Зенит, Србија и уметност: Идеја о балканизацији Европе слави стоти рођендан

Крвопролиће до тада невиђених размера које је донео Први светски рат и Октобарска револуција у Русији требало је да изнедре новог човека ствараоца, сматрали су покретачи авангардних покрета с почетка 20. века попут дадаизма и надреализма.

Локални, балкански одговор на нова промишљања о природи човека и уметности стигао је у виду часописа Зенит, чији први број је објављен 1. фебруара 1921. у Загребу.

„Зенит је доносио најавангардније идеје, које су ишле испред времена у свим областима уметности," каже историчарка уметности Невена Мартиновић, коауторка изложбе посвећене стогодишњици Зенита у галерији Рима у Београду.

„То је био како је Мицић (Љубомир, први уредник, прим. аут) говорио - први балкански часопис у Европи и први европски часопис на Балкану."

Авангардне идеје су тежиле ка „свеобухватној обнови живота и уметности, отклону од традиционалних система вредности и конвенција", објашњава друга ауторка изложбе, кустоскиња Марија Станковић.

Ко је објављивао у Зениту и зашто је овај часопис био важан?

Прилози више од 100 уметника објављени су у 43 броја Зенита, а међу њима су чувени југослoвенски књижевници и уметници као што су Милош Црњански, Растко Петровић, Душан Матић, Јован Бијелић, Станислав Винавер, Вилко Гецан, Јосип Клек.

Међу иностраним ауторима издвајају се имена руских уметника као што су Владимир Мајаковски, Сергеј Јесењин, Александар Блок, Борис Пастернак, Василиј Кандински, Ел Лисици, Маљевић.

Било је ту и уметника из Немачке (Валтер Гропијус, Георг Грос, Иван Гол), као и других земаља - Амадео Модиљани, Пабло Пикасо и Албер Глез.

Сарадници Зенита „били су репрезентативни за сопствене средине или покрете и одликовали су се радикалним ставовима према стању у европској цивилизацији, култури, уметности и књижевности", објашњава Бојан Јовић, директор Института за књижевност и уметност.

У петом броју Зенита објављен је Манифест зенитизма који су потписали Љубомир Мицић, писац Бошко Токин и песник Иван Гол и од тада часопис функционише као програмско гласило зенитизма.

Аутори који су објављивали у Зениту су, по Јовићу, „били блиски Мицићевим, односно зенитистичким позицијама које су мењале и развијале од експресионистичких преко конструктивистичких, дадаистичких, барбарогенијских".

Неретко би долазило до размимоилажења између Мицића и аутора у часопису, међутим како каже Јовић, током сарадње свим уметницима „блиска је тежња за превазилажењем граница између уметности: наглашена употреба типографских и ликовних средстава у поезији и прози и уметања текста у ликовни израз".

Мицић је био изразито критичан према културној средини у Југославији.

„Његове критике биле су на граници увредљивости, некада је стварао личне антагонизме са протагонистима културног живота Загреба и Београда," каже Невена Мартиновић.

Редакција часописа се из Загреба 1923. преместила у Београд, где су се проблеми које се Мицић имао са властима и другим уметницима наставили.

Ко је био Љубомир Мицић

Љубомир Мицић је рођен 1895. у Сошицама код Јастребарског у тадашњој Аустроугарској.

Школовао се у Карловцу и Загребу, где је студирао филозофију, а после оснивања краљевине Југославије почео је да објављује поезију.

О збирци Ритам мојих слутњи (1919) похвално се изразио Аугустин Тин Ујевић, подсећа Бојан Јовић.

Шест романа је објавио на француском током егзила из Југославије.

И док његов „обимни, разуђени опус чека свеобухватну анализу", Јовић сматра да „њему припада незаобилазно место у домаћим и страним историјама књижевности и културе."

„Он је био човек-покрет, главни зенитиста међу зенитистима", овако описује његов допринос култури Невена Мартиновић.

