Србија и глума: „Гага је био мој херој" - годишњица смрти Драгана Николића

За гледаоце, глумци су прозор у друге животе - кроз њих публика „живи" туђа искуства, „размишља" туђим мислима, „воли" туђим љубавима и на неколико сати проживљава осећања која помажу у проналажењу скривених делића себе и грађењу разумевања међу људима.

Ипак, мало је глумаца на простору бивше Југославије захваљујући којима је публика могла да осети тако много као кроз глуму Драгана Николића, чија се пета годишњица смрти навршава 11. марта.

„Гага је био диван, духовит, драг, непосредан - речју, неодољив, а кад помислите колико је био широк дијапазон његове каријере, схватите да је то могло да стане у три живота", каже глумица Катарина Жутић.

Трагом „шармера за сва времена" дишу београдске улице око Каленића, на Чубури и Црвеном крсту где је одрастао и живео, али и пролази и кафане у центру града, око Кнез Михаилове где је студирао и Атељеа 212 - Николићевог матичног позоришта.

Тим су трагом обојене филмске траке, он живи у дигиталном простору, и понајвише - у срцима свих оних који су га волели као глумца и човека.

Пријатељске исповести на Каленићу

Драган Николић рођен је 1943. године у Београду, а одрастао је у београдском насељу Црвени крст - месту детињства његових колега, глумца Велимира Бате Живојиновића и сценаристе Душана Прелевића.

Његова најближа другарица са студија, а касније и кума - Јелисавета Сека Саблић, становала је неколико улица ближе центру града, код Каленић пијаце.

„Кад бисмо се аутобусом враћали кући са предавања, увек сам му говорила: 'Хајде, идеш на своју периферију", присећа се Саблић, која данас живи „у породичном стану Драганових родитеља".

Са почетка студија, Саблић га памти као „мршавог дечка са улице који уопште није одговарао профилу људи са којима бих се ја дружила".

Међутим, временом су постали блиски пријатељи.

„Проверала сам сопствене границе храбрости - почела сам да га ударам, да га вучем за уши, да му бацам наочари за сунце кроз прозор, свашта сам радила, а он ми никад није одговарао, увек је трпео и смејао се", каже глумица.

Шездесетих, у време када се у кафане одлазило на чашицу алкохола, а кафићи још нису били у моди, двоје будућих глумаца је, седећи на тезгама на Каленић пијаци, расправљало о питањима која су их мучила, ковали су планове и маштали о мору.

„Сели би тамо где су биле рибе, шуштала је вода, па смо замишљали да је то звук мора", прича Саблић.

„Ту смо се исповедали о најдубљим стварима - имали смо страшне бриге да ли ћемо постати глумци кад завршимо Академију, да ли ћемо успети".

Обоје су дипломирали на Факултету драмских уметности у Београду, а остало је историја.

„Quo vadis, Aida": Филм о Сребреници изазива контроверзе

„Кад већ будем мртав и бео, ја бих ипак некако хтео да макар каква некаква светиљка будем"

Дечачка маштања о мору средином шездесетих заменило је пливање у филмским водама.

Николић је остварио прве улоге на платну, а ускоро и главну улогу у култном филму Живојина Павловића Кад будем мртав и бео (1967), која га је на велика врата увела у свет глуме.

Нови скок популарности десио му се неколико година касније - Телевизија Београд је 1970. покренула музичко-забавни програм Максиметар - прву ТВ емисију која се у Југославији приказивала уживо, а Драган Николић је био водитељ.

Тих година се „сасвим случајно" спријатељио са глумцем Војиславом Брајовићем, који је још увек студирао.

„Академија је била у Кнез Михајловој, па сам одлазио у кафану 'Пролеће' на чорбицу, где су седели старији глумци, међу њима и Драган Николић", присећа се Брајовић.

Он додаје да се „није осећала генерацијска разлика", иако је „Драган иза себе тад већ имао неколико запажених улога и 'Максиметар', а ја сам могао само да сањам да ћу тако нешто имати".

