Интервју петком, Џесика Брудер за ББЦ на српском: Како је настала књига „Земља номада", по којој је снимљен Оскаром награђен филм

Када је америчка новинарка и списатељица Џесика Брудер 2014. године купила камперски комби у и упустила се у трогодишњу авантуру како би написала књигу, није могла ни да замисли да ће њено дело једног дана постати филм који ће освојити Оскара.

Филмско остварење „Земља номада" је овог пролећа понело три Оскара и то у категоријама за најбољи филм, најбољу режију и најбољу глумицу, а редитељка Клои Џао је прва жена азијског порекла у историји овенчана овом наградом.

„Ово је прича о пријатељству у лудом времену и људима који се суочавају са великим изазовима, али успевају да их превазиђу ослањајући се на друге, па мислим да су због тога многи могли да се поистовете", каже Брудер у разговору за ББЦ на српском.

Књига, недавно преведена и на српски језик, открива причу о старијим Американцима који не живе на сталној адреси, него путују комбијима и камперима широм земље.

Међутим, они то не раде из авантуризма, већ зато што не могу да приуште стално боравиште где би уживали у заслуженој пензији, па трбухом за крухом прелазе хиљаде километра, тражећи сезонске послове.

Бескућници или нескућени

Док разговарамо телефоном, Џесика Брудер је на још једном на путовању - вози се на задњем седишту аутомобила који кривуда кроз сликовите пределе италијанске покрајине Лигурија, на путу за градић Роверето где треба да учествује на књижевној вечери.

Поред писања, Брудер предаје новинарство на престижном Универзитету Колумбија.

Између 2014. и 2017, месецима је путовала од севера до југа Америкe и разговарала са људима који за себе говоре да „нису бескућници, него немају кућу".

„У Америци постоји огромна стигма око бескућништва, а медији се труде да не говоре за људе како су бескућници (homeless), него да су нескућени (unhoused)", прича Брудер.

Према подацима за 2020. годину, Америка има више од 580 хиљада бескућника.

Камперски комбији су све популарнији у овој земљи, а у гаражи их има око девет милиона домаћинстава.

У комбијима живи око милион Американаца, већином по сопственом избору, али има и оних који не могу да приуште стан и комуналије, пише Вашингтон пост.

Брудер је одабрала да пише о овој другој групи.

„Они за себе кажу да имају дом на точковима, што је начин да задрже достојанство које им је веома важно", наводи.

'Номади'

Списатељица каже да је термин номади сама изабрала - људи о којима пише „не говоре тако о себи".

„Мени је звучало поетски па сам искористила и за наслов књиге, али нисам могла да претпоставим да ће то ући у мејнстрим", каже Брудер.

Џесикина авантура почела је када јој се 2013. указала прилика да напише репортажу за њујоршки Харперс магазин.

У почетку је мислила је да су „људи који воде овај начин живота пензионери који су одабрали да живе на годишњем одмору".

„Читава прича се преокренула када сам схватила да већина њих ради тако зато што мора - не могу да приуште одлазак у пензију", каже.

Просечан Американац не може да приушти да истовремено живи по мерилима средње класе и штеди како би му квалитет живота у пензији остао исти, пише магазин Форбс.

Они који се пензионишу са 65 година, могу да очекују пензију од око 2.700 долара месечно - тек нешто више од социјалне помоћи која може да достигне 2.000 долара.

Брудер пише о људима који притом и раде - према њеном искуству, већина „сортира и пакује робу у складиштима компаније Амазон", чији је власник Џеф Безос најбогатији човек на свету.

Амазон је највећа интернет продавница на свету и има више од милион запослених, а већина ради у складиштима.

„Америка је земља великих неједнакости", констатује Брудер.

„Амерички сан није америчка стварност".

'Смем ли да помазим твог пса?' - судбоносни сусрет са Линдом Меј

Џесика је била је „веома срећна" када је човек који је радио у складиштима компаније пристао да јој да интервју.

„На срећу по њега, а несрећу по мене, он је постао један од ретких сезонаца којима је Амазон понудио сталан посао, па се уплашио да ће га изгубити ако буде разговарао са мном", објашњава.

Џесика је недељама возила од складишта до складишта, разговарајући са људима и гризући нокте у страху да јој прича виси о концу.

„Здружила сам се њима, па ме је једна жена позвала на журку", каже.

Судбина је хтела да на исту забаву дође и Линда Меј, жена чија је животна прича касније постала срце књиге, а потом и филма.

„Звучаће необично за новинарку, али ја сам по природи стидљива", прича Брудер.

„Угледала сам жену са псом који је личио на мог и са којом сам пожелела да се упознам, али нисам знала како да почнем, па сам је питала: 'Могу ли да помазим Вашег пса?' и тако је све кренуло", присећа се.

Разговарале су о разним практичним странама живота на точковима - „како се сналазиш, како примаш пошту или идеш код лекара".

„Одмах сам знала да сам коначно срела праву особу", присећа се списатељица.

Ни једна ни друга нису могле да претпоставе да је њихов разговор не само увод у путовање које ће трајати три године, већ и пријатељство за цео живот.

