплаудира, рекао је он.

Ако је у његовој свести и даље било сумње, она је сада нестала - у Ирак се неће враћати.

Али постојао је и проблем како остати у Америци.

Раед је контактирао са још једним пријатељем у Америци, Мохсеном Фрадијем, и саопштио му план.

После тога му је у посету дошао дипломирани инжењер са Универзитета Џорџија, Интифад Куамбар.

Он је имао приступ Олимпијском селу.

Раед је од њега затражио помоћ.

Срели су се у тајности, али Раедови пратиоци су већ постали сумњичави.

„Ирачки званичници су почели да сумњају да ја желим да останем.

„Рекли су ми да ми то није дозвољено и да ћу завршити у затвору ако то урадим", каже он.

Раед је био непоколебљив.

План је већ био направљен, али је пре тога морао да се такмичи.

Неспреман за равноправну борбу са ривалима, завршио је као трећи отпозади.

Дигао је укупно 303 кг из два одвојена покушаја.

Када је такмичење било завршено, био је спреман за бекство.

Ујутро 28. јула 1996. године, ирачки олимпијски тим се спремао да обиће оближњи зоолошки врт.

Док је тим кретао на доручак, Раед се претварао да је нешто заборавио у својој соби.

Брзо је спаковао своје ствари и пожурио ка предњем делу Олимпијског села.

Тамо су га у колима чекали Куамбар и Фради.

Раед је ушао у ауто и потом су кренули.

„Стално сам размишљао о својој породици", присећа се он.

„Био сам забринут за њих јер нисам знао шта ће се догодити са њима када ирачки званичници сазнају да сам побегао.

„Нисам се плашио за себе јер сам знао да сам у добрим рукама и да за мене нема никакве опасности. Једино сам се бринуо за моју фамилију."

Раед је отишао без пасоша који су ирачки званичници држали у поседу заједно са свом осталом документацијом.

Прво је отишао до ирачко-америчког адвоката који је дошао из Њујорка.

Заједно су отишли до имиграционе агенције да тамо објасне да Раед жели да остане у САД-у.

Затим је организована конференција за штампу на којој се суочио са светским медијима.

„Волим своју земљу. Само не волим овај режим" - тако је Њујорк Тајмс цитирао Раедове речи.

После конференције за штампу, Раед је рекао да је канцеларија Удаја Хусеина звала ЦНН са поруком да Раед мора да се врати јер му целу породицу држе као таоце.

На крају су они били пуштени на слободу када је Раед поручио да се неће враћати у земљу, али више од годину дана није могао ни да разговара са њима.

„Ствари су за њих биле веома компликоване, нико није желео да разговара са њима. Моја мајка је била директорка школе, али су је избацили са посла", каже он.

Када је Раед коначно добио азил, почео је да ради седам дана недељно не би ли скупио новац за лажни ирачки пасош за супругу.

Она је 1998. успела да пређе у Јордан у којем је од званичника Уједињених нација затражила помоћ да јој омогуће одлазак у Сједињене Државе.

Раед и његова жена су се скрасили у Дирборну, у држави Мичиген.

Тамо живе и данас, са својих петоро деце.

У Дирборну постоји велика арапска заједница, а од 2003. године, када је започео рат у Ираку, на хиљаде Ирачана се населило у овај регион.

„Дирборн је као Багдад", уз осмех каже Раед.

Он је отворио плац за продају половних аутомобила и наставио да тренира дизање тегова.

Такође, тренира и локални ирачки фудбалски и кошаркашки тим.

Када је 2004. године пао режим Садама Хусеина, први пут се вратио у родну земљу.

„Цела породица ме је чекала и сви су желели да ме поздраве јер се нисмо видели још од 1996.

„Плакали су када су ме видели, нису веровали да ће ме икада више срести", присећа се он.

Раедови родитељи и даље живе у Басри, али су до пандемије сваке године посећивали Сједињене Државе.

Гледајући у будућност, Раед мисли да ће вероватно остати у Мичигену, иако га је увек привлачило да се пресели у неки крај у којем је клима као у његовој земљи.

„Желео бих да се преселим у Флориду јер је време тамо као у Ираку", каже уз смех.

„Овде је живот тежак, нарочито од децембра до фебруара - пада много снега и превише је хладно. Ја никада раније нисам видео снег.

„Увек сам се питао како то људи излазе напоље када падне 10-ак центиметара снега?"

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]