Његова идеја о балканском барбарогенију изазвала је контроверзе и после објављивања у Зениту, али и после Мицићеве смрти, јер су у њој многи видели семе национализма.

„Барбарогеније би био способан да остарелу и уморну Европу обнови варварским снагама човека са Балкана, који је неупрљан цивилизацијским тековинама Европе, које су се урушиле у Првом светском рату", објашњава овај концепт Марија Станковић.

Реч води порекло из филозофских термина које је он спојио - варварство у авангарди, каже Ирина Суботић, подсећајући да је „та идеја била актуелна још почетком 20. века у Русији," јер се сматрало да слојеви цивилизације желели да убију самосвојност народа."

Мицић је покушавао да открије „шта је то на Балкану изворно, исконско, шта је најзначајније шта је неокаљано, шта то може да се понуди Европи као свежа идеја, свежа памет".

„Отуда реч балканизација Европе, што се супротставља генералној тенденцији која је у то време владала, а то је европеизација Балкана, европеизација Југославије."

О Мицићевом бурном темпераменту и његовим последицама постоји много прича.

„Ако сте хтели да му се супротстављате, ако сте представљали институције, он би се конфронтирао", сећа се сусрета са њим Ирина Суботић.

Међутим, истиче да ју је прихватио као историчарку уметности која се интересовала за његов рад.

„Ми смо успоставили људски контакт, али не и стручан."

„Он није желео да говори о авангарди, осетила сам да је то сувише болно и да није желео да то поново повлачи и да се на њега, без правог разлога обрушавају."

Према њеном тумачењу, предратни сукоби су онемогућили Мицићу да дела у новој Југославији.

Ту истиче размимоилажења са књижевником Мирославом Крлежом и надреалистичким песником Марком Ристићем, који ће имати важне функције у комунистичкој Југославији.

Невена Мартиновић наводи да „он надреалисте није сматрао правим ствараоцима, а они ће бити значајне личности на културној сцени послератне Југославије."

Однос према Крлежи и Ристићу свакако није помогао Мицићу у животу, сматра Бојан Јовић.

„Међутим с књижевно-историјске или поетичке тачке гледишта, то не спада у одсудне тренутке."

Он додаје да је Крлежу је Мицић пецнуо у манифесту „Револуција у граду беломе. 7777. Тражи се човек", подсмешљиво га назвавши „Мимостав Крпежа".

Са Ристићем, Мицић „није имао опширније непосредне размене осим општег критичког става према надреализму, као усталом и другим усмерењима која нису била зенитизам".

По њему, веће значај имају полемике са српским експресионистима (Црњански, Петровић, Винавер, Миличић), дадаистима (Алексић) или касније са Ујевићем, и раскид са Токином потом и са Иваном Голом и Драганом Алексићем.

После Другог светског рата Мицић је живео у Београду, на рубу егзистенције, а културна јавност га је заборавила.

Неколико младих људи који су остварили контакт са њим шездесетих и наслућивали шта је радио пре рата посећивали су га у стану у улици Проте Матеје у Београду.

Једном приликом пронашли су га у бунилу и пребацили у старачки дом код Панчева, где је преминуо од упале плућа 1971. године.

Погледајте видео: Хомосексуалност и уметност: Велика колекција цртежа отворена за јавност

Иако Зенит „није био политички обојен", Марија Станковић тврди да иза часописа „стоји нова духовна клима".

Ипак, текст објављен у 43. броју под називом „Зенитизам кроз призму марксизма", који потписује М. Расимов, за кога многи претпостављају да је сам Мицић, означиће крај Зенита.

Биће оптужен за комунистичку пропаганду и због прогона полиције, бежи преко Ријеке у Париз, где ће остати наредних десет година.

Зенит, у коме су радови иностраних уметника објављени на њиховим матерњим језицима, више је био прихваћен ван граница тадашње Југославије.

„Током шест година излажења, што је доста за авангардни часопис, о Зениту се писало у Берлину, Паризу, Прагу, Лиону и Бечу," подсећа Невена Мартиновић.

