Дорћолско народно позориште: Простор слободе на доњем Дорћолу

Оронуло здање у коме су некада били смештени занатска радионица и магацин постало је аутентични културни центар.

Филипу Гајићу, редитељу и оснивачу овог позоришта, не допада се етикета „алтернативно позориште".

„Имам отпор кад неко каже приватно позориште, управо сам објашњавао глумцима да ово није моје, већ наше позориште. Доживљавам овај простор као прогресивно позориште."

Ветеран КПГТ-а, под вођством Љубише Ристића, Гајић је годинама желео да пронађе простор који ће обликовати по сопственој жељи.

У четврти у којој су пре рата живели Јевреји, нашао је запуштен магацин који је прилагодио да буде позоришна сцена.

Како деца виде себе, друге и друштво у коме живе

"Највећи српски пријатељ" или потврда силе на Балкану

На раскршћу

Чињеница да Дорћол значи „четири пута" одредила је и репертоар позоришта, па је прва представа „Сестре браће Барух" о чувеној дорћолској, јеврејској породици.

Гајић жели да религије као сфере у којима се одвијају приче чине четири стуба репертоара.

Поред приче о београдским Јеврејима, на репертоару је „Шехерезада" која се одвија у муслиманском свету, затим „Снови Ксеније Петроградске" с православном тематиком, о жени која је после смрти мужа обукла мушко одело и наставила да живи као бескућник.

Комунизмом као религијом бави се представа „Луде ноћи над Совјетским Савезом" по тексту Музе Павлове.

Представа коју ради глумац Слободан Бештић „Пејзажи" то тексту Ингмара Бергмана, везана за протестантски свет, а што се католичанства тиче у плану је „Салома" Оскара Вајлда.

Опстанак на ивици

Дорћолско народно позориште није до сада имало значајнију подшку званичних институција културе.

Поред режије и драматургије, Гајић поставља сценографију, дочекује публику, наплаћује карте и ради за шанком.

Ансамбл чине млади и незапослени глумци, који зарађују незнатне суме од продатих карата.

„Навикли смо људе да овде сви купују карте, могу да вас частим пићем, картама не могу да вас частим, јер тиме глумцима завлачим руку у џеп", објашњава он.

У сред разговора у двориште улази старији господин на бициклу и распитује да се ли има карата за вечерњу представу.

Гајић публику описује као разноврсну, често долазе млади, али и људи који често иду у позориште. Они који резервишу карте унапред, изненаде се кад виде како Космодром изгледа.

Сцена је на сред правоугаоне просторије, посетиоци се гледају међусобно, глумци се налазе на метар од публике.

„Гледаоци могу да виде једни друге, то људе тера да буду активни, да мисле и да повезују, да се и боље осећају, а долазе из крајње баналног света", тврди он.

Кад стигнете у позориште, кажу вам да седнете где желите, а платићете карту „кад стигне кондуктер".

„Некад се догоди да вратимо публику, јер нема места, а некад глумци играју пред троје-четворо људи", каже Гајић.

Ко је Филип Гајић

„Институција од националног значаја"

Иако је очекивао да ће му се јавити млади редитељи с идејама шта могу да раде у овом позоришту, то се није десило.

„Њихова амбиција је да раде у институцијама, имају потпуно погрешну представу шта је позориште и желе да граде 'каријеру'."

Пошто је дуго година радио с Љубишом Ристићем, што верује да га је „обележило" код једног дела публике и критике, Гајић не жели да прави компромисе са званичном позоришном политиком.

И поред писања медија о Дорћолском народом позоришту, критика је заобишла ову сцену.

Савремена позоришна продукција га не узбуђује, јер сматра да је „ангажовано позориште" постало дегутантно, јер редитељи „само гледају да некога пљуну и извређају".

„Тражимо нови начин да причамо приче, да не буде тврдо и окоштало, да приближмо брзини времена у којем живе", закључује он.

На опаску да је ироничан зато што на вратима позоришта стоји натпис „институција од националног значаја", с осмехом одговара: „Мртав сам озбиљан".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]