„Да нам је неко тада рекао да ћу написати књигу чија ће бити главна јунакиња, да ће Линда Меј играти саму себе у филму и да ћемо заједно ићи на доделу Оскара, вероватно бисмо им рекле да су полудели", препричава кроз смех.

Пријатељство са Линдом Меј за Брудер није било прво зближавање са старијим људима о којима пише и од којих је, како каже, „много научила".

Како примећује, „ејџизам је велики проблем и старији су ужасно потцењени".

„Сматра се да када зађете у одређене године више не можете да будете корисни, не можете да изађете на крај са новим изазовима, па ми је било посебно драго да је гледам како се (Меј) прихвата улоге у филму, како се одлично сналази и бриљира у томе", истиче списатељица.

Зашто су становници 'Земље Номада' углавном белци?

Гледајући групне портрете радника у складиштима компаније Амазон, Брудер је приметила да су „већина белци седе косе".

„Ти детаљи били су веома упадљиви и почела сам да се питам зашто је тако", каже.

Одговор се, како додаје, „наметнуо из медија".

„Свако мало у Америци се појављују тужне вести да је полицајац упуцао ненаоружаног црнца.

„Иако волимо да мислимо како су те ствари далека прошлост, Америка се још увек бори са овим проблемима", каже.

Људи тамне боје коже су у већем ризику да их убију припадници полицијских снага него белци, наводи се у студији коју је објавила америчка Академија наука и уметности.

Најризичније је бити црни мушкарац - смрт од полицијске руке може да очекује један у 1.000.

Брудер оцењује да је „много теже" живети у камперу ако сте тамнопути, иако је у Америци легално живети у комбију.

„Када имате дом на точковима, већ радите нешто неуобичајено", каже.

„А када сте на све то и црни, то вас ставља пред разне друге изазове", додаје.

Живот у камперу

Иако је камповала „много пута у животу" пре него што се упустила у дуго путовање комбијем, искуство живота за точковима за Џесику Брудер било је „нешто тотално другачије".

И захтевало је озбиљну припрему.

На америчком сајту за оглашавање Крејглист купила је комби из 1995. године, а пријатељи су јој помогли да постави соларне панеле на кров.

„У почетку је било необично возити га зато што је гломазан, па шева лево-десно - осећала сам се као да управљам чамцем", прича Брудер.

Кревет на развлачење и мали фрижидер пружали су утисак дома, али је изазов био „како да се угрејем ноћу".

„У почетку сам користила камперски трик да упалим мотор када ме хладноћа пробуди и онда одспавам још неколико сати", каже.

Међутим, бука и утрошак горива су је подстакли да набави грејалицу на пропан.

Купила је и детектор угљен-моноксида, отровног гаса без боје и мириса који уколико цури, може да изазове гушење.

„Једне вечери сам се таман спремала да се увалим у кревет и мало читам пред спавање када је детектор запиштао", каже.

„Излетела сам из комбија и сатима се смрзавала на хладноћи у пиџами, јер нисам била сигурна колико времена треба да прође пре него што буде безбедно да се вратим".

Комби је имао тоалет, али је туширање било скоро па луксуз.

„Користила сам влажне марамице или бих се истуширала у перионицама веша, које нуде и ту услугу", прича.

За људе који живе у комбијима и камп-приколицама, детаљи које Брудер описује су свакодневица.

„Иако сам ја тако живела само привремено, нисам могла а да не запазим колико је важно имати пријатеље који су у истом сосу, на које можете да се ослоните, јер свашта може да крене наопако", каже списатељица.

Како је прича са маргине постала Оскаром награђен филм

Била је јесен 2017, а Брудер је отпутовала у Лос Анђелес да представи књигу.

Једног дана, док је ишла „у супермаркет по грицкалице", зазвонио је телефон.

Била је то њена агентица, која јој је рекла да се неко у Холивуду интересује за књигу.

„Рекла сам да ћу наћи времена да се сретнем са њима, али нисам била превише узбуђена јер познајем пуно писаца који су добијали такве позиве и на крају није испало ништа", присећа се.

Међутим, идеја је кроз неко време постала стварност, а Брудер је блиско сарађивала са редитељком и продуцентима.

„Потрудила сам се да им пренесем што више информација, упознала сам их са појединим људима које сам упознала на путовању и пустила их да даље одраде њихов посао".

На сету је била и Линда Меј, а Брудер каже да се њена главна јунакиња „дивно ровела током рада на филму, али је то није променило".

„Феноменална ствар у вези са њом је што где год да је ставиш, шта год да радите, то је и даље Линда", закључује Брудер.

Каже да је „веома задовољна како је филм испао".

Ипак, Оскар је за њу био изненађење.

„Тај филм се не уклапа у стереотипни образац онога што успева у Холивуду, али сам веома срећна смо направили успешну причу о људима са маргине", каже.

За обе, живот се вратио у уобичајене токове - Џесика Брудер промовише своју књигу и предаје на факултету, а Линда Меј ужива у пензионерским данима - мало мирније него пре појављивања у филму.

Косово и жене на филму: Од горског искуства до филмског платна

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]