Мицић је патио због неприхватања и чињенице да је часопис био скрајнут, објашњава она и упућује на текст „пун разочарања, циничног назива 'Хвала ти Србијо лепа'".

После Другог светског рата Мицић ће бити потпуно заборављен и маргинализован.

Зашто не допушташ да твоји песници слободно мисле?

Зашто смо ти мрски сви ми који не умемо да пужемо испред твојих ногу?

Зашто су ти мрски зенитисти, који сеју ново семе духовне слободе и културне независности, који сеју здраво семе да би се што пре одгајило свима нама наше заједничко дете - човечанство!?

Зашто су ти најмилији припузи и ласкавци?

Најзад, зашто су жандарми и политичке партије и њихово законито чедо - корупција - срж твоје културе и цивилизације?… Уа!…

Љуто нас пеку све твоје патње и сви твоји болови… А слава твоје дичне демократије доводи нас до најдубљих очајања…

Хвала ти, Србијо лепа!… (одломак из текста Хвала ти Србијо лепа)

Узбуђење и нелагода: Како гледати перформанс

Поново откривање Зенита

Током периода излажења часописа Зенит, Мицић је на поклон добио дела многих уметника и из Југославије и иностранства.

Слике Кандинског, Шагала и Архипенка заинтересована публика је могла да види у редакцијама Зенита, као и на изложби 1924. године у музичкој школи Славенски.

За повратак Зенита у званичну културу, као и приказивање Мицићеве колекције широј публици најзаслужнија је историчарка уметности Ирина Суботић.

Шездесетих година 20. века она је радила у Музеју савремене уметности и добила је задатак да контактира Мицића и замоли га да музеју да слику Јована Бијелића Борба дана и ноћи за приказивање на изложби посвећеној авангардном сликарству двадесетих година.

У њеном казивању Мицић делује екцентрично и захтевно.

„Инсистирао је да му се пишу писма на ћирилици и налазили бисмо се на гробу његове супруге, али није желео да музеју позајми слику за изложбу", сећа се она тих сусрета данас.

После Мицићеве смрти 1971. водила се дуга борба пред судом око власништва над његовом богатом књижевном и уметничком заоставштином.

Како Мицићеви директни сродници нису пронађени, слике су припале Народном музеју, а књиге, часописи и преписка Народној библиотеци Србије.

Ирина Суботић и Вида Голубовић ауторке су изложбе „Зенит и авангарда двадесетих година" која је отворена у Народном музеју Србије 1. фебруара 1983.

Низ позитивних критика прекинуо је текст тадашњег генералног секретара за културу Комунистичке партије Србије Радивоја Цветићанина у коме је оптужио Мицића да је националиста, „што је био придев који се њему олако давао", каже Суботић.

Тим оптужбама су се придружили и многи који су пре тога хвалили изложбу.

„Иако се Цветићанин касније бранио да је то урадио у своје име, не можете ништа да урадите на листовима црвене Борбе, гласила радног народа, у своје име," закључује она она.

Утицај Зенита

Група уметника и архитеката Ехат 51, настала у послератном Загребу, донекле се ослањала на концепте зенитиста.

У манифесту групе уметници су се залагали за синтезу свих области ликовног стваралаштва - тотал дизајн.

Зенит је оставио велики утицај на дизајн и типографију.

И у извођачким уметностима, утицај зенитиста је присутан.

Филм Сплав медузе (1980) Карпа Године, по сценарију Бранка Вучићевића, прати групу авангардних уметника који двадесетих година путују по Југославији и изводе перформансе.

Битеф театар је током три сезоне (1994-1996) одржавао програм Аероплан без мотора, назван по Мицићевој „антиевропској поеми" из 1925, у оквиру кога су изведени различити перформанси, изложбе и модне ревије.

Утицај Зенита на савремене уметнике, Суботић види у спајању „које одговара постмодерном губљењу ауре оригиналног дела, где ви можете да се ослоните на прошлост, да јој дајете нова тумачења, да се ослањате на њу као дело које ће вас инспирисати на даље."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]