Југославија и филм: „Славица" - школски покушај револуционарне мелодраме и мелем на ратне ране

Свежи ожиљци страдања у Другом светском рату тек су почели да зацељују, социјалистичка власт у Југославија кренула је да ствара ново друштво на крилима победе, а филмска уметност могла је да јој да додатни замајац.

И тако је 1947, две године после завршетка рата, државни врх одлучио да прво остварење новооснованог предузећа Авала филм буде Славица, партизанска прича смештена у Далмацију у Хрватској.

А не само што је тај филм постао први дугометражни филм нове државе и ушао у историју, већ је довео и до тога да име Славица буде једно од најпопуларнијих у послератним годинама.

„Рат се недавно завршио, био је ред да се путем филма озваничи та победа," каже Александар Ердељановић, директор Архива Југословенске кинотеке.

Млада Далматинка Славица је у сукобу с родитељима због љубави према сиромашном рибару Марину, кога они сматрају недостојним избором за њу.

Заљубљени пар се прикључује устанку против италијанске окупационе власти и граде рибарски брод како би га предали партизанима.

Окупатор ће их заробити, али ће бити ослобођени у партизанској акцији и тад постају борци овог покрета.

Главна јунакиња гине у сукобу с непријатељем, али брод који је градила са саборцима, назван по њој, биће први брод југословенске ратне морнарице.

За редитеља је изабран Вјекослав Афрић.

„Партијски миљеник, који је на време отишао из Загреба у партизане и постао део чувеног Казалишта народног ослобођења", каже Ердељановић.

Сниматељ филм био је познати ратни фотограф Жорж Скригин, а главне улоге играли су Ирена Колесар, Марјан Ловрић, Јозо Лауренчић и Љубиша Јовановић.

То је било време успостављања југословенске кинематографије, када су ствараоци учили како се прича филмска прича, како се глуми и како се режира, објашњава Небојша Јовановић, професор на сарајевској Академији сценских уметности.

„У филму Славица се виде добре и лоше стране пионирске, неко би рекао дилетантске фазе југословенског филма," објашњава Јовановић, који је докторат посветио теми родних улога у партизанском филму.

Без обзира на почетничке грешке, филм је доживео огромну популарност, процењује се да га је гледало близу два милиона људи у биоскопу.

„Том народу измученом после рата, Славица је дошла као мелем на рану," тврди Владимир Балашћак, аутор монографије о Ирени Колесар, главној глумици у филму.

Ирена Колесар: Партизанка, Славица и Шекспирова Јулија

У послератним годинама и због првог биоскопског југословенског хита, Славица је било једно од најпопуларнијих женских имена.

Улога у овом филму прославила је двадесетједногодишњу Ирену Колесар.

Кћи Русина и Немице, рођена у Славонском броду, Ирена је приступила партизанском покрету са 17 година, била је део 13. пролетерске бригаде, где је постала чланица ратне позоришне трупе.

После ослобођења почела је да ради у Хрватском народном казалишту.

Добила је позив редитеља Вјекослава Афрића да игра главну улогу у дугометражном ратном филму Славица.

Једног дана затекла је на вратима стана цедуљицу на којој је писало: „Јави се Вјеки Африћу".

„Атмосфера на филму је била иста онаква на какву сам се навикла у рату.

„Играла сам улогу девојке каква сам тада стварно и била.

„Тај лик Славице остао ми је у драгој успомени, она је део моје чисте љубави", изјавила је Колесар некадашњем магазину „Старт" 1972. године.

Ирена Колесар је постала миљеница публике.

„Још увек ме неко зовне Славица", говорила је три деценије после објављиваља филма.

Њен живот и каријера предмет су монографије Осмех порцуланске фигурине аутора и глумца Владимира Балашћака, објављене 2020. године у издању удружења Русина Сремска Митровица и НАР-а из Новог Сада.

Славица је снимана „помоћу штапа и канапа", објашњава Балашћак.

