Јасминка Петровић у Интервјуу петком: „Деца највише воле да причају, само их треба слушати“

Има ли забрањених, тешких тема за децу, које њихове очи не би требало да прочитају или уши да чују?

Списатељица књига за децу и младе Јасминка Петровић каже да никада није бежала од таквих тема.

„Мој кључ је дружење с децом. Тако чујеш шта их интересује, некад је то заљубљивање, некад је нешто друго", каже она у за ББЦ на српском.

Управо тако и налази инспирацију за дела - у дружењу, ослушкивању, чак и прислушкивању најмлађих.

Зато колеге, наставнике и родитеље саветује да слушају децу - са уважавањем.

Страствени је шетач - свуда иде пешке, а кад јој се учини да ће негде закаснити, супруг Влада је довезе мотором до жељеног места.

„Једном сам тако стигла испред школе у којој сам имала гостовање. Деца у дворишту су одлепила", каже Јасминка.

Налазимо се у делу палилуске библиотеке Милутин Бојић, посвећеном дечијој књижевности, где снимамо фотографије које прате овај разговор.

Библиотеком се шета маца, за коју нам кажу да има незгодну нарав и уме да огребе, али Јасминка не хаје и покушава да је помази.

Око ње су светски класици, популарни стрипови, књиге савремених српских писаца за децу, али и више од 30 наслова које је написала.

Са полице вади Лето кад сам научила да летим, роман од летовању које мења живот дванаестогодишње Софије, по коме је снимљен истоимени филм у режији Раше Андрића.

С одушевљењем говори о младим глумцима Клари Хрвановић и Луки Бајто, који су оживели њене јунаке.

Чини јој се да је филм, чија је премијера одржана 16. фебруара, „сјајно ухватио атмосферу и поруку књиге".

Како се постаје дечији писац: Једна идеја, мало хумора и пуно емоција

Не постоји тренутак када је одлучила да ће само писати за децу, тврди она, већ се то догодило спонтано.

Радила је на радију Београд 202, а затим је на радио Пингвину почетком деведесетих уређивала дечију емисију Двеста, из места.

Паралелно с тим, писала је текстове за рекламе и данас јој то делује као најбоља припрема за занат дечијег писца.

„Добијеш 30 секунди, мораш да извучеш једну идеју, никако две, мора да буде емотивно, по могућству духовито."

Док је радила у дечијем часопису Тик-Так, упознала је илустратора Добросава Боба Живковића, чији цртежи ће красити многе књиге које је објавила касније.

Заједно су осмислили стрип о гаврану Јајзију, браниоцу дечијих права, са ким су деца могла сваког четвртка да разговарају телефоном.

Кад би телефон зазвонио, сви у редакцији Тик-Така би се разбежали, јер особа која се јави морала би са децом да прича крештећи и да током разговора остане у улози гаврана, док се колеге смеју и ометају га.

„Напољу је било ружно, али ми смо се забављали", сећа се она почетка деведесетих година прошлог века.

Суморна свакодневица је ипак постала тема њене прве антиратне приче Гига прави море, објављене 1996.

И у каснијим делима, Јасминка Петровић није бежала од, условно речено, тешких тема за децу.

Ово је најстрашнији дан у мом животу се бави разводом родитеља, 35 калорија без шећера поремећајима у исхрани, а последице рата и прекинути контакти међу члановима породице тема су романа Лето када сам научила да летим.

Писање за децу сматра одговорним послом, позивајући се на Душка Радовића, који је рекао да је писати за одрасле тешко, а за децу још теже.

Многе њене књиге су намењене читачима почетницима и врло је обазрива у употреби језика, жаргона и количине речи.

„Ако заспемо некога ко има пет или шест година с гомилом реченица, изгубиће вољу. Ако му дамо превише баналну тему, лако ће одустати."

Погледајте видео: Александар Хемон - од одрастања у Југославији до Матрикса

Илустраторима Бобу Живковићу и кћерки Ани Петровић даје потпуну слободу у осмишљавању цртежа, који су обавезан део већине њених књига.

Тврдње да данашња деца не читају и да све време проводе на телефону или компјутеру, сматра претераним и субјективним, указујући да у Србији никада није обављено стручно истраживање колико деца заправо читају и шта воле.

Углавном среће децу која воле књиге и са страшћу причају о доживљају јунака и њихових догодовштина, као и учитеље који с великом дозом ентузијазма покушавају да заинтересују децу за читање.

Желећи да помогне родитељима, који безуспешно покушавају да натерају децу да читају, написала је књигу Од читања се расте, у којој дека главној јунакињи пружа мотивацију за улазак у свет књига.

Многа деца о књигама сазнају на интернету, па јој се дилема књиге или компјутер чини погрешном.

Пре слања завршене књиге издавачу, Јасминка шаље деци рукопис или им чита наглас и прати њихове реакције.

Они су, каже, најстрожији критичари.

„За читаве пасусе кажу да су досадни или се одушеве и мисле да је књига о њима, јер јунаци говоре исто као и они", описује она процес пробног читања.