„Ипак, то то нам није сметало да заједно седимо, да се дружимо и да маштамо", каже Брајовић.

Неколико година касније, југословенска публика је до лудила заволела тандем Брајовић-Николић у улогама Тихог и Прлета из серије Отписани.

„Кад смо почели да радимо 'Отписане' Мики Манојловић, Александар Берчек и ја смо зезали Гагу да је матори коњ који се међу нас убацио, јер је он тада имао 29 година, а ми по 22,23", наводи.

„А он је, у ствари, био најмлађи од свих нас, јер је имао ту дечију радост, тог чапкуна у себи".

Уз Отписане су стасале многе наредне генерације глумаца.

„Ја сам, наравно, као и сви гледала ту серију и Гага је био мој херој", каже глумица Катарина Жутић.

Када би се деца играла у двориштима игре „партизани и Немци" многи би бирали лик Прлета и замишљали себе као бркатог, вицкастог партизанског хероја.

Тихи је био исувише озбиљан, увек сређен и подчешљан, тихог и преозбиљног гласа, без нарочитог смисла за хумор.

Прле је био другачији, топлији, склон да нешто забрља, својеглавији а и деловао је обичније, па је то била везивна тачка за многе дечаке да се поистовете са њим, за разлику од Тихог који се чинио као одликаш без мане (и мамин син).

Признао је ово и Воја Брајовић на трибини о Отписанима пре шест година, када је учесницама дијалога, редитељки Ани Марији Роси и модераторки Јелени Ђуровић, у шали рекао:

„Вас две сте биле 'удате' за Прлета, а ваше маме су вероватно волеле мене, односно Тихог".

Улоге

Драган Николић је остварио више од стотину улога у серијама и филмовима, али и у позоришту.

Међу култним филмским остварењима су:

„Смувао сам Милену"

Саблић каже да је била помало разочарана када је Драган Николић после Академије одлучио да оде у филмске воде.

„Ја то нисам много ценила јер су нас учили да филм није неки ниво глуме, па сам га одвраћала од тога, али ме он на срећу није послушао и тако је упознао Милену Дравић", прича глумица.

Са Миленом, која је тада већ била једна од највећих глумачких звезда, Драган Николић се упознао на снимању филма Хороскоп који је изашао 1969. године.

„Пошто ми се поверавао, једног дана је дошао и рекао: 'Смувао сам Милену', а ја сам рекла: 'Лажеш'", препричава.

Драган Николић и Милена Дравић су се 1972. године заветовали да ће бити заједно „док их смрт не раздвоји" - а Саблић је била кума на венчању.

„Они су тада били звезде, па је венчање било тајно - на споредна врата смо ушли у Општину Врачар, да нас нико не види, тамо смо се испотписивали и брже боље у њихов стан, где смо појели руску салату, а онда су се они вратили на снимање [филма Како су се волеле две будале]", каже.

Током година је, каже Саблић, била све ближа Милени.

„Стала сам уз њу и она уз мене, помогла ми је у почетку у неким приватним ситуацијама и потпуно ме је освојила", додаје.

Брајовић каже да су Драган и Милена били „чудесно добри, племенити људи".

„Поштени, правични - прави узвишени драгуљи, као уметници и као људи".

За Катарину Жутић, њих двоје су били „део породице".

„Док сам била мала, Гагу сам доживљавала као млађег брата моје маме [глумице Светлане Бојковић], а сећам се да сам као мало дете са балкона гледала извођење Радована трећег, у Миленином крилу...", каже глумица.

„Диван и нежан учитељ"

Драган Николић остао је упамћен и као неко је радо подржавао и помагао млађим уметницима, али и многим другим људима.

„Када сам стасала, Гага је постао мој старији брат", каже Жутић.

Она је своју прву представу, Пег срце моје, радила са Драганом Николићем на малој сцени Атељеа 212.

Мисли да је Николић прихватио улогу у тој представи „само зато што смо нас троје клинаца [Жутић, Ненад Јездић и Растко Лупуловић] са исте класе играли у њој".