Глумци су „играли за бонове за храну, одећу и обућу", додаје.

После овог филма, Колесар је добила позив чувеног редитеља Бојана Ступице да постане чланица Југословенског драмског позоришта у Београду.

Иако није имала глумачку школу, неки критичари сматрају је једном од најбољих тумача Шекспирових јунакиња, открио је Балашћак током истраживања за књигу.

Као једна од оснивачица Дубровачких летњих игара, више година је успешно играла Офелију у Хамлету, а прва улога у Југословенском драмском била је Јулија.

Због борачког стажа, за који је добила и орден, рано је отишла у пензију, због чега њен рад није познат млађим генерацијама.

Тешко је поднела рат и распад Југославије, каже Балашћак, који ју је посетио пре смрти 2002, кад је почео рад на књизи о њој.

У планинама Југославије: Совјетска прича о партизанском покрету отпора

Иако слови за први дугометражни југословенски филм, Славица заправо није први филм снимљен после ослобођења у Другом светском рату.

Совјетски филм у режији Абрама Рома У планинама Југославије који је говорио о борби партизана против Немаца, усташа и четника, снимљен је 1946, указује Александар Ердељановић.

Филм је снимљен на руском језику, а занимљиво је да Вјекослав Афрић (редитељ Славице) игра партизанског вођу Јосипа Броза Тита и четничког генерала Дражу Михаиловића.

Ердељановић тврди да је југословенски чланови филмске екипе нису били задовољни радом на филму, јер „ту је било пуно совјетских инструктора, вероватно и шпијуна".

„Тај филм није најбоље прошао, форсирана је прича са Стаљином, већ 1947. је дошло извесног сукоба између југословенских и совјетских власти, који се продубио 1948," објашњава Ердељановић.

Иако је Абрам Ром био чувени совјетски редитељ, У планинама Југославије снимљен је у веома контролисаним условима „у периоду најтврђег стаљинизма", због чега га југословенски политички врх није прихватио.

У жељи филмских аутора у Југославији да створе филм о јединственом покрету отпора у окупираној Европи, родила се идеја о филму Славица.

Зачетак ратне мелодраме

Поред приче о почетку отпора фашистичком окупатору у Далмацији, љубавна прича у Славици привукла је многобројну публику у биоскопе.

Ако су филмови били смештени у социјалистичкој садашњости, љубавне приче увек имају срећан крај, тврди Небојша Јовановић.

„Социјализам не зна за несрећну љубав," каже он уз осмех.

Несретне љубавне приче су смештене у време пре рата или трагичност дугују ратним разарањима, што је случај са Славицом.

Сложеније љубавне драме за време Другог светског рата снимаће аутори новог југословенског филма и касније Црног таласа од почетка шездесетих година 20. века.

Јовановићу је посебно занимљива главна јунакиња у Славици јер она није пасивни учесник догађања, већ је постављена као „потпуно еманципаторска фигура".

Он подсећа да и пре почетка устанка, Славица учествује у штрајку у фабрици сардина у којој ради и на неки начин, младића кога воли, будућег партизана „уводи у политику".

Без обзира на идеолошку обојеност, театралност и наивност у глуми, Славица је „свежа филмска прича", каже Александар Ердељановић.

„Она представља југословенско виђење рата и идејно је деловала модерније од претходника У планинама Југославије", додаје.

Међутим, ако би се Славица упоређивала са филмовима тог времена, она не би могла да издржи поређење са филмовима снимљеним на Западу или у Совјетском Савезу, где су о рату „снимана ремек дела", тврди Ердељановић.

Ипак и поред „техничких траљавности" филмских почетника, додаје он, Славицу не треба одбацити.

Партизански покрет, подсећа он, био је аутентичан покрет отпора и допринео је ослобађању народа Југославије сопственим снагама, а не искључиво уз помоћ Црвене армије.

„Славица доноси свежину, има нешто аутохтоно, наше," закључује он.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]