Током разговора с читаоцима, гостујући по школама и на књижевним фестивалима, увидела је да деца имају мишљење о свему, само их одрасли у њиховој околини не питају како се осећају и шта мисле.

„Треба да им приступимо с уважавањем, не треба да будемo ауторитативни, нити да се кревељимо", саветује она колеге писце, учитеље и родитеље.

Лето када сам научила да летим: Деца се смеју, а одрасли плачу

Дванаестогодишњу Софију из Београда родитељи шаљу са баком на летовање на Хвар.

Удаљена од пријатеља, али и плаже, без интернета, чини јој се да ће провести паклено лето с две баке у селу на острву.

Причу о сазревању, сазнавању породичних тајни, упознавању вршњака са којима се разумеш, иако они говоре помало другачије, Јасминка Петровић је објавила 2015.

Лето када сам научила да летим доживело је седам издања, снимљен је филм, а књига је преведена на неколико језика и ушла је у лектиру за седми разред.

Деца се смеју, а одрасли плачу, њен је утисак после гледања новинарске пројекције филма Раше Андрића.

„Књига говори о последицама рата, нисам стала ни на страну Срба, ни Хрвата, већ на страну деце, занимало ме је како се обрушило све то на њих", објашњава она заплет у коме јунакиња сазнаје да има још један део породице, а да јој о томе нико није причао.

Роман није још објављен у Хрватској, иако га је Јасминка представљала на неколико фестивала и добила позитивне реакције деце.

У недавном интервјуу на телевизији Н1, рекла је да долази из српско-хрватске породице или хрватско-српске обитељи, после чега су јој се многи људи захвалили, јер осећају страх да причају о томе да потичу из мешовитих бракова.

Летује сваке године на Хвару и каже да у стварности не среће људе „који постоје на интернету и прете другима".

„Живот је кратак да бисмо мрзели, имам више од 60 година и то ми је пролетело, јуче сам била дете, а данас имам троје унука" каже она.

Ко је Јасминка Петровић

Будућност је улагање у дечију културу

Иако је освојила најважније награде за дечију књижевност, по њеним књигама су снимљена два филма, а одломци из дела се налазе у читанкама, Јасминка Петровић сматра да дечија књижевност нема место у друштву које заслужује.

„Сви знају ко је добио Нинову награду, а нико не зна ко је добио награду Невен, иако се ова награда додељује од 1955. године", каже она.

За помаке који су начињени, тако што су неки савремени српски писци за децу постали део школских програма, сматра да су последица труда појединаца у образовном систему, који су годинама покушавали да то изведу.

Системског улагања у дечију културу нема довољно, тврди она.

„Деца нису гласачи, али врло лако их политичари стављају као брош на ревер", коментарише она поједина предизборна обећања која се односе на „будућност наше деце".

Из путовања по Европи схватила је да се читалачка публика, а касније и ученици који самостално конзумирају културне садржаје, стварају од најранијег узраста.

Деци се прво читају сликовнице, затим гледају луткарске преставе, касније филмове и посећују музеје.

„Тешко да ће то неко кренути да ради сам са 16 година", сматра она.

Од читања Хајди и Пипи до подкаста

Сећа се како су је очарале књиге кад је била дете - Хајди Јохане Шпири је добила од тетке, а Пипи дуга чарапа Астрид Линдгрен је прва књига коју је сама одабрала да чита.

„Сви се сећамо ко нам је нам је била учитељица, коју смо бајку волели", каже списатељица.

Неке особине омиљених јунакиња из детињства, позајмила је за своја дела.

„Хајди је она страна где разумем децу, волим природу, имам емпатију, где сам добра душа."

„А Пипи је она страна у мојим књигама где засмејавам децу, где сам храбра, смем да кажем оно што мислим, да чиним ствари које се људима можда чине необичним."

Ипак, као и многима који су одрастали у Југославији, за њено формирање је био пресудан Душко Радовић.

Сећа се црно-белог телевизора на коме је гледала Мићу и Аћима из чувене дечије емисије На слово, на слово.

Кад је била студенткиња, дан јој је почињао уз емисију Добро јутро, Београде на радију Студио Б.

Страшног лава, Плавог зеца и друге Радовићеве песме, читала је деци, а данас их чита унуцима.

Највише времена проводи у писању, читању и разговору.

Омиљени саговорници су јој пријатељи и чланови породице, сарадници на различитим пројектима посвећеним дечијој књижевности, али и више хиљада деце из вртића и школа по Србији, где је представљала књиге.

Не чуди да су јој тренутно подкасти омиљена разбибрига, а каже да редовно слуша Агеласт Галеба Никачевића, подкаст Њуз нета и Бооквалисте, који се баве књижевношћу.

Оно о чему пише, различите приче из хуманистичке перспективе, воли да види на великом платну.

Не може да се сети имена филма у коме је у првих пет минута већина јунака побијена, а са чије пројекције је изашла из биоскопа.

„Кад су убили Деда Мраза, то је био крај за мене", закључује Јасминка кроз осмех.

Погледајте видео: Букјтубери и букстаграмери

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]