Жутић каже да је Драган Николић у позоришту имао трему, што „му је позориште представљало извесну количину стреса, али није умањивало квалитет његове интерпретације".

„Кад је дошао дан премијере, сећам се да сам му рекла: 'Побогу, Гаго, па мени је први пут у животу да излазим пред публику, а ти си под тремом!'", присећа се глумица.

Али је, додаје, без обзира на стрес био ту за нас, тада младе глумце и својим присуством дао на значају нашем првом појављивању на сцени.

Заједничко појављивање са Николићем у филму Пљачка Трећег рајха, за Катарину Жутић је „незаборавно искуство".

„Увек је био ту за мене, искрено ми је указивао где грешим и охрабривао кад је било добро - био је диван и нежан учитељ и ту врсту односа никада више нисам доживела, између осталог и због тога што за мене нико сем Гаге није представљао ту врсту ауторитета", завршава Жутић.

Николић је био отворен и према колегама из других уметничких бранши, истиче песник Душан Стојановић, аутор књиге о другом великану глумишта - Зорану Радмиловићу.

„Јако ми је значило што ми је помогао да напишем књигу, што ми је дао тај интервју и што је говорио моје стихове - тако су сви сазнали за њих", наводи.

Стојановић је, на улазу у зграду у Улици Ивана Ђаје број три, где су живели Драган и Милена, после њихове смрти поставио меморијалне табле.

Са пријатељима је урадио и мурал посвећен глумачком пару, који се налази у суседству, у Невесињској улици на Врачару.

„Драган је симбол Београда, као Авала или Победник, јер је својим делима чинио једну велику радост, а за живота никада није дозвољавао да му се реванширате, ако нешто учини за вас.

„Ово је био мој начин да му се одужим", објашњава.

Борис Миљковић: Повратак Марине Абрамовић кући као вестерн

Последња представа

Два и по месеца пред смрт, Драган Николић је у стану, из болесничког кревета, последњи пут уживо пратио позоришту представу.

Реч је о комаду Воз, у режији Воје Брајовића, који такође глуми у представи заједно са Сергејем Труфуновићем.

Ова представа се пет година касније и даље игра на сцени Звездара театра.

„Ја сам Гаги увек причао шта радим, па сам му испричао о представи, и кажем: 'Добро, Гаго, хоћеш да дођеш да гледаш представу, шта си се учаурио, шта треба - да дођемо ми код тебе да играмо?', а у ствари правим плинско светло, јер је он тада већ био јако болестан", прича Брајовић.

„Зове ме он око Нове године и пита што нас нема да му играмо представу".

Брајовић каже да Николић „већ тада није могао да изађе у дневну собу", па су одиграли у „малој соби са искошеним кровом, где је лежао".

У публици је још био Жарко Лаушевић са супругом и Милена Дравић, која је „све време држала Гагу за руку".

„Играли смо око сат и нешто и стигнемо до једног драматичног дела, где један од актера слави смрт, а не живот, па да не бисмо дошли до тога, ја изговорим другу реченицу коју такође имам у тексту:

'Хајде да ми сада нешто овде и попијемо', а Лаушевић прихвати и ту прекинемо извођење, да се Гага не би замарао", прича Брајовић.

Он додаје је ова изведба „много обрадовала" болесног глумца.

„Гага је рекао: 'Ову бисмо представу Милена и ја могли да играмо' и тај његов коментар никада нећу заборавити", истиче.

Брајовић признаје да му је тешко да преко уста превали „покојни Драган Николић".

„Привремено нисмо заједно, ако кажем покојни, то је као да га нема", каже.

Када помисли на пријатеља, Брајовић га види у „најрепрезантативнијем издању".

„Има тамнотегет или црни жакет са сребрним дугмадима и беле панталоне - какве се ја никада нисам усудио да обучем, али сам увек обожавао да видим на њему - сако на преклоп и блиставо белу кошуљу", завршава.

Драган Николић је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]